Европска будућност Србије

10Какво нам упозорење немачка војска и Петер Турчин шаљу у вези с нашим стратешким опредељењем, и има ли икога у Србији да о њиховим упозорењима, макар, поразмисли?

Збиља је задивљујућа, под условом да глупост може да задиви, темељна посвећеност овдашње политичке и медијске елите оном погледу на свет који почиње и завршава се на нивоу сеоског трача, а захваљујући коме – том истински провинцијализованом погледу који у овом тренутку почиње и завршава се Александром Вучићем као да је он заиста алфа и омега све наше стварности – не успевамо да погледамо преко сопственог плота и да размислимо, ако смо у стању, о глобалним процесима који су нас, на срећу или несрећу, задесили, и који на наше животе углавном утичу много више него што смо спремни да приметимо. Па зато већ читаву дугу деценију, без много примедаба и као природну, такорећи математичку законитост, дакле без гунђања, прихватамо тврдње да Европска унија нема алтернативу (Борис Тадић), то јест, у малчице разводњеној алтернативи Александра Вучића, да је она, Европска унија, наш стратешки циљ са свим подразумевајућим и отуда оправданим пропратним жртвеним обредима.
Наравно да нам природна знатижеља и здрав разум не дозвољавају да се задовољимо овако скученим погледом на свет који не иде даље од сопственог дворишта све и ако је то двориште читава Европска унија. Али нећемо сада о крају униполарног светског поретка и крају америчке глобалне хегемоније, и нећемо сада о успону Русије и Кине и њиховом заједничком изазову Западу и његовом неоколонијалистичком свету заштите људских права, а људска права су њихово право да пљачкају све остале називајући то транзицијом и демократизацијом, и нарочито нећемо о кључном изазову Кине и Русије америчком долару који не може да буде заустављен зато што би то било противприродно, јер смо о томе на страницама „Печата“ писали у више наврата.

ИЗВЕШТАЈ БУНДЕСВЕРА Него ћемо о будућности нашег прокламованог стратешког циља, Европске уније. Шта ако се, наиме, Европска унија распадне?
Оваква могућност не постоји више само у влажним сновима идеолошких противника бриселског пројекта скројеног по мери крупног капитала, а да га заиста тако кроје говори већ и податак „Транспаренси интернешенела“ да у Бриселу данас међу његових 1,1 милиона становника живи (и наравно приљежно ради) скоро 40 хиљада лобиста, што је концентрација лобиста по квадратном метру урбане површине већа него чак и у Вашингтону. Нити се та могућност, распада овакве Европске уније, окончава брегзитом. Напротив.
О могућем распаду Европске уније говори и интерни извештај немачког Бундесвера „Стратешка перспектива 2040“, у који је угледни немачки недељник „Шпигл“ имао увид и о томе писао у свом новом броју. „Шпиглов“ текст о стратешкој прогнози немачке војске и Министарства одбране овлаш је детектован у овдашњој јавности, али ништа више од тога, а камоли да се о читавој ствари повела озбиљна дискусија. Али зашто бисмо ми бринули о ономе што брине Немце све и ако се то и нас директно тиче…
Извештај Бундесвера и Министарства одбране написан је на 102 странице и одобрен крајем фебруара ове године, јавља „Шпигл“, и напомиње да је ова врста (гео)стратешке прогнозе начињена „први пут у историји Бундесвера“. Шта предвиђају Немци?
Пре свега треба запазити уочене „трендове који ће вероватно остати релевантни и у будућности“, а то су „раст значаја незападних држава“ и истовремено „опадање економског и финансијског капацитета земаља Запада“. Од овога, дакле, морамо то да нагласимо, започиње немачка прогноза будућности која ће бити и наша.

ТРИ МРАЧНА СЦЕНАРИЈА Из овог признања проистичу и сценарији који се разрађују. „Аутори ’Стратешке перспективе 2040’“, наводи „Шпигл“, „изричито истичу да не желе да направе било какву прогнозу. Али према научницима из Канцеларије за планирање Бундесвера, која је и развила симулације, могући су сви сценарији с временским оквиром до 2040. године.“
Прва два сценарија „описују мирни, ружичасти свет“ у који, судећи по уочљивој иронији, много не верује ни „Шпиглов“ репортер. Напротив, акценат је стављен на мрачније сценарије јер „званични документ федералне владе јасно описује могућу пропаст Европске уније“.
Три су таква сценарија. Према најблажем, „Мултиполарно такмичење“, „екстремизам је у порасту и има ЕУ партнера са специфичним приступом руском моделу државног капитализма“. То је будућност у којој је амерички глобални поредак уздрман и пренапрегнут, Кина ослабљена слабљењем темпа глобализације, Русија насупрот томе „стабилизована због високих цена сировина“, а „крај европских илузија чини се могућим, уз знаке трансатлантског отуђења“.
Нешто тежи сценарио, „Запад против Истока“, предвиђа да неке источноевропске чланице ЕУ замрзавају процес ЕУ интеграције, а друге се прикључују Источном блоку… Поново је успостављена биполарност света. Иако два супротстављена блока и даље тргују један с другим, они се све више удаљавају политички, идеолошки и културно. Запад се састоји од САД и Европе, источни свет углавном од Кине и Русије… Зависност од фосилних горива гура неке источноевропске земље у наручје Москве.
А „најтежи“ сценарио, „ЕУ у распадању а Немачка у реактивном моду“, наводи да је „проширење ЕУ напуштено, још више држава је напустило заједницу, а Европа је изгубила глобалну компетитивност у многим областима“.
И при томе, а ово треба посебно нагласити, „Шпигл“ наводи и да су велики делови званичне немачке стратешке прогнозе написани пре две године, дакле пре брегзита, и да „феномен Трамп“ такође није узет у обзир, а и једно и друго перспективу гурају ка сценаријима који су (све) мрачнији по актуелни поредак.

ТУРЧИНОВЕ ПРОГНОЗЕ Случај је тако удесио да је, практично истовремено с овим немачким прогнозама које додатну тежину очигледно имају зато што је, како и „Шпигл“ истиче а ми смо га цитирали, реч о званичним прогнозама немачке федералне владе, истовремено је дакле објављена и прогноза будућности Европске уније руско-америчког научника Петера Турчина са Универзитета Конектикат, честог коментатора у водећим америчким медијима, али и госта руског дебатног Валдајског клуба. И Турчина су српски медији приметили, и на томе жалосно стали.
А треба прочитати шта он пише, не зато што је Турчин озбиљан иако јесте него зато што су озбиљно логични његови аргументи.
Он види четири могућа сценарија развоја ситуације у наредној деценији. Први, „екстремно невероватан“, јесте опоравак „великог пројекта европске интеграције“, зато што Немци нису расположени да се жртвују зарад остатка Европе, што се видело у случају Грчке, и зато што приде „свуда у Европи опада благостање великих делова становништва“. По другом сценарију, ЕУ наставља да се таљига као и сада, без доминације било интегративног било дезинтегративног тренда. Ово је вероватније него први сценарио, пише Турчин, „али и даље није вероватно. Равнотежа је динамичан процес који може да се одржи само ако се две опречне силе узајамно поништавају. Не видим уверљиве сигнале интегративне силе која би поништила дезинтегративну. Емпиријски, историја не стоји у месту. Тако да ће се ствари или поправити, или погоршати. Кладио бих се да ће превладати дезинтегративни тренд, иако бих више волео да је обрнуто“. Трећи сценарио, најизвеснији по Турчиновом уверењу, подразумева даљу фрагментацију: „ЕУ неће бити формално укинута, али ће све више губити капацитет за утицај на своје чланице. Предвођене Мађарском и Пољском, остале мале и средње државе све више ће саме формулисати своје националне политике, без много обазирања на Брисел.“ И последњи сценарио, најзад, такође подразумева даље распадање ЕУ, али уз сукобе јер „нажалост, не постоји историјски закон који забрањује избијање оружаног конфликта у Европи…“

ХОЈТОВА ЈАЈА Да резимирамо. И Петер Турчин и званична стратешка прогноза немачке федералне владе говоре о распаду Европске уније као о сасвим могућој будућности ове бриселске организације. Нису ли ово знаци да је заиста дошло крајње време да се добро поразмисли о стратешком опредељењу наше земље? Да нас развој догађаја не изненади, а видимо да озбиљни народи, какви су Немци, какви су Кинези, планирају до 2040. односно, као недавно Си Ђинпинг, до 2050. године. Можемо ли да се поведемо за овим примерима, уместо да тумарамо као гуске у магли на свом европском путу у ништа? У сваком случају, имајући цитирана размишљања и прогнозе у виду, не сме се рачунати да је европска будућност Србије извесна, и мора се рачунати да је нема уопште. А то не значи само да јој не треба жртвовати ништа што се не сме жртвовати, то се подразумева, већ и да њене правне тековине не треба усвајати по аутоматизму предвиђеном Преговарачким оквиром као сада, него само оне које су нам заиста у интересу; уосталом, нису онолики лобисти у Бриселу плаћени да би радили у нашу корист већ у корист оних који их за то и плаћају, то је ваљда очигледно. И, сувишно је то и говорити, нипошто не смемо да учинимо оно што нам је топло наредио или нам је само саветовао Брајан Хојт Ји, да сва своја јаја ставимо у једну, европску корпу. Јер би у том случају сва одједном могла и да се полупају.

Нова Викторија Нуланд

Брајан Хојт Ји, досадашњи заменик помоћника америчког државног секретара задужен за наш случај, можда ће ускоро бити именован за америчког амбасадора у Скопљу.
Важнија од ове гласине из Вашингтона, међутим, јесте вест да је на место помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију постављен Вес Мичел.
Реч је о позицији коју је у претходној администрацији заузимала злогласна Викторија Нуланд, креаторка мајданског пуча и супруга Роберта Кејгана, једног од водећих вашингтонских неоконзервативних јастребова. Именовање Веса Мичела за њеног наследника, нажалост, сугерише да се у политици Вашингтона према овом делу свету ништа неће променити осим, можда, нагоре.
И Вес Мичел, наиме, стиже из сличног миљеа из кога је и Нуландова. Он је суоснивач тинк-тенка Центар за анализу европске политике, чији су финансијери Национална задужбина за демократију (НЕД), Мисија САД при НАТО-у, НАТО Одељење за јавну дипломатију, америчка министарства одбране и спољних послова, као и њихов војноиндустријски комплекс оличен у виду „Локид Мартин корпорације“, „Рајтеона“ и „Бел хеликоптера“, а био је и у Саветодавном одбору Збигњев Бжежински института за геостратегију.
Имајући то у виду, не чуди што су Мичелови јавно изражени ставови изразито антируски и антикинески. Али и поред тога чуди решење које нуди овај дипломата, решење у виду размештања америчких нуклеарних бомби надомак граница Русије и Кине: „САД морају да очувају кредибилна нуклеарна средства одвраћања у време у коме ревизионистичке земље (Русија и Кина) постепено гурају своје сфере утицаја и контроле све ближе, ако не и против, савезника САД. Штавише, САД би требало да искористе тактичко нуклеарно оружје које поседују и посеју га у неколико најрањивијих а способних држава на граници, као што су Пољска и Јапан.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *