Почетна / Свет / ДА ЛИ ЈЕ ИЗАБРАНИ НАРОД ИЗАБРАО РЕВОЛУЦИЈУ

ДА ЛИ ЈЕ ИЗАБРАНИ НАРОД ИЗАБРАО РЕВОЛУЦИЈУ

СОЛЖЕЊИЦИН О УТИЦАЈУ ЈЕВРЕЈА НА БОЉШЕВИЗАМ

Зашто је Александар Солжењицин у циклусу „Два века заједно“ цео један том посветио улози јеврејске заједнице у Совјетском Савезу, пре свега у бољшевичкој револуцији? Каквог је утицаја имала чињеница, на коју је пажњу скренуо и Владимир Путин, да је прву совјетску владу чинило 80-85 посто Јевреја?

Већ на почетку другог тома циклуса „Два века заједно“, руски нобеловац Александар Солжењицин наводи да је у свом ранијем делу о комунизму у Русији, циклусу „Црвени точак“, „систематски пригушивао“ питање јеврејског утицаја на бољшевизам. Из тог разлога сматрао је да су „Два века заједно“ неопходни додатак његовом главном делу у којем је „револуцију описивао буквално из сата у сат“. Могао је, каже, да, као и многи други, све свали на Јевреје и да о овој теми све напише већ у књизи „Март 1917“ из 1986. године, али желео је да стање ослика најреалније могуће.

Солжењицин на првом месту пише о улози Извршног комитета у осмомесечном периоду између Фебруарске и Октобарске револуције за који каже да је био „влада у сенци најгоре врсте – привременој влади одузео је сву стварну власт, док је истовремено злочиначки избегавао да је сам отворено и директно преузме“. О саставу овог комитета пише: „Више чланова крило се иза псеудонима и два месеца су одбијали да се појаве у јавности. Нико није знао ко доиста управља Русијом. Касније се испоставило да је зарад представе у Извршном комитету било десетак глупих војника, док су међу осталих тридесет активних чланова више од половине били Јевреји. Било је Руса, Кавказаца, Летонаца и Пољака, али Руси су чинили мање од четвртине укупног броја.“ Касније формирани Централни извршни комитет имао је девет чланова од којих је било пет Јевреја и само један Рус. Солжењицин наглашава да су Јевреји у Царској Русији највећим делом припадали ционистичком покрету (који је септембра 1917. имао око 300.000 чланова) и да већина оних који су били социјалисти нису припадали Бољшевичкој партији, него су били или мењшевици, или социјалистички револуционари, али да су они који су били код Лењина били на главним позицијама. Ово се још појачало после Октобарске револуције када су се Лаву Троцком и Лаву Каменеву придружили Марк Натансон, Борис Камков и Исак Штајберг у врху Бољшевичке партије. Солжењицин указује и да је блокада, пре свега банкарска, Бољшевичке партије после „октобарског пуча“ разбијена захваљујући јеврејским члановима овог покрета, те да је Лењин 1919. управо њима одао почаст за свој останак на власти. „Непосредно после Октобра Јевреји су спасили револуцију рушећи отпор државних службеника“, рекао је Лењин.

 

ЈЕВРЕЈСКИ ОДМЕТНИЦИ Како већина прикривалаца улоге јеврејске заједнице у бољшевичкој револуцији тврди да су припадници њиховог народа који су учествовали у овом подухвату „јеврејски одметници“, односно да се ради о људима који нису „Јевреји духом“, Солжењицин прихвата овај аргумент, али узвраћа да онда ни руски бољшевици нису „Руси духом“, те да се ниједна нација не може одрећи својих „одметника“. „Ако се ослободимо сваке одговорности за дела својих сународника, концепт нације губи сваки смисао“, наводи руски нобеловац.

Не може се занемарити доказана чињеница да су ти „јеврејски одметници“ годинама били у самом срцу Бољшевичке партије и Револуције – на челу Црвене армије био је Троцки, шеф Сверуског централног извршног комитета био је Јаков Свердлов, Санкт Петербургом руководио је Григориј Зиновјев (такође дугогодишњи шеф Коминтерне), Москвом Лав Каменев, а Комсомолом Оскар Ривкин и, касније, Лазар Шатскин, док је шеф Совјетског синдиката био Соломон Лозовски. Марксисти су званично „интернационалци“ и Троцки је, на пример, посебно волео да истиче своје одбацивање етничког наслеђа. Да не улазимо у то колико је такво одбацивање искрено (и данас имамо „интернационалце“ попут Бернар-Анрија Левија или Џорџа Сороша, који одбацују своју етничку припадност, али раде све у складу са циљевима своје нације), поставља се питање да ли је порекло утицало на Троцког и друге Јевреје бољшевике. О Троцком Солжењицин пише: „Судећи по именовањима о којим је одлучивао, јеврејски одметници били су му далеко ближи од руских одметника.“ Посебно се истиче његов избор неспособног јеврејског лекара Ефраима Скиљанског за свог заменика на челу Револуционарног војног комитета.

Солжењицин наводи и сведочења савременика. Тако је књижевник Иван Наживин оценио да се у Кремљу „ређају Летонци за Летонцима, Јевреји за Јеврејима“. „Никада нисам био антисемита, али тамо их је (Јевреја) било толико да су просто искакали из сваког ћошка и сваки је био млађи од претходног“, навео је он. Писац Владимир Короленко, познат по изузетно либералним и толерантним погледима, записао је у свој дневник на пролеће 1919: „Међу бољшевицима било је много Јевреја и Јеврејки. Њихова бахатост и самоувереност су упадљиви и иритантни… У њиховим редовима, а пре свега у Чеки (тајна полиција), стално виђате јеврејске физиономије, а то само распламсава још отровна традиционална осећања јудеофобије“ међу становништвом.

Солжењицин се бави и питањем цареубиства и значајној улози коју су у томе имали неки Јевреји (пре свега Јаков Свердлов који је пренео наређење из Москве и Јаков Јуровски који је предводио стрељачки вод), али истиче да је јеврејска улога у овом догађају преувеличана, јер су џелати махом били мађарски ратни заробљеници, а врховна одговорност за злочин почива на Лењину.

 

УЛОГА У РЕПРЕСИЈИ У Црвеној армији, коју је Троцки формирао уз помоћ Скиљанског и Свердлова, 1918. било је много Јевреја, како пише Солжењицин, а било је чак и неколико јединица састављених искључиво од њих, попут бригаде којом је командовао Јозеф Форман. „Пропорционално, број Јевреја на позицијама политичких комесара био је изузетно велики на свим нивоима Црвене армије“, наводи он. Слично је било и са Чеком. У раним фазама националне мањине чиниле су више од половине чекиста, и скоро 70 посто свих виших положаја. Међу њима најзаступљенији су били Летонци, Пољаци и Јевреји. Од судија задужених за борбу против контрареволуционара, што је био најважнији сегмент у структури Чеке, више од половине били су Јевреји. У украјинском делу Чеке Јевреја је било још више – око 80 одсто. У Кијеву, где је 1919. било 21 посто Јевреја, кључни положаји у Чеки били су у њиховим рукама. Од двадесет чланова комисије која је одлучивала о људским судбинама, њих четрнаест су били Јевреји.

Василиј Шулгин, стари политички савезник Петра Столипина, сведочио је о егзодусу становништва из Кијева 1. октобра 1919. године, пред пад у руке бољшевика. Према његовим проценама, око 60.000 Руса је избегло из града, док је остало око стотину хиљада Јевреја. „У егзодусу није било Јевреја. Ниједног нисте могли видети међу хиљадама Руса. Они нису желели да деле нашу судбину“, навео је он. Аутор књиге „Русија после четири године револуције“ Сергеј Маслов писао је да је долазак совјетских снага у градовима јужне Русије, посебно у западној половини Украјине, изазивао највећу радост у „јеврејским квартовима и нигде више“.

Солжењицин наводи и да је јавној перцепцији о бољшевизму као јеврејском покрету у оно време допринела и чињеница да су они чинили језгро комунистичких устанака и у Баварској и Мађарској 1919. Јевреја међу мађарским бољшевицима било је око 95 одсто, док их је у Немачкој комунистичкој партији било такође непропорционално више у односу на њихову заступљеност у целокупном становништву. „То што су вође комунистичких устанака били Јевреји био је један од главних узрока за раст политичког антисемитизма у постреволуционарној Немачкој. Повезивање бољшевизма са јудаизмом била је двадесетих година мода коју су сви пратили, односно није било нешто карактеристично за традиционално антисемитске средине“, наводи књижевник.

Иако су и међу Јеврејима у иностранству, укључујући и избегле из Русије, преовладавала пробољшевичка осећања, Солжењицин указује да је било и оних који су схватали погубност ове идеологије. Тако је 1923. основан „Патриотски савез руских Јевреја“ у чијем се манифесту наводило да је за „Јевреје, као и све друге народе који живе у Русији, бољшевизам највеће од свих могућих зала“. Ова група је у Берлину издала и књигу у шест томова „Русија и Јевреји“. Солжењицин о томе каже: „У целој историји односа Јевреја и Руса не знам ништа што би се с овим могло поредити. За Јевреје у емиграцији то је имало ефекат бомбе. Замислите колико је болно било чути те речи из уста Јевреја, из јеврејског света. Што се нас Руса тиче, не треба то писаније узимати олако. Напротив, то треба да следимо као пример како се истовремено може волети свој народ и говорити о његовим грешкама.“ Ова група аутора била је, нажалост, ипак само усамљени глас у јеврејској заједници.

 

ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ Током двадесетих година прошлог века Руси су говорили о „јеврејској инвазији“ на градове централне Русије. Солжењицин пише да је, на пример, у Москви 1920. било 28.000 Јевреја, 1923. године 86.000, па 131.000 (1926) и чак  226.500 (1933). У то време 83 посто Јевреја живело је у градовима и били су најурбанији од свих народа Совјетског Савеза. Постоји и велика диспропорција у чланству у Комунистичкој партији. Док је 1922. на 1.000 Руса њих 3,8 било учлањено у Партију, код Јевреја је овај број износио скоро три пута више. Диспропорција је још драстичнија на вишим партијским нивоима, па су Јевреји представљали 18,3 одсто делегата на 11. партијском конгресу одржаном те године, и 26 посто чланова новог Централног комитета. Док је током првих постреволуционарних година улога националних мањина у репресивном апарату и тајној полицији опадала (са 50 посто у време „Црвеног терора“ на 30-35 одсто до средине двадесетих година) број Јевреја је наставио да расте.

Слично је било и с образовањем. Уведена су нова правила за пријем на универзитете, па су Јевреји уживали привилегије какве припадници других народа нису могли ни да сањају. Док су Руси синови из кругова „ситне буржоазије“ били спречавани у напредовању, те „дискриминаторске мере нису примењиване на Јеврејима јер су они припадали ’нацији прогањаној током царистичког режима’. Јеврејска омладина, чак и буржоаског порекла, била је прихватана раширених руку на универзитетима. Јеврејима је било опроштено што нису пролетерског порекла“, пише Солжењицин и то поткрепљује податком да су у школској 1926–1927. години 15,4 посто студената били Јевреји, иако их је у укупном становништву било свега 1,82 процената.

Солжењицин наводи да јудаизам није, као што се често тврди, био поштеђен прогона током револуције и првих постреволуционарних година, али указује и да је политика режима била далеко блажа и неконзистентнија него када је у питању православље. Јеврејски фанатици у Партији позивали су на политику „једнаког прогона“ и у односу на јудаизам, али то је ретко остваривано. Штавише, док су православне цркве немилице рушене, у Москви је до краја двадесетих година било више синагога но 1917. године. Штампање молитвеника и другог верског материјала никада није прекидано, а власти су повремено чак дозвољавале увоз бесквасног хлеба за прославе Пасхе.

Сумирајући ситуацију у којој су се Јевреји налазили у Совјетском Савезу двадесетих година, Солжењицин пише: „Ствара се мит да су Јевреји увек у Совјетском Савезу били грађани другог реда и ретки су спремни да признају учешће Јевреја у злочинима почињеним у име младе варварске државе, али и жар који су неки од њих показали.“ За стварање оваквог мита користи се период Стаљинове владавине и тридесете године прошлог века када су, како се тврди, Јевреји разјурени са кључних позиција у Совјетском Савезу. Солжењицин, међутим, негира да је до било пада у њиховој моћи пре Велике чистке која је почела 1937. године и која пружа статистичку основу за причу о прогону Јевреја. Иако Стаљин, мора се признати, није баш био њихов љубитељ, бројни Јевреји нису били жртве јер су бирани за мете, већ стога што су били непропорционално заступљени у владајућим органима, посебно у тајној полицији.

Истина је да Солжењицин показује мало жаљења за јеврејским жртвама Стаљинових чистки, али то је зато што, како сам каже, „не би било поштено ни часно у прогоњене Јевреје укључити оне који су протерани из репресивних органа“. Један од њих је и Исаија Давидович Берг, човек који је измислио „камионе – гасне коморе“ (не, није то изум нациста) јер је био фрустриран чињеницом да стрељачки водови не могу да изађу накрај са гомилом контрареволуционара које су им његови људи доводили на погубљење. Овај посвећени чекиста осмислио је возило прерушено у камион за превоз хлеба којим су жртве довожене спремне за сахрањивање. Упркос својој инвентивности, или можда баш захваљујући њој, Берг је стрељан 1939. године.               

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *