Борис Милосављевић – „Мирна глава, то је можда највећи дар од Бога“

Књига Слободан Јовановић. Теорија појављује се уочи великог јубилеја – прославе 150-годишњице рођења Слободана Јовановића 2019. године. Поводом објављивања овог дела и промоције која ће се одржати идуће недеље, у уторак 7. новембра, у Задужбини Илије М. Коларца, разговарали смо с аутором, иначе и сарадником нашег листа у којем је објавио бројне запажене текстове

У издању Балканолошког института Српске академија наука и уметности објављена је књига Слободан Јовановић. Теорија Бориса Милосављевића. На више од 650 страница детаљно су приказани породица, порекло, васпитање, гимназијско образовање, дух времена и породични либерални интелектуални круг који је утицао на обликовање Јовановићеве мисли, односно његових основних теоријских ставова. У књизи се разматрају Јовановићеви рани списи, поставља питање еволуције његове мисли и анализирају његови средишњи филозофски, правни и политички ставови. Ова велика књига представља јединствен подухват у нашој научној и културној јавности. Права је реткост да се овако темељно и детаљно обраде личност и дело неког од наших највећих научника. С једне стране, Милосављевић је детаљно анализирао живот, друштвене и политичке околности и образовање Слободана Јовановића, а с друге, темељно и до појединости образложио специфичност његовог теоријског становишта, тражећи изворе и поредећи литературу којом се Јовановић служио на немачком, француском и енглеском језику. У овој књизи садржане су целовите анализе дела Владимира Јовановића, Слободановог оца, Димитрија Матића, њиховог рођака и Љубомира Недића, филозофа и књижевног критичара. Милосављевић је дипломирао, магистрирао и докторирао на Универзитету у Београду на Филозофском факултету и Факултету политичких наука. Објавио је Византијску филозофију у средњовековној Србији и више од шездесет радова у најугледнијим научним часописима и зборницима на српском, енглеском и руском језику. Књига Слободан Јовановић. Теорија појављује се уочи великог јубилеја – прославе 150-годишњице рођења Слободана Јовановића 2019. године. Поводом објављивања ове књиге и промоције која ће се одржати идуће недеље, у уторак 7. новембра, у Задужбини Илије М. Коларца, поставили смо неколико питања аутору, који сарађује и с нашим листом, где је објавио бројне написе.

[restrict]

Пре свега, једноставно питање – зашто Слободан Јовановић?

Слободан Јовановић никога није остављао равнодушним. И то је случај и данас. Његова личност и дело увек су привлачили ве­лику пажњу. Његови савременици су записали да су у Београду сви питали какво је Јовановићево мишљење о неком политичком догађају, карактеру личности, књижевном делу или позоришном комаду. Истакнути савременици, научници и политичари, бираним речима су нагласили и за живота Слободана Јовановића објавили у штампи и књигама велике похвале. Говорили су да је имао ретку „логичарску снагу“, „анализаторске способности“, „оштар критички дух“, „изванредно широку културу“ и „огромну ерудицију“, „рет­ке интуитивне способности“, „умну финоћу“, „изграђен књижевни укус“, „гипкост духа“. Драгољуб Јовановић, професор Правног факултета, вођа „левих земљорадника“, односно Народне сељачке странке, написао је 1930. у чланку Слободан Јовановић и народ да његово име „магијски“ делује.

Да ли је у вашој књизи реч само о теорији Слободана Јовановића?

Цитирао бих рецензента ове књиге академика Данила Басту да је идеја водиља била „да се до танчина истражи и обелодани оно што би се с разлогом могло назвати генеалогијом духовног профила и теоријског становишта Слободана Јовановића“.

У књизи дајете темељан и детаљан преглед односа Владимир Јовановић – Светозар Марковић – Слободан Јовановић. Зашто је Слободан Јовановић критиковао Радикалну странку, чији духовни отац је био Марковић?

Слободан Јовановић је сматрао да радикализам представаља велику опасност по друштво и народ, као и за појединца, а залагао се за поступност, зрелост и методичност. Радикали су пореклом социјалисти, радикални левичари. Владимир Јовановић је напуштање либералних идеја и прихватање радикалних социјалистичких уверења групе млађих либерала окупљених око Светозара Марковића (његовог некадашњег следбеника који га је на „рукама носио“ у Српском ученом друштву) тумачио као одјек усвајања Марксових, а не Мацинијевих идеја приликом оснивања Међународног радничког удружења (Интернационале) 1864. године. Марковићеви следбеници који су били материјалисти, дарвинисти и атеисти, веровали су само у позитивне природне науке у којима су налазили решење свих тајни света и живота. Слободан Јовановић је записао да су „при својој првој појави радикали изгледали демагози и револуционари који подбуњују сељачке масе“ против државе према којој су ионако биле традиционално неповерљиве. Радикали су се временом мењали. Улазећи у народ, нису срели очекивани револуционарни потенцијал, већ патријархалну, конзервативну заједницу сеоских домаћина привржених цркви, наклоњених Русији и монарху као „помазанику Божијем“. То их је променило, али су у теорији остали задојени одређеном врстом револуционарне и радикалне површности („стара љубав не рђа“), из чега је, осим политичког реализма, њима својствено било уверење да парламентаризам подразумева партократију, да је већинска странка исто што и скупштина, односно премијер, да краљ не треба да се меша и употребљава своја уставна овлашћења, и да је дводомни систем који постоји у свим демократијама у свету непотребан, јер ограничава власт народа, односно партије. Слободан Јовановић и круг његових пријатеља сматрали су да је радикализам израз незрелости, површности, недоучености и фанатизма, али и да често прелази у опортунизам. Радикални тип човека страсно прелази из једне крајности у другу. Ако се у марксистички идеолошки текст уместо „буржоазија“ стави „јеврејска буржоазија“ или „јудео-масони“, добија се антисемитски националсоцијалистички идеолошки текст. Остаје се у зачараном кругу.

Да ли је Слободан Јовановић био патриота?

Слободан Јовановић је припадао генерацији интелектуалаца који су инсистирали на објективности, методичности, критичком приступу, поступности и умерености. Њихов начин изражавања својих уверења, укључујући и ставове о држави и нацији, био је различит од претходне генерације у којој је водећи идеолог Либералне странке и Уједињене омладине српске био његов отац Владимир Јовановић. Слободан Јовановић сведочи да Српски књижевни гласник код старије генерације није имао успеха. Његов отац је сматрао да су чланци у Гласнику безбојни и хладни: „Она критичност на коју смо ми у Гласнику толико полагали, изгледала је старим либералима оскудица уверења.“ Владимир Јовановић и његови другови писали су не само с уверењем него и с патосом, страшћу. Начин изражавања Слободана Јовановића лишен је патоса. Није наметљив и страстан, нити наглашено емотиван. Према речима Исидоре Секулић, Слободан Јовановић је аутор мирне главе: „Мирна глава, то је можда највећи дар од Бога и врхунац велике културе.“ Заразно ширење енергије тзв. „учитеља енергије“ и њихову брзину Јовановић је сматрао незрелошћу, брзоплетошћу, потискивањем логике и смиреног размишљања варљивим емотивним утисцима и радикализмом који не води ваљаним и трајним успесима и циљевима.

Да ли је Јовановић био Југословен?

За разлику од неких својих пријатеља, Слободан Јовановић није имао југословенских осећања. Приликом уједињења, пре сто година, као председник стручног правничког саветодавног радног тела владе, припремио је Нацрт устава нове државе у којем су биле предвиђене историјске покрајине (не и федерализам), супротно од радикалног унитаризма који је усвојен залагањем Радикалне странке.

Да ли је истина да Слободан Јовановић није био оснивач Српског културног клуба, како се понекад може прочитати, већ да су га на то навели „прекодрински Срби“?

Слободан Јовановић је пет година био чиновник Министарства иностраних дела, где је био шеф одељења званог Пропаганда, чији је задатак био државни системски рад на побољшању положаја српског народа на Балкану, пре света у Османском царству. У балканским ратовима и Првом светском рату обављао је дужност шефа Ратног пресбироа Обавештајног одсека Врховне команде. Србија је имала за циљ да окупља и штити Србе и била је као матица увек гостољубива према свим Србима из свих крајева Балкана. Она је за циљ имала ослобођење и уједињене српског народа. Срби, наравно нису сви и свуда исти, и то се подразумева, и постоје разлике у менталитету, језику и начину изражавања и коришћења истих речи на различите начине. Неки, углавном површни и неупућени, вероватно су мислили да Јовановић, пошто нема снажну емотивну реторику, нема ни патриотску свест. Говорили су да су га прекодрински Срби навели да се укључи у Српски културни клуб и да су тако преварили „старог професора“. Драгољуб Јовановић директно га је питао ко је оснивач Српског културног клуба и записао да је Јовановић рекао како је то његова идеја. Исто неразумевање положаја у којем се нашао српски народ (неопходност постојања српске бановине кад постоји хрватска) које су показивали поједини, углавном левичарски интелектуалци различитих варијетета у земљи, показивао је касније у емиграцији званични Лондон.

Да ли је Слободан Јовановић био масон?

Нема ниједног извора који би могао да укаже на то. Данас је то атрактивна тема, док у предратном Београду није била тајна, посебно за јавне личности. Милан Јовановић Стојимировић, који је упућен у ову тему, наглашава да у Либералној странци није било масона: „Међу либералима 1881. скоро и нема масона, јер Јован Ристић и Владимир Јовановић нису били масони.“ Виктор Новак је био изричит да Слободан Јовановић није био масон. О масонима у Југославији је написано веома мало научних текстова, али је архива прегледана, а и Немци су имали податке.

Да ли је Слободан Јовановић учествовао у припремама пуча од 27. марта?

Нема веродостојних података који би на то указали. Личност која га је позвала да уђе у владу изричито је записала да Јовановић није био упућен у преврат.

Да ли је Слободан Јовановић био успешан као државник?

Ако политички успех значи освојити власт и остати до краја живота на њој, онда Слободан Јовановић сигурно није био успешан. Он је политику, међутим, разумевао другачије, као дужност према држави. На прво место је стављао српске интересе и интересе државе, док је другој страни редослед приоритета био другачији, на првом месту је било остваривање глобалне револуције. Ово су теме које се не могу кратко изложити. Свако кратко излагање ових проблема и питања води, у ствари, у пропаганду и спиралу емоција.

Зашто је напустио земљу?

Све владе европских земаља које је окупирала Немачка имале су своје седиште у Лондону (Француска, Белгија, Холандија, Пољска). И влада Николе Пашића била је емигрантска влада за време Првог светског рата. То што су војска, скупштина, и део народа прешли преко Албаније, представља изузетак у историји. Многи из Јовановићеве генерације, укључујући и официре, нису мислили да такве подухвате треба понављати.

А слово „З“?

Слободан Јовановић говори о скандалу са словом „З“ које је „тобож значило смртну пресуду изрицану хиљадама људи искључиво из Титовог герилског покрета, кад је оно, у ствари, значило нешто друго („застрашити“ као упозорење) и обухватило не више од седамдесет и пет лица (на основу архиве Радио Лондона), све саме познате непријатељске сараднике и ниједног члана Титове гериле“. Деманти је објавио у лондонском „Тајмсу“ 15. јула 1946.

Какви су били аргументи критичара Слободана Јовановића?

Добра и озбиљна критика боља је од празних похвала које банализују дело и аутора. Слободан Јовановић није имао заслужног критичара. Добрим делом разлог се налази у томе што је био научно обазрив и методски утемељен. Критичари су по правилу били далеко испод његовог научног нивоа. Чести су покушаји да се преко напада на јавне, познате и угледне личности створи сопствено име. Ово није сасвим поуздана метода и често извргне руглу самог опадача. Најчешће се понављају старе марксистичке предратне и поратне критике. Оне су мотивисане политичким разлозима. Такозвана „кафанска историја“ је опасна по науку, зато што је некада приватно износе и писци историје, дајући јој тако легитимитет. Поједине кафанске приче тако улазе и у научне текстове. Постоји и цела предисторија са погрешним и политичким предрасудама које су системски биле уношене у наше образовање. Паметнији противници Слободана Јовановића уочили су да га је тешко критиковати, па се служе другом методом. Позивају се на Јовановића, вадећи његове ставове из контекста. Слободан Јовановић је тежио потрази за истином и објективношћу. Није се одвајао од грађе и опрезно је тумачио догађаје. И марксисти признају да је његова историја и теорија марксизма писана објективистички. Била је све до шездесетих година једина југословенска историја и теорија марксизма (ван употребе, наравно). Aргументи које је у њој изнео нису изгубили на важењу и она је актуелна и данас. Остала је и једина наша историја и теорија марксизма која није писана из марксистичког угла. Многи су се преварили у вези са Слободаном Јовановићем. Поготово они који су помислили да је стил све и покушали да пишу као он. У ствари, потцењивали су га као научника, али им се допао ефекат који је постизао. Пишући историју као књижевно дело, потпуно су се одвојили од историографије, уносећи у свој научни рад обиље погрешних података, погрешних асоцијација, не држећи се извора. Када се сагледа шта је све Слободан Јовановић имао у виду док је писао, јасно је да једноставне и једностране критике маше свој циљ и у скоро свим случајевима окрећу се против самих критичара.      

Патриотизам

Владимир Јовановић, отац Слободана Јовановића, водећи идеолог Либералне странке и Уједињене омладине српске, министар финансија и председник Српског ученог друштва (претече САНУ), био је националиста у духу Мацинијевог национализма спојеног са либерализмом и правом на уједињење разједињених народа, какви су почетком и средином 19. века били немачки, италијански или српски народ. Владимир и Слободан Јовановић оштро су критиковали национализам спојен са дарвинизмом, оличен у бизмарковској немачкој политици с краја 19. века.

 

Октобарска револуција

После Октобарске револуције Слободанов отац Владимир Јовановић, који је био радикални либерал и демократа, записао је да су недопустива „свирепства, са каквима су Лењин, Троцки и њихове присталице обесветили начела демократије“. Владимир Јовановић је насиље иманентно комунистичкој револуцији видео као нужни механизам већ у Париској комуни, који се понавља при сваком њеном новом извођењу. Сматрао је да се не смеју уништавати животи и имовина људи. Путин је језгровито изнео метафору да су Лењинове идеје „поставиле атомску бомбу под грађевину Русије, која је касније експлодирала“. Нагласио је и да Русији „није била потребна глобална револуција“ и да је Русија изгубила Први светски рат због владе првих совјетских руководилаца. Комунистичкој партији крајњи циљ је био глобална револуција, без обзира на жртве, а Слободану Јовановићу су на првом месту били српски интереси.

 

Београдски стил

Јован Скерлић је високо оценио Јовановићев стил: „Јасна духа, оштре памети, он пише кристално јасним, концизним и прецизним стилом, без трунке реторике, али оригинално и врло књижевно. Са Богданом Поповићем он је највише учинио да се књижевни стил у српској књижевности високо подигне, и да се млађим књижевним нараштајима даду обрасци истински књижевног стила.“ Исидора Секулић је била одушевљена његовим стилом: „Свако приказивање и саопштавање г. Јовановића лежи само у појмовима, у релацијама, у фактима, иза којих се још крију читави редови мислених процеса.“

 

Слободан Јовановић (1869–1958)

Слободан Јовановић је четрдесет и четири године био ванредни, редовни и хонорарни професор Правног факултета Велике школе (1897–1905) и потом Универзитета у Београду (1905–1941). На основним студијама предавао је Државно право опште и посебно (Опште државно право и Уставно право Србије, СХС и Југославије). Био је декан Правног факултета, ректор Универзитета у Београду и председник Српске краљевске академије (1928–1931). У балканским ратовима и Првом светском рату обављао је дужност шефа Ратног пресбироа Обавештајног одсека Врховне команде. Као председник Српског културног клуба (1937–1941) ушао је у владу армијског генерала Душана Симовића. Учествовао је у раду четири владе, два пута као председник и два пута као потпредседник. После рата Јовановић је био председник Југословенског народног одбора у Лондону (1945–1958). Пресудом Војног већа Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије осуђен је на затвор с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и губитак држављанства (15. јул 1946). Рехабилитован је 2007. године.

 

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *