Зона сумрака – Исповест колатералног ума

У праву је Теофил Панчић када каже да је „једва преживео“ патриотизам деведесетих. Велико је питање да ли би било тако да је остао у Загребу и да није прешао у Београд. Његови сународници из породице Зец, на пример, нису. Већ та чињеница би требало да га наведе да можда мало другачије размишља о мајору Милану Тепићу и његовом гесту

Песник који би само седео у фотељи и писао стихове никада не би могао да изнедри заиста квалитетну строфу. Он не би могао да опева херојског ратника, уколико и сам није херојски ратник – написао је још средином 19. века Томас Карлајл у свом најпознатијем делу „О херојима“. У случају о којем пишемо овај цитат би гласио овако: „Колумниста који би само седео у фотељи и јео пљескавице никада не би могао да напише заиста квалитетан текст.“ Да ум Теофила Панчића не може да досегне даље од урнебеса и купуса и да му је тема херојства сасвим непозната, (поново) нам доказује његов текст објављен на сајту америчког пропагандног пројекта познатог као Радио Слободна Европа под насловом „Подгревање мита о мајору Тепићу“. Домети поменутог аутора уопште не би били спорни да се он задовољава писањем о пљескавицама, или неким другим стварима у које се разуме, попут књига. Као и његов колега Петар Луковић, који би остао неукаљане репутације да се држао текстова о рокенролу, Панчић има веће амбиције па би да пише и о части, јунаштву и жртвовању за другог о којима зна, очито, колико и о молекуларној биологији.

[restrict]

Признајући да „дићи себе у ваздух, строго гледано, јесте чин личне одважности“, Панчић стручно процењује да је у „фундусу почетка и средине деведесетих“ веома тешко наћи „фигуру хероја, официра и џентлмена, професионалца без мане и родољуба без страха“, а она је „очајнички потребна српској страни рата“. Човек који је, попут колега Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића, чим је почео рат, из престонице младе хрватске демокрације попут лучоноше храбро пребегао у мрачну, затуцану и злочиначку Србију, на том путу се није сусрео са десетинама хиљада људи који нису били злочинци, и којих је, нажалост, било и превише на „српској страни рата“ него хероји што су живот дали за ближње своје, народ, отаџбину. Таквих је људи, Богу хвала, толико да их је немогуће поименце набројати. Баш као што је немогуће поименце набројати и све јасеновачке мученике који су им претходили. Неустрашив родољуб и херој могао би, на пример, бити мали Слободан Стојановић, који је већ са 11 година имао довољно храбро срце да се из збега врати у своје двориште по заборављеног пса у Доњој Каменици покрај Сребренице, али не и довољно брзе ноге да побегне ножу Насера Орића. Није ли то херој? Није ли „професионалац без мане, официр и џентлмен“ командант Новосадског корпуса ЈНА генерал Младен Братић, који погибе на првој линији фронта предводећи своје војнике на вуковарском ратишту, уместо да седи у фотељи, једе пљескавицу и из позадине издаје наређења, што би му се по чину могло. Мало је генерала у историји света који су погинули на овај начин и наравно да их њихови народи славе као хероје. Шта је пуковник ВРС Милан Јовић, који је после три тешка рањавања у Словенији и Хрватској на крају живот положио предводећи јуриш у селу Билалићи у БиХ? Шта је Споменко Гостић, најмлађи војник ВРС, ком су саборци били једина породица пошто му је Армија БиХ убила ону крвну, и који је погинуо са својих 14 година на Озрену?

Није тешко наћи херојске фигуре међу Србима, али је тешко наћи смисао, логику, памет или част у тексту човека који пише да је Тепић са собом у смрт одвео и „десетак колатералних жртава“. Да се разумемо, није Тепић убио путнике воза у Грделичкој клисури, нити пацијенте Болнице „Драгиша Мишовић“ него припаднике паравојне формације Збор народне гарде који су нападали касарну јединих регуларних, легитимних и легалних оружаних снага на том простору у то време, и чији је предводник Јуре Шимић само мало раније и само мало даље у Касарни „Божидар Аџија“ хицем из пиштоља убио надређеног му пуковника Рајка Ковачевића и још тројицу официра пошто су му се предали. Панчић подмукло Тепићу у његовом херојском чину замера „поготово“ то што није хтео да колатералним нападачима преда ускладиштено оружје. За шта би, по Панчићевом мишљењу, оно било употребљено да га Тепић није, дословце, са собом однео у гроб, срам да га буде?

Тешко је наћи хероје, не јер их нема него зато што је тешко за њих чути управо због „денацификације“ коју над Србима спроводе Теофил Панчић и њему слични по налогу америчког конгреса, власника Радија Слободна Европа и много чега другога у овој земљи. Тешко је и због тога што је у Србији превише лако наћи и панчиће који име Гаврила Принципа пишу малим словом и иду у Сребреницу да се поклоне Орићевим саборцима, али не и гробовима Слободана Стојановића и његовим сустрадалницима. Вара се Панчић и у процени да „званична београдска интерпретација ратних збивања из раних деведесетих (…) не важи ни код пола Србије, а камоли код било кога иоле озбиљног било где другде“. Истинитост ове премисе, додуше, зависи од тога где постављамо границе Србије и по чему меримо нечију озбиљност. У случају да прихватимо линију Карлобаг, Огулин, Карловац, Вировитица као границу, и веровање Радију Слободна Европа као параметар озбиљности, онда је Панчић у праву. Хандке, Пинтер или Солжењицин су онда неозбиљне будале.

Поред свега овога најзанимљивија је ипак, а то су проценили и интелектуалци са конгресног радија, Панчићева поента да је „како год окренете, боље бити онај ко назива улице, него онај по коме се улице називају“. Од једног паметног човека не би се очекивало да мисли да је боље бити градски функционер (потенцијално превртљив и корумпиран), него рецимо Иво Андрић, Михајло Пупин, Никола Тесла, или, у крајњој линији, Зоран Ђинђић. Чудан начин размишљања који нас наводи на помисао да је боље бити пљескавица него Теофил Панчић.          

[/restrict]

Један коментар

  1. Karadjordje Petrović

    Pa što ti Filipe pričaš o njemu kao o čoveku? Zar je on čovek? Badava trošiš reči, nije vredan pomena. Kao ni mnogi poput vuka draskovica,cede jovanovica,borisa tadica, nenada canka,sonje biserko, natase kandidata, i ima ih još mnogo.Nažalost Srbija je puna izdajnika i izroda koji žive sa svojim narodom a mrze ga iz dna duše. Ali mogli bi reći da je to neko prokletstvo ili usud. Tesko je njima, to je težak, život kad se budiš i ležes sa svetom koji mrziš. Nek im se Veliki Gospod Bog smiluje i urazumi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *