Време одлуке

Ако је Брајану Хојту Јиу у име Србије одговорио Александар Вулин, ко му је одговорио у име Владе Србије – Вулин или Зорана Михајловић?

Када је, 20. маја 2009, потпредседник Сједињених Америчких Држава Џозеф Бајден боравио у посети Београду, нарочито се сусрео с тадашњим српским, ех, министром одбране Драганом Шутановцем, како би тим сусретом јавно демонстрирао америчку подршку „реформатору који приљежно ради на промени јавног мњења у односу на НАТО и САД“. „Потпредседникова одлука да се одвојено састане са министром одбране Драганом Шутановцем“, стоји у америчкој дипломатској депеши 09BELGRADE765, „дала је овом реформски оријентисаном заговорнику сарадње са НАТО-ом додатни кредибилитет и тежину у процесу формулисања политике“.
И истоветан је циљ, да јој се придода на тежини, је л’, у том процесу формулисања српске политике која мора да буде у америчком интересу, имао и овонедељни одвојени сусрет, удахните сад дубоко пред функцијом, заменика помоћника америчког државног секретара за европска и евроазијска питања задуженог за односе САД са земљама Централне и Јужне Европе Брајана Хојта Јиа са српском, ех, министарком грађевинарства Зораном Михајловић. Која је Хојту Јиу захвалила на указаној пажњи тако што му је нежно уручила „монограм у златовезу, ручни рад који презентује српску културну баштину и који су израдиле жене са села“. А Хојт Ји је на то обећао „да ће га ставити на зид своје канцеларије“, толико му се наиме свидео ручни рад министарке Зоране Михајловић.

ДВЕ СТОЛИЦЕ О укусима, уосталом, не вреди расправљати, и била би ова размена нежности готово недостојна наше пажње да није политичке позадине сусрета заменика помоћника америчког државног секретара и српске министарке.
Реч је наравно о томе што је, непуна 24 сата уочи сусрета с министарком Михајловић, заменик помоћника Хојт Ји Србији топло препоручио, дакле наредио, да се према Русији постави као што је постављена Европска унија, што ће рећи, да јој уведе санкције као што је то Европска унија морала да учини када су јој Сједињене Америчке Државе издале такву команду. „Земље које желе да уђу у ЕУ морају јасно да покажу ту одлуку. Не можете седети на две столице, нарочито ако су тако далеко“, рекао је Хојт Ји, додао приде да „државе треба да се определе за страну, ма колико то било тешко“, и успут наложио да Руско-српском хуманитарном центру у Нишу не доделимо дипломатски имунитет иако смо се на то обавезали и међудржавним споразумом о оснивању тог центра, и законом о потврђивању тог споразума који је потом усвојен у Скупштини Србије: „Предлажем нашим партнерима у Србији да питају Русију шта она чини да јој помогне на путу ка ЕУ. Не видимо како би додељивање дипломатског имунитета персоналу у центру помогло Србији да испуни циљ – чланство у ЕУ.“
Ове ће поруке, како се може ишчитати из саопштења са састанка америчког дипломате с председником Србије Александром Вучићем, а о том ћемо саопштењу и састанку подробније нешто касније, ове ће дакле поруке Хојт Ји поновити и иза затворених врата: „Ји је изразио забринутост због перцепције да је Србија једном ногом на путу ка Европској унији, а другом ка савезу са Русијом. Он је, такође, изразио забринутост због руског утицаја у региону.“

ПОРУКА ЗВАНИЧНОГ ВАШИНГТОНА Да разјаснимо, најпре, једну важну иако узгредну појединост. Истина јесте да је Брајан Хојт Ји у америчком Стејт департменту заостао из времена претходне администрације; на садашњу функцију постављен је у септембру 2013, пре тога је био заменик шефа америчке дипломатске мисије у Загребу, а раније током своје каријере службовао је и у Подгорици уочи отцепљења Црне Горе, био је на важној функцији директора за европске послове у Националном савету за безбедност у време НАТО агресије на нашу земљу, а непосредно пре тога био је заменик директора Приватне канцеларије генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане. Истина је и да његова садашња функција, заменик помоћника и тако даље, не звучи нарочито упечатљиво, али је истина – а то је и једино заправо важно – да његова садашња функција значи да је управо он испред званичног Вашингтона задужен за наш случај, те да његове речи представљају поруку званичног Вашингтона, то јест званичну политику Сједињених Америчких Држава. Утолико су поруке Брајана Хојта Јиа и те како важне.
И још нешто. Веома пажљиво пратећи процес формулисања америчке политике на Балкану, од утицајних тинк-тенкова и с њима повезаних корпоративних медија до Стејт департмента, још пре извесног времена дошли смо до закључка да су, под један, питања нашег односа с Русијом и према Косову и Метохији нераскидиво повезана, и, под два, да је и због једног и због другог, а све у циљу потпуног потчињавања Србије америчком интересу, амерички напад на Србију неминован. Крајем августа и почетком септембра, пошто је амерички сенатор Рон Џонсон – први пут јавно, и то стојећи поред Александра Вучића на конференцији за новинаре – затражио да Русима у Нишу не доделимо дипломатски статус, и пошто је одмах за њим Хојт Ји рекао да је „једном званичнику из региона“ – тада намерно није споменуо Србију – препоручио да ставимо „сва јаја у ЕУ корпу“, проценили смо да је очекивани напад на Србију започео. Тако да садашње иступање Хојта Јиа не представља изненађење, већ, напротив, досадашњу кулминацију процеса у који смо стављени.
Другим речима, притисак на Србију постепено расте, па смо тако и доспели овде где јесмо, поштено је рећи, без сопствене кривице осим ако она није садржана у покушају да сачувамо и унапредимо односе с Русијом, то јест сопствени интерес. Хоћемо да кажемо да смо овај напад Америке на Србију могли да избегнемо само да смо се, по црногорском рецепту, придружили санкцијама Русији и успут признали независност Косова и потпуно се окренули ка НАТО-у.

ОДГОВОР(И) СРБИЈЕ Какав је одговор Србије на уцену из Вашингтона? Нема сумње да је министар одбране Александар Вулин изразио став већине у Србији када је рекао да су изјаве Хојта Јиа „свакако досад најтежи јавни и врло недипломатски притисак на нашу земљу… Могу да кажем да ово није изјава пријатеља и да ово није изјава човека који поштује Србију, који поштује нашу политику, који поштује наше право да одлучујемо“.
Али ако овакав и јесте став већинске Србије – уз још по коју реч која је исувише прецизна да би јој овде било места, али знате на шта мислимо – да ли је то и став Владе Србије чији је Вулин члан? Да ли ће „Србија своје одлуке доносити сама, без обзира на то колико били велики они који сматрају да могу да одлучују уместо нас“, као што обећава Вулин, или је пак став Владе Србије изразила Зорана Михајловић оним ручним радом и пропратним заклињањем у своју посвећеност пројектима у којима је тешко препознати српски интерес, какав је изградња ауто-пута од Ниша преко Приштине до Тиране и Драча? Или је став Владе Србије у односу на захтеве америчке владе изразила премијерка Ана Брнабић, после чијег је састанка с Хојтом Јием саопштено да је „у разговору наглашено да Србија мора да остане чврсто опредељена у спровођењу реформи како би у скоријој будућности постала чланица Европске уније“ и ни речју није наведено да је премијерка споменула очување односа с Русијом, што посебну тежину добија баш зато је све то саопштено и није саопштено после јавне америчке наредбе да се одрекнемо Русије зарад Европске уније.
Ко је, дакле, од ово двоје министара и премијерке најтачније изразио став Владе Србије? То јест, да будемо прецизни, Александра Вучића. Узгред буди речено, бележимо овде једну симпатичну дистинкцију; док се у саопштењу Михајловићкиног министарства амерички амбасадор у Београду именује као Кајл Скат, како је америчка амбасада и препоручила да га зовемо када је нови амбасадор стизао у Београд, Вучићево га председништво у својим саопштењима назива Скотом, као што уосталом и налажу правила српског језика којима су у српском председништву дали предност у односу на инструкцију америчке амбасаде. Веома бисмо волели да се испостави да ова разлика има и дубљи значај од граматичког јер се у Србији ипак Вучић пита више од Зоране Михајловић, без обзира на тежину коју је она задобила после сусрета с Хојтом Јием.

НЕОБИЧНО САОПШТЕЊЕ Елем, састанак председника Србије и америчког изасланика протекао је у „веома отвореном“ разговору, што у преводу с дипломатског значи да су изнели врло опречне ставове. О томе додатно сведочи и следећа реченица из саопштења: „Председник Вучић је пажљиво саслушао америчког представника и на веома директан начин одговорио на његове примедбе.“ Ипак – изразито неуобичајена епизода – јавност је остала ускраћена за званичну интерпретацију Вучићевих директних одговора, будући да две стране нису успеле да се усагласе око текста овог дела саопштења. Овакву ситуацију не памтимо, а и она сама по себи сведочи о озбиљном степену несагласја које не могу да не поздраве сви којима је Србија у срцу, а уз то су и свесни да је српско-америчко сагласје о кључним питањима, а само су таква сада на дневном реду, могуће искључиво ако је на штету Србије.
„Вечерње новости“ ове среде, позивајући се на своје изворе, доносе и детаље: „Дубоко неслагање око питања Косова и Метохије и наставак притиска да Србија прекине блиске односе са Русијом. У те две кључне тачке могао би да се сажме отворени и напети састанак америчког званичника Хојта Јиа и шефа наше државе Александра Вучића.“
Све у свему, како се чини, Вучић је овог уторка одбио захтеве Хојта Јиа и то је, у поређењу с алтернативом, несумњиво добро. Али то не значи и да је опасност прошла, из простог разлога што је сасвим јасно да Американци неће одустати од својих планова на Балкану. А то пак значи да ће се актуелна тенденција, по свој прилици, наставити, и да ће амерички притисак на Србију, да се одрекне и Косова и Метохије и Русије, наставити да расте. Време одлуке је пред нама.

ДВА СЦЕНАРИЈА Александар Вучић – његова ће бити коначна одлука – пред собом има све мање времена и само две начелне могућности: да пред америчким притиском ипак попусти, или да му се одупре.
У првом случају, како је приметио члан Председништва и посланик Српске напредне странке Владимир Ђукановић и томе нема много шта да се дода без псовки, Србија би се показала гором од банана републике и „ми бисмо постали колонија“. Жалосно искуство учи нас да не мањка политичара који су и на тако нешто спремни зарад опстанка на власти, али оваквим евентуалним попуштањем Вучић чак себи не би гарантовао ни опстанак на власти већ би, напротив, потписао сопствену (политичку) смртну пресуду. Не зато што би оправдано пострадао од незадовољне патриотске опозиције – она је, нажалост, данас исувише слаба да би представљала озбиљан политички фактор, надамо се да ће се та ситуација у будућности променити – већ зато што му је Хојт Ји замену већ припремио. Окупио их је у уторак у Београду: Саша Јанковић, Вук Јеремић, Драган Шутановац, Борис Тадић, Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, Саша Радуловић. Сваки је од њих спреман и вољан да уз америчку подршку замени Вучића – зато је баш њих Хојт Ји и окупио – али нико од њих не може да Американцима испоручи оно што (једино) Вучић може. Али када (ако) он то уради, његова употребна вредност престаје да постоји, и ено му већ спремне замене…
У другом случају, у случају дакле да одлучи да Америци пружи отпор, Вучићу ће нарочито бити потребна, па и неопходна озбиљна подршка Русије. „Двојица саговорника истакла су значај традиционалних односа и потребу доношења конкретних мера за унапређење сарадње“, гласи реченица из саопштења с прошлонедељног Вучићевог састанка с руским министром одбране Сергејом Шојгуом која побуђује највише наде да се догађаји неће одвијати онако како су Американци замислили. На исти начин, као најаву да нас Русија неће ћутке пустити Американцима, тумачимо и званичан одговор руског Министарства иностраних послова Брајану Хојту Јиу, у коме је он оштро искритикован због својих „провокативних изјава“, „грубих захтева“ и наметања „непријатељских идеолошких стереотипа“.
Две оволико различите алтернативе – а ситуација се заиста развија тако да је нијанси све мање – доводе већински, патриотски део Србије у парадоксалну позицију. Ако, наиме, намерава да попусти Американцима, пожељан је што слабији Вучић јер га то аутоматски чини мање способним за оне храбре потезе које му Вашингтон прижељкује. С друге стране, ако намерава да се Американцима супротстави до краја, из разлога који су очигледни, пожељно је да Вучић буде што јачи. Амерички интерес је, наравно, сасвим супротан, и ту се и крије још један разлог за окупљање прозападне опозиције, приправне да изнутра подрије Вучићеву власт ако се он покаже исувише јогунастим уместо да попусти.
Како ће се разрешити ова квадратура круга? Ако ико може да има поуздан одговор на ово питање то је Александар Вучић, а ни то није сасвим сигурно. Тако да нам не преостаје много шта друго до да наставимо да пажљиво проучавамо ове преломне тренутке у којима живимо. Па да у складу с тим и реагујемо, све време неуморно подсећајући на наше државне и националне интересе. Макар да бисмо сачували сопствену савест и здрав разум.

2 коментара

  1. Драганче

    Zorana, kćeri, šta ti to treba.
    Zar ti ni nije dovoljno ovog ukusnog srpskog hleba
    Zar za nakit i haljine cvetnih dezena
    dušu svoju prodaje srpska žena
    Zorana dete, vreme mahnito teče
    život prostruji i za čas padne života veče
    mladi više nismo, sirotani bićemo i snage i zdravlja
    ostaćeš gola i bolesna bez prava na milost
    bez prava na molitvu -bez Pravoslavlja.

    11
  2. Сербы, вы унизили себя, забыли кто ваши братья, прогнулись перед натовским сапогом, который совсем не давно дал вам под зад, убивал вас и разрушал ваши города. Вы становитесь таким же щенком США, как и большая часть Европы, полностью зависимыми и лидащими их зад. Позор! Привет из России!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *