Ваш ДНК није ваш – сад припада полицији

О новом закону о националном ДНК регистру, или: Minority report на српски начин

У колонијалној демократији у Србији се, по налозима туђина, непрестано усвајају закони који се противе не само осећању за правду него и здравом разуму. Тако је у процедуру за усвајање ушао Закон о националном ДНК регистру, против кога су врхунски форензичари ове земље устали још у јесен 2016, а ових дана су истакли: „Наш заједнички став гласи да је предложени текст нацрта закона непрецизан, а делом и нетачан, неприхватљив и неприменљив.“ Генетичари су тражили да се закон повуче из процедуре, а др Оливер Стојковић, професор генетике на Медицинском факултету у Београду и шеф ДНК лабораторије Института за судску медицину, истакао је да предлог закона не предвиђа ниједну меру која би спречила његову злоупотребу, при чему у закону нема ни мере да се онај ко уђе у полицијски регистар из њега избрише ако се докаже да је невин. Закон се тако коси са праксом. Повереник за заштиту података Родољуб Шабић истакао је да нису прецизно утврђени рокови чувања ДНК података, као и да се не прави разлика између особа које су осумњичене, окривљене, правоснажно осуђене и правоснажно ослобођене.

ЕУ ХАРМОНИЗАЦИЈА Правни историчар Зоран Чворовић о предлогу закона каже: „Већ на први поглед предложени Закон о националном ДНК регистру са правног становишта делује спорно.

„Иако предложени Закон регулише изузетно осетљиву материју, у чијем регулисању треба наћи праву меру између потребе државе да обезбеди ефикасну кривично-правну заштиту и обавезе да се заштити неприкосновеност људских права и слобода, добили смо један испод сваке мере кратак, непотпун и правно-технички потпуно несолидан текст. Из Образложења јасно произлази да се Влада Србије, предлагач овог закона од једанаест чланова, уопште није бавила проценом могућих последица примене овог закона на људска права и слободе грађана Србије. Насупрот томе, доношење оваквог закона се искључиво оправдава, с једне стране, потребом да се повећа ефикасност кривично-правне заштите, а с друге стране, обавезом хармонизације нашег законодавства са правом ЕУ. Порука је јасна: Влада Србије је, између заштите права на приватност својих грађана и потребе да се рад полиције Србије и полиција чланица ЕУ учини ефикаснијим, изабрала ово друго. Јер суштински разлог за успостављање јединственог ДНК регистра грађана Србије састоји се у томе да Србија, која није чланица ЕУ и која нема обавезу да примењује директиве ЕУ што регулишу ову област, доношењем овог закона олакша полицијама земаља ЕУ да, кроз размену податка из јединственог ДНК регистра, олакшано надзиру држављане Србије.

„Из угла људских права, овај предлог закона се чини најпроблематичнијим из више разлога. Најпре, круг лица чији генетички материјал може бити похрањен у јединственом ДНК регистру постављен је прешироко, или, тачније, без икаквих граница. Реч је о ДНК подацима до којих полиција може доћи у било којој фази рада на спречавању, откривању и гоњењу кривичних дела и то не само од лица која су на крају кривичног поступка оглашена кривим већ и од особа које су ослобођене од кривичне одговорности. При томе, наредбу полицији за прикупљање генетских података не мора издати само суд већ, према Законику о кривичном поступку, и јавни тужилац. То у пракси може довести до тога да ДНК материјал учесника једног опозиционог протеста, за који тужилац процени да има кажњивих обележја, трајно заврши у јединственом регистру који ће кроз размену бити доступан и полицијама у ЕУ.

„С тим у вези, један јединствени ДНК регистар био би оправдан уколико би се односио само на починиоце који су правноснажно осуђени и то само за кривична дела као што су тзв. крвни деликти или трговина наркотицима. То подразумева да ДНК материјал свих других лица против којих су вођени кривични поступци, а пре свега оних којима је суђено за тзв. политичке деликте, не може бити похрањен на чување у такав регистар. Овим би се, истовремено, спречила политичка злоупотреба ДНК регистра и задовољио захтев ефикасности кривичне заштите.

„При томе, подаци у јединственом ДНК регистру морали би да буду ограничени на правноснажно осуђене починиоце наведених кривичних дела, али и усклађени са одредбама Кривичног законика о рехабилитацији и престанку правних последица осуде. Противно је институтима законске и судске рехабилитације, које под одређеним условима доводе до аутоматског брисања свих последица осуде и осуде као такве, да у јединственом ДНК регистру трајно остану забележени генетски подаци о осуђеном који је потпуно рехабилитован и за тзв. неполитичке деликте.“

 

СЛУЧАЈ КУЗМАНОВИЋ Године 2005. у Првом општинском суду у Београду завршен је процес у коме је војни музичар Дејан Кузмановић тужио државу због насиља над својом личношћу почињеним у току фамозне операције „Сабља“ у пролеће 2003. Шта се десило? Те 2003. неко из МУП-а Србије извукао је Кузмановићеву фотографију из његове возачке дозволе и објавио је као слику убице премијера Зорана Ђинђића.

Кад се овако нешто десило на основу злоупотребе слике из личне карте, шта се може десити са злоупотребом ДНК профила из полицијске базе података? А управо сада је у процедуру за усвајање унет закон о прављењу полицијске ДНК базе.

 

ТОТАЛИТАРНИ СИСТЕМ У Србији се, одмах после 5. октобра 2000, кренуло у формирање основа за стварање тоталитарног режима. Шта је тоталитарни режим? Руски филозоф Иван Иљин каже да се он не састоји у облику већ у обиму власти. Свака власт која хоће да држи живот својих грађана под контролом јесте тоталитарна, макар формално била „демократска“. Што се тиче „електронске контроле“, господари света су је давно предвидели. Пре четири деценије Жак Атали, директор Европске банке за обнову и развој, писао је у својој књизи „Линија хоризонта“: „Човек нигде неће моћи да се сакрије… Први пут ће човек бити без адресе… Да би се идентификовао номад будућности, биће довољно да се наведе или његов број или његово име.“

У Орвеловој отаџбини ово је одавно узнапредовало. Министарство унутрашњих послова британске владе 1999. оснива Националну ДНК базу података – NDNAD, која је тренутно друга по величини на свету са више од четири милиона уноса. У почетку састојала се само од узорака које је полиција узимала од особа оптужених за одређене теже злочине. Ако је особа касније ослобођена кривичног дела, узорци су брисани из базе података. Закон о кривичном правосуђу и полицији 2003. се мења и дозвољава узимање ДНК узорака од свих ухапшених, чак и ако се на крају покаже да нису повезани са злочином, а узорци се чувају на неодређено време, то јест трајно. Године 2006. промена закона иде још корак даље, омогућавајући хапшење за прекршаје за које се раније није хапсило – на пример, хапшење за невезивање сигурносног појаса у вожњи рапидно повећава број људи чији се ДНК узорак додаје у NDNAD. Заговорници ДНК базе ово правдају наводима да је 2005. решено двоструко више злочина у односу на 1999. Бројни узорци (око 900.000) у бази су и од деце хапшене због баналних прекршаја као што је неплаћање карте у превозу. Према речима Герија Пјуа, својевремено директорa Одсека за форензичке науке у Скотланд јарду, свако дете чије понашање може указати на могућност извршења кривичног дела у будућности треба да има узорак ДНК укључен у базу података. Пју је, у време оно, за „Гардијан“ изјавио да се „мора пронаћи ко ће бити највећа претња друштву у будућности“.

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ? ДНК база података је рачунарска база података која садржи записе о ДНК профилима. ДНК профил се добија тако што се PCR методом (реакција ланчаног умножавања – метода којом се умножава ДНК) умноже одређени делови ДНК из оних 0,05 одсто ДНК по коjима се људи међусобно разликују. Ови делови се називају локуси, а варијанте једног локуса називају се алелима. Свака особа на одређеном локусу има два алела, један од оца и један од мајке. Локуси који се користе у форензичкој анализи садрже алеле који се међусобно разликују по дужини, тј. броју парова база. Да би се две особе разликовале, није довољно поређење алела једног локуса. Скуп свих анализираних локуса, који карактеришу одређена варијабилност у људским популацијама, чини јединствени ДНК профил човека.

Дакле, ДНК профил који се користи за базу података представља делове ДНК, а то значи да су информације садржане у њима ограниченије од оних садржаних у целокупној генетичкој шифри особе. Пошто особа наслеђује половину своје ДНК од мајке, а пола од оца, може се користити и за идентификацију блиских рођака.     Форензички ДНК профил утврђен из биолошког трага може бити јединствен или мешовит, што се одређује на основу броја алелних варијанти по локусу. Присуство више од две алелне варијанте на једном локусу указује на то да је биолошки траг оставило више од једне особе (тзв. мешовити ДНК профил). Комплетан ДНК профил подразумева типизацију свих 15 локуса, а делимичан ДНК профил (мање од 15 локуса) резултат је недовољних количина и/или деградације ДНК. Посао ДНК вештака је да из спорног трага добије максимум релевантних података и да их правилно тумачи. Тумачење подразумева упоређивање профила ДНК утврђених из спорног трага са профилом ДНК неспорног узорка и биостатистичком обрадом података којом се добија индекс веродостојности (вредност колико је пута вероватније да се добију резултати ДНК вештачења под хипотезом тужиоца, него под хипотезом одбране).

 

СУДСКО-МЕДИЦИНСКЕ АНАЛИЗЕ Судско-медицинска анализа ДНК тренутно се сматра једним од најважнијих форензичких доказа, а на основу тога се заснивају важне одлуке у обавештајним и правосудним поступцима. Међутим, повремено се јављају грешке које могу имати врло озбиљне последице. Грешке могу бити преаналитичке (током прикупљања, чувања, достављања материјала), аналитичке (у лабораторији или у анализи ДНК профила) или постаналитичке (неправилна евалуација тачних резултата). Анализа података из 2008–2012. Одељења за људске биолошке трагове Холандског форензичког института (NFI) показала је да су најчешћи узроци грешака у лабораторији контаминација материјала и фактор људске грешке. Већина људских грешака може се исправити, док је контаминација узорака често резултирала неповратним последицама. Стога је контаминација идентификована као најзначајнији извор грешке. Од познатих инцидената контаминације већину је открио систем контроле квалитета NFI пре него што је извештај издат властима и на тај начин није доводио до погрешних одлука као што је погрешна  осуђујућа пресуда. Међутим, у појединим случајевима кључне грешке су откривене након издавања извештаја, понекад уз тешке последице. Многе од ових грешака су учињене у постаналитичкој фази.

 

КОБНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ГРЕШКЕ Британска влада је 2008. године открила да је више од 500.000 имена у бази података нетачно – она су или погрешно спелована и написана или погрешно унета или су можда погрешна јер су преступници давали лажне податке. Ово је покренуло нову контроверзу о тачности базе података.

Једна од анализа NDNAD британске базе из 2007. показала је да су у више од сто случајева информације биле додате на погрешне профиле. Тако би многобројни људи могли бити оптужени за злочин који нису починили као резултат грешака у евиденцији националних ДНК база података.

Године 2013. у ревизији 800 случајева силовања у Њујорку пронађено је да је због погрешног руковања ДНК материјалом техничар пропустио да идентификује ДНК доказе у 26 случајева. Речит је био случај Адама Скота, који је погрешно осуђен на казну затвора јер је силовао жену у Манчестеру. Телефонски записи су касније показали сигуран алиби. Накнадно је утврђено да је грешка настала као последица контаминације ДНК материјала…

Вредност ДНК доказа у решавању злочина зависи и од адекватног тумачења резултата: рецимо, цигарета са ДНК материјалом на место злочина је могла бити испуштена и пре почињеног злочина или може бити постављена од стране некога ко је желео да умеша невину особу у злочин; ДНК у семену код силоване жене може показати да је одређени човек био или није био укључен. Међутим, чак и случај силовања није једноставан јер је жена могла претходно пристати на однос… Све ово указује на фактор људске грешке који не треба занемарити јер по некога може бити кобан.

Још једно логично питање: шта ако неко с намером на местима злочина оставља туђи биолошки материјал, са намером да касније оптужи истог као злочинца? Уколико би ДНК профилисање било најважнији начин доласка до починиоца злочина, у овом случају би то био пун промашај.

ЗЛОУПОТРЕБЕ БАЗЕ ДНК је веома различит од отиска прстију, скенирања дужице и фотографија јер садржи огромну количину приватних информација, укључујући неке менталне и физичке недостатке, порекло, сродничке везе…

ДНК остаје на месту злочина, али и на другим местима. Задржавање ДНК профила и отисака прстију појединаца у бази података омогућава биолошко надгледање кретање појединаца. Заштићени сведоци могу променити изглед, али не и своју ДНК, тако да ДНК базе олакшавају њихово откривање и проналажење, њихови рођаци се такође могу наћи путем „фамилијарног претраживања“… ДНК база података није неопходна за ослобађање невиних особа, јер се то увек може учинити упоређивањем профила ДНК недужно осумњиченог са профилом ДНК са места злочина. ДНК упоређивање познатих осумњичених такође не захтева базу података.

ОПСЕГ УЗИМАЊА ПОДАТАКА Кључна ствар је опсег узимања ДНК података од становништва. Jедна је ствар када се ти ДНК подаци узимају од доказаних убица, силоватеља, са места криминалних радњи и томе слично, што је, по мишљењу стручњака, у складу са сврхом и не нарушава баланс приватности уколико постоје заштитне мере чувања података. Сасвим је друга ствар ако се ти подаци узимају и код починилаца кривичних дела попут саобраћајних прекршаја. Претпоставимо да неко прође кроз црвено или има виши промил алкохола у крви током вожње – да ли је то разлог да се узима ДНК узорак за базу података? Наравно, може се десити да управо тај који је прешао кроз црвено буде и убица чији су податак раније узели са места злочина, но то махом неће бити тако. Дакле, мора строго да се одреди опсег узимања ДНК од грађана јер из предлога закона није најјасније због којих кривичних дела се узима тај податак. У сваком случају, опсег не сме бити тоталног карактера и недопуштено је рутинско узимање ДНК података од грађана. У случају најтежих кривичних дела подаци се могу узимати и без воље оног на кога се односе.

Узимање ДНК информација је веома лако и ненаметљиво – може се узети чак и преко коришћене чаше. Зато прикупљање ДНК података спада у корпус такозваних нових видова надзора или, прецизније, био-надзор. Особа од које се то узима често неће бити ни свесна да је њен ДНК профил негде похрањен. Стога је важно законски одредити најстроже казне за злоупотребе ако некоме падне на памет да волунтаристички прави приватне базе ДНК података.

 

MINORITY REPORT Реална јесте и могућност нелегалног извоза ДНК профила већег дела популације. У том случају би чак могла да се праве биолошка оружја која би циљала на тачно одређени народ. Још 2007. године Руска Федерација је забранила извоз ткива својих грађана у иностранство. Та забрана, сигурно из добрих разлога, важи и за извоз база података које се тичу биолошких материјала популације. За продају ДНК база података у једној држави мора се одредити најстрожа затворска казна.

Код ДНК база података постоји велики дискриминаторни потенцијал. Наиме, предиспозиције за неке болести се могу ишчитати из такве базе података, а за те податке су пре свега заинтересоване компаније којима је у интересу да имају само здраве раднике, а не и оне који припадају ризичним групама, у смислу могућности добијања неке болести због генетске предиспонираности. Дакле, мора се одредити строга забрана и за тај домен.

Важно је и питање да ли би се водила централна база ДНК података или би то било другачије. Централна база података је увек рањивије решење. У предлогу новог закона нису прецизиране физичке и техничке мере заштите, само су као такве наведене. Оне, међутим, морају бити на највишем нивоу јер је ДНК база података веома примамљива за многе.

Треба испитати и како је предвиђено уништавање ДНК профила уколико се покаже да он не треба да постоји. Примера ради, неко је осумњичен за неко дело, узет му је ДНК узорак и направљен рачунарски профил, а касније се испоставило да је тај неко невин. Његов ДНК узорак мора бити уништен, а ДНК профил избрисан из базе.

Ко се не сећа чувенoг Спилберговог филма „Сувишни извештај“ („Minority report“), чија је радња смештена у средину 21. века, у доба кад precrime полиција, на основу извесних увида, унапред уклања потенцијалне криминалце који још ништа нису учинили?  То је пут којим смо кренули ако се овако настави.    

Један коментар

  1. Sve ovo oko DNK me zbunjuje…ako sad ima tri milijarde i da je u proteklih nekoliko hiljada godine zivelo jos najmenje npr 3 000god x1 000 000 000 ljudi. dolazimo da neverovatne brojeke …ZAR ZAISTA NEKO MISLI DA SU SVI RAZLICITI..a zivotinje..pa zar dravinova teorija ne kaze da je covek nastao od zivotinja!Meni je tu nesto nelogicno i nejasno…a koliko ima onih kojima je jasno pitam se ja??
    jos nesto LGBT zajednica….negde procitah MUSKI DNK…a sta ako neko promeni pol operacijom da li mu i DNK menjaju…ili nije BAS uvek tacna tvrdnja MUSKI ili ZENSKI..dNK…po meni tu ima neke MUCKE..kakve i zasto Bog sam zna..a da je sumnjivo sumnjivo je!!! pa sta…dobro je da se ponovi!!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *