Случај Удружења „Иво Андрић“, Шпанија (2) Филмски антисрбизам и нечасне улоге

Како је пројекцијом српских филмова 2014. године у организацији Удружења „Иво Андрић“ Србија стављена у негативан контекст неонацизма и одговорности за Холокауст, сасвим непримерен чињеницама, као и њеном угледу, а уместо пожељног побољшања представе о нашој земљи пред јавношћу Шпаније дошло до једнодимензионалне и вулгарне политизације наших културних остварења и произведена сувишна и бесмислена асоцијација на деведесете

Уколико држава Србија не подржи повратак Удружења „Иво Андрић“ у Мадриду на програмску оријентацију усклађену макар са Предлогом стратегије развоја културе који је сама донела, њиме ће потпуно овладати агенда Сорошевог Фонда за отворено друштво, поручује „Печатов“ извор из Шпаније који је сведочењем у прошлом броју нашег магазина показао на који начин се кроз српску културу Шпанцима и осталом вишемилионском аудиторијуму шпанског говорног подручја систематски пласира антисрпска пропаганда.

Наш саговорник, заправо, на конкретним примерима доказује како је сорошевска машинерија представљање Срба у Шпанији узела под своје, и опомиње надлежне да су потценили снагу и значај који за њу има држање под контролом јединог српског репрезентативног удружења у овој земљи.

У прилог тврдњи да се негативна слика о Србији пласира довођењем на трибине Удружења углавном аутора „грађанистичке“ и „другосрбијанске“ оријентације, он је у претходном броју „Печата“ показао како се то ради на представљањима књига. У наставку који следи говори о филмовима чија је пројекција у Мадриду била у истој функцији.

– Tоком прве две године постојања Удружење „Иво Андрић“ је у оквиру организовања циклуса српског филма и промовисања српских филмских стваралаца учествовало у промоцији остварења „Кад сване дан“ Горана Паскаљевића (фебруар 2014). Пројекција филма произвела је изразито негативан одјек по Србију и Србе у високотиражном дневном листу „Мундо“ од 21. фебруара 2014, у коме између осталог пише: „Заплет (филма) подсећа нас да је Београд, српска престоница, био место где је, уз помоћ квислиншке Владе, започето масовно убијање Јевреја у оквиру Холокауста планираног од стране нациста.“ „Београд је једини сценарио Холокауста који нема ниједан комеморативни споменик нити означено место концентрационог логора. Никога није било брига за то.“ На страну да ли је то била намера редитеља или не, код шпанских медија који се баве културом створен је утисак да је Холокауст започет у Србији, а да Србија Јеврејима није изградила још ниједан споменик! Београд нема ни споменик Јасеновцу, али то нико не спомиње, као да није ни постојао. Уосталом, споменици жртвама фашизма би требало да буду заједнички свима који су од њега страдали: Јеврејима, Ромима, Србима и осталима. Ако се погледају пројекти које финансира Управа за дијаспору, намеће се закључак да је Удружење „Иво Андрић“ јединствен случај јер изгледа да само њихова уређивачка политика има за последицу да се о Србима говори на најгори могући начин – закључује наш саговорник.

[restrict]

У оквиру програма Удружења приказано је потом и „Шишање“ редитеља Стевана Филиповића, филм чија је тематика актуелност неонацизма и расизма у данашњој Србији – земљи која је по недавном истраживању Универзитета Харвард „најмање расистичка у Европи“ – подсећа „Печатов“ извор.

Он каже да је за њега и све Србе који живе у Шпанији, а и целом расејању, највећи скандал баш чињеница да се све то ради парама српских пореских обвезника преко Управе за дијаспору Министарства спољних послова која је дефинисала смернице за учеснике годишњег конкурса за суфинансирање пројеката као оне које својим квалитетом доприносе „чувању и неговању српског културног, етничког, језичког и верског идентитета“ (,,Службени гласник РС“, бр. 4/11 и 14/11), али у овом случају уопште нису испоштоване. Све то може да се види из списка суфинансираних пројеката Управе за дијаспору, наводи наш извор. И додаје да је пројекцијом српских филмова 2014. године у организацији Удружења „Иво Андрић“ Србија стављена у негативан контекст неонацизма и одговорности за Холокауст, сасвим непримерен њеном угледу, а уместо пожељног побољшања њене слике у Шпанији дошло је до једнодимензионалне и вулгарне политизације њених културних остварења и произведена непотребна асоцијација на деведесете.

У Шпанији је, по његовом сведочењу, такође, приказан прошле године и филм „Кругови“ Срдана Голубовића, са тематиком рата у Босни. На трибину после пројекције био је позван и Раде Алексић, трагични отац младића по коме је рађен филм, а уз њега – што је већ био врхунац апсурда – седео је и затворио фестивал политички аналитичар и сарадник тинк-тенка Esglobal.org Мигел Родригез, који је неколико месеци пре тога  промовисао документарац о српском гранатирању Сарајева, а чији је протагониста такође био Србин пострадао од Срба. Тиме је све преведено у контролисане и манипулисане политичке ставове одређених интересних група.

И ЈЕДАН ИЗУЗЕТАК ОД ПРАВИЛА – Филм „Енклава“ редитеља Горана Радовановића, српски кандидат за Оскара 2015. године, представља изузетак у односу на тинк-тенковски списак „филмова за разумевање Србије“. Он је у Шпанији приказан на инсистирање неколико чланова Управног одбора Удружења „Иво Андрић“, који су мислили да треба да буде виђен у овој земљи јер је то редак филм у коме су Срби приказани као жртве, а не као џелати, по уобичајеном стереотипу, и са којим би шпанска публика могла додатно да се идентификује. И тај филм је прихваћен, али кад је требало да се прикаже у ударном термину (петак увече) као и сва друга остварења, одлучено је да се само „Енклава“ прикаже дан раније, са образложењем да нема термина. Међутим, у званичном програму Културног центра „Матадеро“ где је приказан, а који се објављује месец дана раније, петак 24. јун 2016. кад је требало да буде приказан означен је као слободан дан. Просто је невероватно да то нико није проверио, а кад смо питали зашто је филм померен, Управни одбор Удружења се позвао на мејл те институције од пре пет месеци где је речено да је термин заузет, а да није проверио да ли се од тада нешто променило. Упркос томе, био је то убедљиво најгледанији филм, са присуством многобројних шпанских војних лица која су учествовала у мисији на Косову. Игра је, дакле, очигледна, филм „Енклава“ није смео да буде приказан у ударном термину зато што Срби у њему нису негативци, већ жртве. То се „коси“ са дискурсом ових људи и организација за које су Срби обавезно дежурни кривци и џелати за све што се десило у последњем рату у бившој Југославији. После пројекције одржана је трибина на којој су учествовали редитељ Горан Радовановић и глумац Горан Радаковић, које је одушевљена публика „бомбардовала“ питањима о сепаратизму, смислу војних интервенција, помирењу…

Наш саговорник напомиње да га посебно брине што из Управе за дијаспору српског МСП-а нема адекватне реакције која би спречила злоупотребу и политизацију српске културе у Удружењу „Иво Андрић“ у Мадриду.

– Нама је простор у шпанским медијима веома ограничен, јер људи о којима говоримо припадају шпанском политичком естаблишменту који све држи под контролом. Зато позивамо све Србе да се учлане у Удружење, како бисмо сви заједно рекли „то не можете да радите у наше име, ви нас не представљате, не можете са наших трибина да промовишете идеју о српској кривици за рат у бившој Југославији јер већина Срба у Шпанији то не подржава“. Значи, док год Управни одбор остане у непромењеном саставу, они ће систематски промовисати антисрпску политику уместо српску културу – закључио је саговорник „Печата“.         

Из МСП-а ни гласа

У намери да сазнамо да ли Управа за дијаспору зна и предузима кораке поводом наведених догађаја у Мадриду, потписник ових редова позвао је Министарство спољних послова. Љубазна службеница Управе предложила је да на њен мејл упутимо кратко писмо „о томе шта желимо“, што је одмах и учињено, али одговора, нити било какве информације није било ни после девет дана. На поновљени позив уследио је одговор да је поменута службеница била одсутна, а двоје њених колега саопштило је да „Управа за дијаспору није надлежна да одговори на наша питања, и да писмо упутимо прес-служби која је задужена за одговор“. Од 21. септембра до данас из МСП-а међутим нема ни писма, ни гласа.

 

Тинк-тенковска „пуцњава“

– Дана 6. априла 2017. на порталу тинк-тенка FRIDE Esglobal.org, са којим сарађује Мигел Родригез, син потпредседника Удружења „Иво Андрић“ и личног пријатеља Сесара Молине, објављен је чланак извесног Александра Кочића „Serbia continúa su autodestruccioón“ (Србија наставља са својим самоуништењем), и поднасловом „Како разумети шта значи за земљу (Србију) победа Александра Вучића на председничким изборима“. Овде се могу прочитати тврдње како: „Постоји страх да А. Вучић поведе земљу истим путем као Турска или Русија, тј. да преузме сву власт“; „Кампања Саше Јанковића била је концентрисана на обећање да ће српске институције добити нешто што никад нису имале: аутономију од политичког уплитања“; „Србија је демократија само у теорији, јер у њој одсуствује демократска традиција, и, заправо, демократија није нешто позитивно већ нужно зло. Ово је нарочито мишљење СНС, странке на власти, која је током кампање прибегла прљавој игри дискредитовања других кандидата, застрашивања људи и њиховог присиљавања да гласају за Вучића“; „Европа је закључила да је боље сарађивати са деспотом од поверења спремним на сарадњу (А. Вучић) него са (неким) непознатим демократом“; „(А. Вучић) показује да је много научио од свог пријатеља из Москве у погледу владања и репресије над опозицијом“; „(у Србији) корупција је општа и принцип владавине права има све мању тежину“ и слично – каже извор „Печата“.

 

ПРОКОПИЈЕ ПОСТОЛОВИЋ: Шпанске елите и неки различити аршини

„Проблеми на које указујемо у вези су са шпанским елитама према којима је и усмерен рад наших поменутих актера и тинк-тенкова. Јер те елите доносе и доносиће одлуке у неком краћем или средњом року, а за њих се и организују разни семинари о Босни и Дејтонском споразуму по универзитетима, пишу текстови за потребе заинтересованих за Балкан. А управо је стратегија Сорошевог Фонда за отворено друштво да се преко културе лакше утиче на свест елита о одређеном делу света за који постоји интерес – била то Русија, Балкан, или нека јужноамеричка или афричка земља“, оцењује Прокопије Постоловић, један од наших саговорник из редова Срба који живе и раде у Шпанији, и непосредни су сведоци догађања у Удружењу „Иво Андрић“ као његови чланови.

„С друге стране, памтимо случај“ – каже Постоловић – „када је један службеник Амбасаде Шпаније у Београду рекао да ’у Шпанији данас постоји инквизиција’, и тренутно је био смењен јер ’урушава слику о Шпанији изван земље’. То, дакле, није било за Шпанију питање слободе мишљења него питање њеног угледа и слике у иностранству. А ми овде имамо Мигела Родригеза који на Твитеру назива Србију ’киднапованом државом’, на шта Србија уопште не реагује. Као ни наш амбасадор у Шпанији Данко Прокић. Испада да је једино удружење Срба под контролом људи који су одговорни за најгору могућу слику о њима у овој земљи.“

[/restrict] микрозаймы онлайн онлай займзайм с плохой кредитной историей отзывызайм от частного лица владивосток

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *