Почетна / Друштво / Само ви немојте да нам пишете

Само ви немојте да нам пишете

ДОБРОНАМЕРНОСТ КОРПОРАТИВНИХ МЕДИЈА

Какве аргументе један корпоративни антинационални лист може имати против љубави одређених европских политичара према Србији? Да ли, заиста, треба да се стидимо оних који кажу да нас воле и поштују и да се попут колонизованог народа заљубимо у освајача? На крају, имају ли Срби пријатеља за бацање?

Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио – написао је пре неколико година посланик владајуће и најјаче швајцарске странке, Народне партије Швајцарске, Оскар Фрајзингер. Фрајзингера, који је имао главну улогу у успешном одржавању референдума о забрани минарета у Швајцарској, његов народ очито воли. Референдум одржан 2009. подржало је скоро 60 посто гласача. Његову странку, чија се идеологија дефинише као швајцарски национализам, национални конзервативизам, десничарски популизам, евроскептицизам, економски либерализам, аграризам и изолационизам, на последњим изборима подржало је 29,4 одсто бирача, чак десет процената више него другопласиране социјалдемократе са освојених 18,8 посто. Фрајзингер и његова партија имају, дакле, очиту подршку демоса, али не и елите – Удружење књижевника Швајцарске одбило је да га прими у своје редове, па је овом „негативцу“, како то сам каже, Удружење књижевника Србије дало „поетски азил“. „Дакле, још постоји земља на свету где се људи подсмевају слици сервираној у свету о њима, земља у којој се људи ангажују за унапред изгубљене ствари и негативце попут мене, не хајући за потенцијалне реакције; дакле, изван Швајцарске још постоји земља која пружа отпор!“, написао је он.
Доиста, у очима многих у свету, Србија је данас, још више него у време владавине Слободана Милошевића, када је то много чвршће радила, симбол отпора појавама које све више људи у свету сматра негативним. То је неупитна чињеница за свакога ко жели да објективно сагледа ствари и уочи нарастајући сукоб између етаблираних неолибералних елита и народа. Свако, осим оних заслепљених пропагандом корпоративних медија који, како је то у својој књизи „Медији и Трећи светски рат“ написао преткорпоративни дугогодишњи главни и одговорни уредник НИН-а Слободан Рељић, представљају „тоталитарне организације којима је слобода страна по природи њиховог организовања“ и које немају „чак ни формалну обавезу да штите јавни интерес“.

БЛИЦКРИГ Лидер у корпоративном новинарству у Србији су новине које су ових дана без икакве провере објавиле да је из Дома синдиката нестала вредна слика Петра Лубарде и да је закупац овог здања у ствари власник и Дома синдиката и слике. Новине чије је ударно перо својевремено прогласило косовски мит за „култ смрти насупрот култа живота“, што је небулозно као и када би се за хришћанство рекло да је прослава смрти, а управо је супротно. И хришћанство и косовски мит славе победу над смрћу и живот вечни. Новине назване по немачкој речи за муњу, која је постала међународна четрдесетих година прошлог века захваљујући Хитлеровом муњевитом рату, и које на тај, муњевити и крајње суров начин решавају питање вишка запослених отпуштајући их преко ноћи, желе српском народу да поруче да би требало да се стиди људи који га у иностранству подржавају. Није више на удару само светски прослављени писац аустријског порекла Петер Хандке, у кругу двојке одавно дисквалификован због тога што је „егоцентрик и политички идиот“ који је отишао „на један погреб у неко пожаревачко двориште“. Као да није довољно што је овај човек на Западу пропатио због својих принципијелних ставова, него треба и овде да га блатимо, али зато у звезде дижемо нобеловце попут Херте Милер, или Светлане Алексијевич којима је једина литерарна вредност русофобија, па последично и србофобија. (Херта Милер је Нобела добила 2009. симболично на 20. годишњицу пада комунизма за антикомунистички и антируски роман у којем описује страдање своје мајке у совјетском радном логору после Другог светског рата, док је Алексијевичева у „Њујорк тајмсу“ описана као „нобеловка руске беде“, а у лондонском „Телеграфу“ као „пасионирани критичар совјетске идеологије и њене заоставштине“.)
Слично томе, тешко да ћемо у „Блицу“ прочитати коју ружну реч о, на пример, америчком генералу Веслију Кларку, којем није довољно што нас је ономад бомбардовао, него и сада као пензионер поново сву кривицу за распад бивше Југославије сваљује на Србе, али је зато паљба осута по неколико међународних личности које Србију и српски народ цене. У тексту „Медвеђа услуга за Србију: само ви немојте да нас браните“, лист швајцарско-немачке корпорације „Рингиер Аксел Шпрингер“, чије је електронско издање по свему судећи откупила америчка фирма ККР, предвођена веома утицајним бившим директором ЦИА Дејвидом Петреусом, Србима поручује да треба да се гнушају оних који их воле, или макар поштују.
Прва на удару је лидерка француског Националног фронта Марин ле Пен, која је у другом кругу председничких избора у доста неравноправној трци спрам Емануела Макрона освојила 10,6 милиона гласова. Описујући Ле Пенову, „Блиц“ на првом месту истиче да је њој „суђено због говора мржње према муслиманима“, не прецизирајући да се радило о приватној парници коју су против ње поднеле четири невладине организације и у којој је победила. „Ако посланик Европског парламента (мисли се на њеног партијског колегу Едуара Ферана) усред ове институције каже да Србија не жели Европу ’радикалног ислама који постоји у Босни и Санџаку’, није изненађење ако неко помисли да су и Срби њихови противници, нетолерантни према различитостима, подстрекивачи на верску мржњу“, пише племенити „Блиц“. Ако је ова изјава за осуду, поставља се неколико питања. Да ли „Блиц“, за разлику од већине Европљана међу које не спада само више од десет милиона бирача Марин ле Пен или 5,8 милиона Немаца који су подржали Алтернативу за Немачку, жели Европу радикалног ислама? Да ли то, уопште, ико нормалан жели? Па људи не желе ни такву Сирију или Турску, а камоли Европу! Да ли „Блиц“, за разлику од већине обавештајних служби, и страних и из региона, има податке да радикалног ислама нема у БиХ и у Рашкој области? Сам „Блиц“ је још 29. августа 2013. писао да се на страни екстремиста у Сирији бори „више десетина муслимана из Србије“. У истом том тексту „Блиц“ наводи и бројку од 340 држављана БиХ који ратују на страни исламских екстремиста. Да ли се онда може рећи да је погрешно рећи да у БиХ и Рашкој области постоји радикални ислам? Да ли су Срби противници радикалног ислама? Махом јесу, као што је и сваки нормалан човек и као што је већина Европљана, без обзира за кога гласају. Па и муслимани би требало да су противници радикалног ислама, баш као што би и нормалан православац био противник зилотизма, који се, ипак, никако не може поредити с исламским екстремизмом. Или, можда, „Блицу“ смета што је Феран у истом говору рекао: „Србија је једна велика нација, нација која није потчињена. Европска нација!“ Па како је то могуће? Па сви домаћи мудраци нам говоре да нисмо део цивилизованог света, а овај европски посланик узвикује да смо не само велика него и европска нација!, те мора бити ућуткан.
Омиљени саговорник „Ал Џазире Балкан“ (где је, како смо чули, услов за добијање посла био позитиван одговор на питање да ли је Косово независно), асистент на београдском Факултету политичких наука Стефан Сурлић, овим поводом за „Блиц“ каже: „Одржани су избори у Аустрији, чија ће влада бити по свој прилици десничарска, а један од најважнијих људи у њој биће лидер Слободарске партије Аустрије (ФПО) Хајнц Кристијан Штрахе, који је небројено пута до сада стајао на страну Србије и у одбрану Косова, а залагао се и за независну Републику Српску.“ Да? У чему је проблем? Је л’ би боље било да као и остали хоће комадање Србије и даљу унитаризацију БиХ? Брука је што нас подржава човек иза којег стоји 26 одсто аустријских бирача? Пред ким нас то брука? Али чак је и Сурлић свестан да Штрахе „потенцијално јесте део будуће власти, и да би у складу са тим било добро одржавати добре односе“, а не као „Блиц“ да његову подршку треба одбити.

ВОЛИМО СРПСКИ НАРОД По логици „Блица“, Србима би било боље да њихове интересе заступа албанска лобисткиња Улрике Луначек, чија партија у Аустрији није прешла ни цензус, а која не брани само независност Косова већ и ратног злочинца што сада води јужну српску покрајину, а не Марин ле Пен која, како је цитира баш овај лист, каже: „Француска је направила грешку признајући независност Косова, коју пет држава чланица ЕУ нису признале. Због тога је неприхватљиво што ЕУ инсистира на нормализацији односа између Србије и Косова.“ Или је спорно што каже да „воли српски народ“ или да ће „ако Србија икада уђе у ЕУ, изгубити своју душу и судбину, настављајући веома негативан циклус који је започео НАТО бомбардовањем“? Или је погрешно што нам поручује да „треба с поносом да покушамо да обновимо односе са својим природним савезницима уместо да се све више савијамо пред глобалистичком елитом“ од које све више беже и грађани „западног света“? „Блицу“ је „апсурдно“ што Ле Пенова не подржава улазак Србије у Европску унију коју сматра „затвором за народе који се руши“, али му није било апсурдно ономад када је Мајкл Давенпорт гурао Србију у блок из којег је његова земља управо одлучила да изађе.
Поред тога што нас подржавају водећи европски политичари, попут Ле Пенове или Штрахеа, веома је велики проблем што нас подржава и „ужасни идеолог Кремља“ Александар Дугин. „Блиц“ је, по свему судећи, посебно алергичан на овог врло поштованог мислиоца, цењенијег у значајним западним круговима него што је у сопственој земљи. Човек за којег се верује да стоји иза историјски важног помирења Москве и Анкаре после обарања руског борбеног авиона на сиријском небу, за „Блиц“ је неко ко не би требало да има позитивно мишљење о Србији. Овај лист га с гнушањем цитира: „За спас Србије заједно са Косовом постоји један начин: оштри заокрет Београда ка Русији. Укључење у европске интеграције значи губљење земље, не само Косова јер се неће завршити на томе. Даље ће кренути Санџак, Војводина… Док атлантска сила не дотуче Србију, неће се зауставити. Сви српски руководиоци су се уздали у Запад и сви су били преварени.“ Је л’ нешто погрешио? Можда није, али нас брука. Пред ким, опет се поставља питање. Сигурно не пред председником САД Доналдом Трампом чији је доскорашњи главни стратег Стивен Бенон, рекло би се, Дугинов идеолошки сабрат. Ма пред америчким народом нас брука, сигурно! Не ни то. Истина је да је рејтинг Доналда Трампа у опадању, али је то због компромиса које је направио са „дубоком државом“, због одступања од политике најављиване током изборне кампање и због тога што је остао без људи који су као Стивен Бенон.
Можда власници „Блица“ не познају довољно Србе и српски менталитет, али би макар новинари ове редакције требало да мало боље познају народ. Све ово чиме су они облатили Ле Пенову, Штрахеа, Дугина у очима просечног Србина ће их учинити само још већим. Не жели „Блиц“ да нам усади страх од њих, кужних европских политичких маргиналаца. Не жели ни да нас заплаши губљењем добре репутације код европских грађана, јер је управо супротно – овакви гласови могу само да је побољшају у односу на оно што су нам већ одавно учиниле за „Блиц“ узорне личности попут, рецимо, Тонија Блера, Хилари и Била Клинтона, Бернар-Анрија Левија, или Улрике Луначек. Не, „Блиц“ жели да нас уплаши од нас самих, да нам се случајно не деси да поверујемо у неку лепу реч коју чујемо од ових „политичких идиота“.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *