Радослав Веселиновић – Како је 5. октобар појео своју децу

Разговарала Драгица Бг. Пушоњић

Сећате ли се Јевгенија Примакова, министра иностраних послова Русије, који је изнад Атлантика окренуо авион и отказао посету САД кад је почела НАТО агресија? Њега сам 2001/2002, испред Привредне коморе Русије, примао у ПКС иако нико од чланова Владе Србије није хтео да га прими. Па и амбасадор Кине је имао проблеме, ни њега нико није хтео да прими иако смо имали велике дугове по основу нафте

Био је међу најуспешнијим приватницима у СФРЈ. Један је од оснивача и финансијера Демократске странке. И исто то у Демократској странци Србије. На политику је ставио тачку у демохришћанима Владана Батића. Радослав Веселиновић (65), власник „Галеб групе“, као актер или сведок историјских, а не само политичких збивања у нашој земљи, износи сазнања, виђења и оцене о догађајима и људима током година опасног живљења. Рачунајући и петооктобарски преврат који је резултирао транзиционим девастирањем српске привреде. 

Упркос политичким превирањима у којима је учествовао и турбуленцијама кроз које је пролазио као председник Привредне коморе Србије после 5. октобра, суочивши се и са одбојношћу власти према руским и кинеским високим званичницима, Веселиновић је све време у бизнису и његова фирма је једна од малобројних која и данас ради у три смене.

Сада први пут јавно говори да, у бити, свака револуција, па и демократска једе своју децу.

Како сте доспели у епицентар политичке плурализације СФРЈ?

На позив интелектуалаца, новембра 1989. учествовао сам у Хотелу „Београд“ у разговорима о стварању Демократске странке (ДС) у Србији. Требао им је успешан приватник, а ја сам био једини у Привредној комори СФРЈ. Ту су били Коста Чавошки, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Радослав Стојановић, Љубомир Тадић (Борисов отац), академици, доста адвоката – међу којима и Живојин Шестић. Један сам од оснивача Демократске странке у Србији и Шапцу.

[restrict]

Интелектуалци нису могли финансијски да се носе с приватницима и адвокатима. Колико вас је коштало оснивање ДС?

Тада сам финансирао само рад Општинског одбора ДС у Шапцу, али и кампању за изборе у Шапцу 1990, као њихов кандидат за председника општине. Победио је СПС, на другом месту био је СПО, на трећем ја.

Ко је и данас актуелан из те старе шабачке гарде демократа?

Нема више ниједног из плејаде оснивача ДС у Шапцу. Озбиљније се бави политиком једино Милош Милошевић, бивши градоначелник. У ДС 1992. почињу да се сукобљавају Чавошки, Мићуновић и Ђинђић, па је на Главном одбору требало да се гласа: Мићуновић или Коштуница. Један од мојих Шапчана узима мој комби и прикупља људе из Љубовије, Зворника, Крупња иако тамо општински одбори ДС нису били установљени, па тако, са једним или два гласа, побеђује Мићуновић. Видео сам некоректно лобирање, избори нису били потпуно легални. Био сам добар са Коштуницом. Он у лето 1992. организује састанак у Дому синдиката, био сам у радном председништву. То је проглашено даном оснивања ДСС. Ушао сам у Извршни и Главни одбор. Ми у Шапцу смо се поделили и 80 одсто шабачког ДС, који је био један од најјачих одбора ДС у Србији, прешло је у ДСС.

Како, после свега, гледате на Мићуновића?

И пре конфликта између Коштунице и Мићуновића догодио се сукоб због ког су из странке отишли Чавошки и још неки. Политичари у Србији су увек настојали да се не мењају кад једном постану челници странака. Имао сам коректан однос с Мићуновићем, па и данас, али сам мислио да је ово са ДСС било поштеније и тачније. Коштуница би победио да су избори у ДС били легални. А ови што су из околине Шапца доведени на те изборе били су људи који су први пут у животу дошли да гласају у некој странци.

Зашто напуштате Коштуницу?

Био сам незадовољан кампањом за изборе 1996. Као председник Ужичке изборне јединице организовао сам да нам Коштуница гостује три дана и направио програм посете. Првог дана, одлазак у Лозницу, Бању Ковиљачу, Бајину Башту, Љубовију и Косјерић. Сутрадан Нова Варош, Ивањица и пет-шест градова. Трећег дана Пожега, Ваљево и Обреновац. Све је то припадало Ужичкој изборној јединици. Већ на првом појављивању у Лешници, међутим, Коштуница касни више од два и по сата, па смо журили да сустигнемо план за тај дан тако да завршисмо у Ужицу у осам увече, где нас је чекало толико људи да су неки стајали и на прозорима. Батић је испред централе задужен за моју изборну јединицу, сутрадан смо скупа, у колима с мегафоном, најављивали Коштуницу у Новој Вароши, Ивањици… То је Коштуници било превише напорно и он се враћа за Београд. Каже ми Мирко Петровић: „Ти уништи Воју, он тај темпо не може да издржи!“

Свакако се нисте разишли због Коштуничине кондиције.

Нисмо. На озбиљним функцијама у странци појављују се људи који нису стари чланови, већ анонимуси у политици. Рецимо, ниче нови секретаријат странке. Странка сада има паре, не знам одакле. Моје примедбе су одбациване на седницама Главног одбора. Како 1997. Драган Маршићанин долази да умири шабачки одбор ДСС, дајем оставку на све функције и остајем обичан члан. Општински одбор ДСС остаје у мом локалу, али се у рад нисам укључивао све до 2000. године.

Јесте ли се срели са Слободаном Милошевићем?

Два до три пута, пре НАТО агресије, увек као члан Управног одбора Привредне коморе Југославије или ПК Србије, никада у четири ока. Он је 1996. проглашен за председника у скупштини СРЈ, био сам са свим члановима УО ПКЈ, поздравио се са њим и његовом породицом. Срели смо се два пута 1991/1992. у Привредној комори Србије (ПКС), на скупу који је одржао са 30 до 40 привредника. Био сам добро котиран у ПКС, тада је председник био Влајко Стојиљковић, волео ме је и симпатисао јер су му директори друштвених предузећа говорили оно што жели да чује, а ја оно што мислим. Само једном ми је Стојиљковић рекао да сам се превише политички обојио. Ценио сам га и као човека и као стручњака, а после 5. октобра 2000, када сам изабран за председника ПКС, Стојиљковић ме је позвао телефоном, честитао на избору. Углавном, Милошевић је на том састанку с привредницима казао да преко Грчке, Бугарске, Румуније морамо пробијати санкције УН које су нам тада уведене и да можемо, с потврдом НБС, износити новац у кешу да плаћамо робу. Ко је могао да добије визу тако је и радио. У пробијању санкција помогле су нам неке јужно оријентисане земље ЕУ, гледајући кроз прсте, а роба је кружила и по хиљаду километара да стигне до нас. Не бих због њих наводио о којим је државама реч.

Како сада видите Милошевића?

Мало другачије него тада, када сам био његов жестоки противник. Можда је више могао да учини да уђемо у ЕУ, али мислим да је Запад желео да растури СФРЈ. Нисам сигуран у све потезе које је вукао, али да је био патриота, јесте. Дао је главу за ову земљу, као што је и премијер Ђинђић. Пред изборе 1996. долази мој даљи рођак, шеф СПС у Шапцу, и каже: „Раде, у СПС-у је био састанак и Милошевић тражи да уводимо нове људе у политику, нова лица за председнике општина, а ми бисмо тебе волели да видимо у Шапцу.“ Рођаче, одговорим, ово неће дуго трајати, то би било исто као 1944. отићи у четнике.

Како сте допринели петооктобарској револуцији?

Укључио сам се када су почели штрајкови и блокада путева, истерао на улице Шапца своје камионе и аутомобиле, на неколико дана затворио фабрику и подржавао протесте до 5. октобра, кад је требало да се крене на митинг у Београду. Била је велика нервоза у ваздуху. Имао сам 4. октобра службени састанак с припадником тада СДБ, данас БИА, знали смо се одраније, из периода бомбардовања, кад су они, војска и полиција спавали у мојој кући и мом хотелу јер се знало колики сам опозиционар. Иначе, добио сам захвалницу Војске СРЈ за помоћ у одбрани од НАТО агресије. На том састанку пита ме тај човек шта ће бити сутра. Нисам ишао у Будимпешту, ни знао да се тамо ишло, нити да се 5. октобар финансира са стране. Све то сам касније сазнао. Ишао сам срцем, као патриота који се противи погрешној политици. Сутрадан ме Душан Петровић позове да идемо у Београд и био сам на самом челу колоне. Водио сам тежак разговор са шабачком полицијом, али су нас пустили да изађемо из града. У Руми је био кордон. И с њима сам разговарао, пустили су нас уз речи: „Немојте се враћати назавршеног посла!“

У Пећинцима је запаљено полицијско возило.

То нисам видео и зато нисам могао да спречим. Прошли смо, али су 300 метара пре наплатне рампе у Шимановцима била два кордона, два борбена возила и два македонска камиона препречена на путу. Кренуо сам у сусрет сам, ка мени је ишао цивил, вероватно из СДБ. Питао сам хоће ли нас пустити. „Иди, тамо је шеф полиције, шта с њим договориш тако ће бити“, рекао је. А шеф каже: „Немамо шта да вас пуштамо, пролазите, ето вам па склањајте кордон, не брините, нису они спремни.“ Вратио сам се до мог аутомобила, у који су тада ушли неки људи и рекли да ће ми они бити обезбеђење. Наједном сам видео неконтролисану масу која са дршкама за мотике иде ка кордону, полицајце док беже кроз кукурузе бацајући капе. Излетео сам, викао на сав глас да стану, да је договорено да нас пусте. Нико ме није чуо. Повређених срећом није било.

А на самом улазу у Београд, код бензинске пумпе „Змај“?

Рекао сам полицији да је иза мене маса коју не могу да контролишем, испричао шта је било у Пећинцима и Шимановцима. Њихов човек преко мотороле јавља некоме „Иду Шапчани, већ су прошли“, иако нисмо били прошли. Кажу му да нас усмери до СИВ-а, где смо се паркирали и отпешачили до скупштине. Ту су били Веља Илић, Батић, креће напад на скупштину. Сметао ми је сузавац, склањам се у градску скупштину, пропушта ме Бојан Димитријевић. Био сам на седници Председништва ДОС-а, говорио с терасе градске скупштине… У пролазу видим двојицу снажних момака који доводе Драгољуба Милановића, генералног директора РТС-а, држећи га испод пазуха тако да је више био ношен него што је ходао. Не знам где је био Милановић и ко је с њим тада разговарао. Читао сам факсове у којима је писало да ћемо бити разнети… Свега је било те ноћи. За Шабац сам кренуо 6. октобра око девет ујутру. А тамо, ТВ Шабац ради као да се ништа десило није. Знао сам главног и још неке уреднике, разговарао с њима. Онда уживо гостујем у програму, па је тако опозиција победила и у Шапцу. После сам испред мог хотела испекао вола и поделио грађанима…

Зашто вас после три дана тражи Момир Павићевић, председник ПКС?

Хтео је хитан сусрет јер сам из ДОС-а. Каже да кризни штабови избацују људе из институција и, како сам члан УО ПКС, хоће да пренесе председничка овлашћења на мене, да видим с Војом и Зораном имам ли подршку. Додао је да је плаћена прва рата за „Ербасове“ авионе, да ће пропасти милиони евра датих авансно јер је на наплату стигла друга рата, па Коштуница, већ изабран за председника, мора да каже шта радити. Одлазим у мој ДСС, не знајући да су они већ у Савезној скупштини. У странци затичем Драгана Маршићанина и Драгана Јочића. Знам их одлично. Они кажу да у странци мењају Коштуницу, који је као шеф државе већ био у згради СИВ-а. Све сам пренео Маршићанину. За „Ербас“, каже, морам да одем до СИВ-а. А за ПКС Маршићанин вели: „Раде, пусти нас да се бавимо политиком, а ти бизнисом.“ Мени се окренула соба у којој смо седели. Осам година сам у странци, ПКС је асоцијација привредника… Схватио сам да је Маршићанин против Павићевићевог предлога.

Ипак сте доспели на чело ПКС.

Отишао сам код Батића, дугогодишњег пријатеља. Ту је био и Мики Савићевић. Кад су чули, траже да одемо до Зорана. Ђинђић је саслушао, каже: „Ко ће други да је преузме него ти? Нека пођу с тобом Мики и Батић, помоћи ћемо ти.“ Тако сам 12. октобра постао в. д. председник. За председника коморе сам изабран са 48 гласова, два уздржана и један није гласао.

Изгурали сте пун мандат. Шта сте урадили?

Када сам дошао, није било новца ни за плате. ПКС је пословала ван закона, јер није било законске регулативе. Било је много запослених у ПКС и ПКЈ, ту су склањали директоре друштвених фирми да сачекају пензију, мада је међу њима било и стручњака. Половину мандата сам радио волонтерски. Иницирао сам припрему Закона о привредној комори, предложио га као посланик у републичкој скупштини (око тога је избио први сукоб ДС и ДСС после 5. октобра) као и Закон о укидању ПКЈ по коме сва имовина припада ПКС. Увећао сам капитал ПКС за 50 милиона евра, реорганизовао кадрове, отпустио технолошки вишак и примио 100 младих с факултетом и просеком изнад 8,5. Сви привредни закони донети 2001. прошли су дораду у ПКС. Тада сам најтеже и највише радио у целој бизнис каријери!

Ђинђић је водио Владу, како сте сарађивали?

Много сам сарађивао с премијером Ђинђићем, знали смо се од 90-их. По доласку у ПКС, отишао сам код њега јер су кризни штабови по Србији мењали успешне људе. Каже он: „Немам контролу над тиме, они то раде без одобрења, махом самостално на локалу; то уопште није под контролом.“ Послао је Слободана Милосављевића и мене да спасимо по држави шта се спасти може. Долазио је на састанке у ПКС и помно слушао, брзо упијао туђе знање. Имао је велико поверење у мене, не знам зашто. Тих последњих 15 дана његовог живота провели смо заједно.

Где?

Најпре у Бањалуци. Предводио сам делегацију привреде, а он Владе. У авиону је било 120 људи, врх политике и привреде Србије. Премијер је каснио. Иначе је носио штаке и трпео снажне болове. Кад је ушао у авион, рекао је: „Целу ноћ ока нисам склопио, тек око четири сам мало заспао“, али о Лимесу није причао. Видевши тенкове на бањалучком аеродрому помислио сам да није паметно да у истом авиону буду економска и политичка елита земље. Догађаји су ишли по протоколу, у једном моменту је било неко комешање, мислио сам да је Ђинђић склоњен јер су га болеле ноге. Касније сам се вратио на то место и видео да се нешто непредвиђено десило. У Београд смо се вратили у два авиона. То је био четвртак, а у суботу смо отишли у Франкфурт.

На састанак са привредницима из дијаспоре?

Била је вечера у градићу крај Франкфурта. Ђинђић је био нервозан. У једном тренутку је рекао: „Овде је слабо обезбеђење, одмах после вечере идем да спавам.“ Око 20 часова ми колега, бизнисмен из Шапца, јавља да је пре два дана био атентат на премијера. Кажем Предрагу Минићу, новинару РТС-а, који се спремао да ради интервју с Ђинђићем и са мном, да премијеру постави питање о атентату. И то је тај чувени интервју који се и данас врти, у коме је Ђинђић рекао: „Ако мене убију, неће убити Србију.“ Он је у 23 отишао на спавање. Седео сам у холу до поноћи, разговарао с Миланом Веруовићем и питао шта је то било у четвртак. „Ту је био покушај да нас пресретну, хтели су да изазову удес, а знаш какав је Зоран и да би у том случају изашао из кола; мислим да би га тада ликвидирали“, одговорио је Веруовић.

Јесте ли о томе причали с Ђинђићем?

Нисам. Био је љут због слабог обезбеђења. Не знам ко је био организатор тог скупа у Франкфурту.

У чему, са ове дистанце, видите његове врлине и мане? Шта га је коштало живота?

Ђинђић је био интелигентан. Брзо је мислио и доносио одлуке, волео да чује друге. Мана је била то што је неке послове поверавао тако да је прескакао институције. Морао је да се ослања на институције, а да мења људе у њима ако нису у реду. И није био добар тај део у коме је био „у комуникацији“ с појединим људима који су можда помогли дешавања 5. октобра, то ми је сметало код њега, али ко зна, можда је само хтео да их доведе у ред. Не знам. Знам да је Србија много изгубила. У приватизацији је било неких негативних ствари и код Ђинђића и код Коштунице. Али дао је главу за бољитак Србије. Није био задовољан политичким и економским напретком земље. Био је забринут. Имао је друга очекивања.

Били сте под притисцима као председник ПКС?

Трудио сам се да будем максимално самосталан. За време Ђинђића, од њега нисам имао притиске, већ од оних што су се јављали у његово име. Одговарао бих: „Нека се Зоран јави!“ Сећате ли се Јевгенија Примакова, министра иностраних послова Русије, који је изнад Атлантика окренуо авион и отказао посету САД кад је почела НАТО агресија? Њега сам 2001/2002, испред Привредне коморе Русије, примао у ПКС иако нико од чланова Владе Србије није хтео да га прими. Па и амбасадор Кине је имао проблеме, ни њега нико није хтео да прими иако смо имали велике дугове по основу нафте. Зато сам изашао на глас као непослушан. С Примаковим сам разговарао и у четири ока.

О чему?

О анимозитету према Русији и руским фирмама. Где је ту проблем, зашто они не могу да учествују у приватизацији, како то превазићи. Из Русије смо увозили енергенте у вредности једне милијарде долара, а у Русију извозили ни 50 милиона долара. Помогао сам неким предузећима да наплате потраживања. Примаков је помогао да „Путеви Ужице“ наплате осам милиона долара.

Како је било водити ПКС после Ђинђића, под Коштуницом као премијером?

Комуникација с Владом Србије била је отежана. Маршићанин постаје министар привреде. Није хтео да дође у комору, ни да прими председника ПКС. Крећу притисци. Пренето ми је да због промене власти треба да напустим функцију. Рекао сам да нећу тако да одем, него легално. Нисам хтео да дам оставку одмах након убиства Ђинђића, нисам извршавао политичка наређења, нисам био послушан. Онда је оформљена група која је покушала да ме смени на скупштини коморе, али то питање нису успели да убаце ни на дневни ред. Тако сам остао до краја мандата, али и одлучио да се вратим у моју „Галеб групу“ иако су у ПКС били изненађени и тражили да останем још један мандат.

Тада сте били у Батићевом ДХСС.

Од 12. октобра 2000, када сам од Павићевића преузео в. д. функцију председника ПКС, напустио сам ДСС који је за ту позицију имао пребега из СПС. С Батићем сам био до октобра 2003, кад сам дао оставку на све функције у странци. Од тада се не бавим политиком, ево, све до сада, кад разговарамо о њој. Окренуо сам се бизнису и вероватно је у томе моја грешка. Остао сам без леђа, постао ничији, а многи сматрају да сам „жути“ иако је било другачије.

„Жути“ или не, али логично је да вас после пада Милошевића подрже опозиционе странке које су дошле на власт, а које сте и финансирали. Који су министри, политичари и други јавно утицајни људи посетили „Галеб групу“?

Код нас ниједан министар никада није крочио. Код људи из локала који су представљали ДС јавио се анимозитет. Опструирали су те посете, јер би то значило да ти људи дају подршку мени. Чак и оне с којима сам договорио долазак, спречавали су њихови партијски шефови. То константно одговара Душану Петровићу, иако никад нисмо имали отворен сукоб, али су ми у Шапцу биле затворене капије. Не знам да ли се плашио да ћу се политички активирати, мада нисам намеравао, да ли му је можда прорадила сујета или је очекивао нешто друго.

Шта друго?

После 5. октобра нисам финансирао ДС у Шапцу. Помагао сам централу ако сам могао. Противио сам се начину на који су мењани директори, рецимо у шабачкој „Зорки“. Та кадровска политика је очито ишла ка краху, што сам отворено говорио Петровићу. Са ове дистанце види се да сам био у праву. Био сам економски искуснији и способнији од њега. Чак су и новинари с локала имали забрану да дођу у моју фирму, али нису је поштовали сви. То је један од разлога што сам финансијски помагао другим странкама које су желеле да дођу на власт. Е, то ми је жестоко замерено.

Подржали сте и СНС Томислава Николића?

Јесам. Негде 2009/2010. СНС је од мене тражио помоћ за слање донације на Косово и Метохију. Дао сам камион и нека средства. Када је конвој стигао, у ударном дневнику РТС-а се у крупном плану појавио „Галебов“ камион. „Жути“ су мој чин хуманости и родољубља протумачили као политички заокрет, почела је њихова одмазда. Тада сам решио да више помогнем СНС.

Опишите одмазду.

Јануара 2009. купио сам врањански „Заваривач“. Уложио сам око шест милиона евра за куповину 40 одсто власништва од државе, 23 одсто од малих акционара, за опрему и обртна средства, да бих проширио бизнис са вишедеценијским партнером, немачком фирмом „Макс Богл“. Добили смо изградњу стадиона у Букурешту, аеродрома у Берлину… Фебруара 2011, када Владу води Мирко Цветковић, Агенција за приватизацију мејлом раскида приватизацију. Наводи за раскид су незаконити и нетачни, моја опрема је остала у предузећу које је од пре три месеца у стечају. То се одразило на пословање целе „Галеб групе“. Поред мене, овде је држава највише изгубила: само на порезу најмање три милиона евра годишње и 950 радника нам је остало без посла. Демократе су ми учиниле велику неправду, али је срећом дошло до промене власти, успели смо да се консолидујемо, опстанемо. Штету су нам, верујем, нанели појединци из тадашње власти и неки њима блиски привредници, заинтересовани за имовину „Заваривача“ због тада најављиваног „Јужног тока“. Сада тражимо враћање отетог, а не субвенцију или финансијску помоћ државе.

Како сте успели да и сада радите у Етиопији и Америци, ЕУ и Русији, укупно у 27 земаља на четири континента?

За четири и по деценије рада стекао сам велико знање, искуство и поверење купаца и добављача. Моје фабрике производе од најсофистициранијих софтвера до најквалитетнијих и најмасовнијих производа металне амбалаже, железничку сигнализацију, израђују тешке челичне конструкције. То је посебно у Србији тежак посао, јер се већина опредељује за трговину, посредовање, сличне лаке послове. Највише волим кад видим да у мојој фабрици, за светско тржиште, радници стварају производе који су наша иновација и знање.

Позвани сте на инаугурацију Александра Вучића, зашто нисте отишли?

Имао сам три месеца раније заказан састанак с партнером у Немачкој због добијања великих послова. Али послао сам честитку јер смо, захваљујући доласку СНС, престали да будемо на тапету ДС и од тада креће наш опоравак. Понекад разменимо и неку поруку. Надам се да ће, са овом владом, и код мене доћи у посету министар или премијер, кад за „Галеб групу“ већ и Немци кажу да је једна од бољих коју су видели у животу. Пунимо буџет Србије па се, као уредни порески обвезници с најдужим стажом, надамо бар позиву на кафу. Радимо пуним капацитетом у три смене, седам дана у недељи. Могли бисмо много више, све финансирамо сами, али нам мањкају обртна средства или опрема због проблема у групацији и блокираних рачуна који су далекосежна последица незаконитог раскида приватизације „Заваривача“ и имовине која нам је тамо остала.

Колико држава сада користи ресурсе које има у угледним привредницима?

Имам искуство привредника, председника ПКС и народног посланика. Такви људи су свуда носиоци развоја земље. Нисам једини, много нас је, наше знање није довољно искоришћено. У социјализму сам се као привредник састајао са свим министрима, размењивали смо знање и искуство, узајамно саветовали. Данас настојим да бесплатно пренесем знање запосленима, деци и другима који желе да науче. Нисам најпаметнији, али умем да раздвојим добро од лошег. И у лошој кафани увек има нешто добро што може да користи у вашој.        

 

Почео сам 1970. као ТВ механичар у Коцељеви, да бих 1989. основао „Галеб Шабац“, прво приватно предузеће у СФРЈ, из ког је настао систем „Галеб груп“. Нисам се бавио пословима у вези с државом, нафтом, акцизном робом или политиком. Тајкун нисам: на првим и другим вишестраначким изборима у службеној биографији писало је да моја фирма вреди десет милиона долара и послује без кредита. Нисам био члан Савеза комуниста. Мој отац је био проглашен за кулака, одузета му је земља и све на њој. Током принудног откупа требало је да држави преда 40 тона жита, али је имао 30, па је као занатлија два-три месеца радио у Руми и тако зарађеним новцем купио десет тона, избегавши затвор. Као комуниста, мој ујак је по задатку покупио све жито од мог оца, па се као студент 1948. определио за Стаљина, емигрирао у Бугарску, постао двоструки доктор наука. Сада у Софији имам двојицу браће од ујака, један је директор у „Уникредит банци“, други је у Министарству иностраних послова. А мој брат по оцу 60-их година емигрира за Канаду, постаје велики фабрикант. Било ми је јасно да за мене нема посла у државном сектору, једина опција био је приватни бизнис. Нисам хтео да одем у Канаду. Знао сам како тамо функционише приватни бизнис и са појавом вишестраначја – када сам био овлашћени сервисер и дистрибутер „Хилтија“ и налазио се у групи 10-15 највећих приватника у СФРЈ – мислио сам да нам је потребна прогресивна промена система јер је приватни бизнис профитабилнији од државног.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *