Путинов рецепт

Углавном несвесни историјске димензије тренутка, управо смо, изгледа, савременици „спуштања завесе на амерички свет“! Ова, искуственом поимању готово нестварна, тврдња, наглашено граматички изречена у времену садашњем – актуелни је закључак еминентног америчког политичког аналитичара (Вејн Медсен) који, уједно, сматра и да је његова објава веома лоша вест за свет. Иако, наиме, каже: Историја ће показати да су САД – више од деценије пошто су их фанатични неоконзервативни јастребови рата увукли у скупе и непромишљене сукобе у Авганистану и Ираку – дочекале да се завеса спусти на постхладноратовски „амерички свет“, он у наставку бива категоричан: Изостанак америчког лидерства ће одвести свет у нихилизам и насиље.

[restrict]
После стишавања евентуалног емотивног одговора, са оваквим тврдњама се може полемисати, но упутније је размотрити како свет функционише, чиме дочекује, и како се прилагођава „сумраку америчког века“? Да ли су нека паралелна догађања, иако без непосредне везе са наведеним, подједнако епохална, а последично су део нове глобалне ситуације? Чини нам се да се у такве може убројати и вест да је Русија кренула у безмерно захтевно друштвено прегнуће: промену елита! Та вест да је Путин, крећући у кадровско реструктурирање без преседана – сменио сву силу губернатора (од почетка године двадесетак, а само прошле недеље чак седморицу), дакле у хијерархији моћи највише позиционираних локалних државних чимбеника, била је пропраћена кратким коментаром: његов циљ је промена елита.
Шта се догађа? Због чега су наведена збивања подједнако светска колико и „локална“ новост? И наравно питање, реторичко, тј. сувишно, због чега су за Србију ова догађања сигнали времена које не би смела да занемарује? Верујући да је излишно тумачење разлога због којих наша земља, притиснута свом силом америчких тиранских захтева, од политичког, економског, територијалног, па до културног, на вест о замирању овог глобалног лидерства треба, не само у емотивној већ и у делатној политичкој и другим сферама, да реагује упадљиво другачије од поменутог теоретичаревог ламентирања над новом ситуацијом, пажњу усмеравамо на новости на руској политичкој сцени. Шта можемо у обрту судбине малих богова у нама толико удаљеним губернијама доживети више као божју него Путинову вољу? Због чега да добро думамо над овим догађајима? Подсетимо, овде је реч не о промени нормативне, односно аутентичне елите која значи сазнајне и моралне врхове већ тзв. функционалне, дакле управљачке политичке елите у чијим рукама је концентрисана стварна моћ. Може се разумети и да у овом случају персонална смена није суштина догађања, није реч тек о пукој замени једног лика другим, уз истрајавање на истом дискурсу, већ да, напротив, промена значи најаву устоличења другачијег поретка. На питање о каквој је новини ту реч, у експликацији руског случаја биле су конкретно поменуте „национална идеја и тема корупције, као и избор оних за које је интерес државе био изнад личних“. То су дакле аспекти који ће у будућности, трајно, бити тема за појединца вољног да откључа врата државне моћи и кругова елите!
Ако занемаримо специфичне културолошке разлике и све неупоредивости у различитим димензијама, понекад и у дословном значењу, функционалне елите у земљама транзиције, оне које држе најважније положаје у политици, привреди и култури, у битним назнакама јесу сличне, тако да нас оваква разматрања, нимало натегнуто, воде и на домаћу друштвену и политичку сцену. И наши „губернатори“, таман колико и руски, настали су и однеговани у времену када је поменута завеса била јако високо подигнута, а сцена моћи којој је она била рам бљештаво осветљена.
Ако је тако, ако Русија бележи суштинске и судбинске промене у редовима своје владајуће касте, уз подразумевање нужности да елите претходног поретка уступе место онима који не уважавају вредности што их је изнедрио систем чија је путања супротна од узлазне, да ли се слична идеја – намера да се владајуће номенклатуре промене – у Србији уопште може појавити? Уколико би се усвојила мисао која у јавном простору још увек нема изгледе на успех (највише што је допуштено јесу најаве смена, али и оне пре у функцији казне и одмазде за изневеравање доминантног вредносног система), шта би била окосница и критеријум евентуалне промене наших функционалних елита? Да ли – као и у руској актуелној пракси – „идеје националног и теме корупције“? „Служења државном пре него личном интересу“?
Своје идеолошке и друге за политички ангажман важне матрице, наша врхушка не скрива, преко друштвено и медијски хиперактивних и доминантних актера, ово нам се неуморно објављује и пројављује. Протеклих дана, у ретко јасном виду, овај квалитет је демонстриран у бурном сукобу у оквиру једне партије, оне најмоћније, као и у резолутном наступу еминентног политичког и идеолошког ауторитета, и те како везаног за поредак однегован у окриљу силе чија завеса управо пада. У овом потоњем случају, реч је о наступу Иве Вејводе, који нас је, испред немачког Маршаловог фонда, а поводом дијалога о Косову, недвосмислено упозорио да не отежемо, јер би требало да уважимо видљиве сигнале за убрзавањем и из Брисела и из Вашингтона, али и Београда и Приштине, те да је ЕУ јасна у ставу да не жели у свом чланству нерешене проблеме и земљу попут Кипра, са нејасним и недовршеним границама, као и да би било корисно да јача свест о реалности која мора да добије неки свој облик у некаквим формалним одлукама, без обзира на то да ли ће се звати нормализација односа или неко место у међународним организацијама. Толико од елитног Вејводе.
А шта нам се, у поменутом првом примеру, поручује са важног пункта наше неспорне и промени неподложне (смене не значе промену!) елите? Реч је о сукобу у СНС, који се, кажу, пројектује на Владу. Актери су Зорана Михајловић и Владимир Ђукановић, а они су у сету оптужби и увреда које су јавно разменили поменули – метафорично – своје газде, односно поунутрашњене идеолошке шаблоне које не могу да превазиђу. У овом, Зоранином виђењу – Ђукановићев и шеф осталих напредњака сличних њему је нико други до Војислав Шешељ, док је, према откровењу које нам саопштава њен опонент, као Зоранин „шеф у глави“ препознат најпре Мирољуб Лабус, па потом и они који седе у амбасади Велике Британије. Тумачећи ове симболе који фигуративно настањују умове наше елите, политички аналитичар Дејан Вук Станковић примећује да „очито постоји ривалитет различито вредносно и политички оријентисаних групација у странци напредњака“.
Колико је реално замислити политички живот и кадровску фреску без ових и других сличних ликова који су деценијама део нашег јавног живота? Шта би требало да се догоди да се мисао о промени у Србији појави као реалан план и задата опција, и ко би, са каквим ауторитетом – ако би кренуло од руководећих места и најутицајнијих фотеља – спроводио овакву праксу у живот? Председник земље, премијер, неко колективно тело? Има ли таквог субјекта од снаге и таквог угледа, да би он попут руског председника био властан да крене у епохално рашчишћавање у круговима управљачке класе? Или је умесније питање – има ли у данашњој ситуацији смисла, па и било каквог изгледа на успех, такав подухват?
У Русији се у овом смислу много тога разјаснило. Али, за примену Путиновог рецепта најпре је потребан сам Путин.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *