ПРОФ. ДР БРАНИСЛАВ ФИЛИПОВИЋ – Пустите децу да буду деца

Пред крај Римског царства дошло је до прве дехуманизације секса, оргија, представа са содомијом и слично. Рим је после тога брзо пропао. Мислим да се ближи крај и овој псеудоцивилизацији

На Медицинском факултету Универзитета у Београду и Институту за анатомију „Нико Миљанић“ од 31. октобра до 3. новембра одржаће се, први пут, престижни међународни скуп из хирургије периферних нерава и брахијалног плексуса. Организацију овог скупа Србији је поверила Светска федерација неурохирурга и њен Комитет за хирургију периферног нервног система.

О значају одржавања овог скупа за београдски Медицински факултет и за Институт за анатомију „Нико Миљанић“ за „Печат“ говори управник поменутог института проф. др Бранислав Филиповић. Професор Филиповић је и одличан познавалац историје медицине и психијатар са изванредним увидом у методологију успостављања нашег „врлог новог света“ – новог светског и новог сексуалног поретка, чија перспектива у највећој мери зависи од успеха тоталитарне и тоталне контроле умова и душа која се највећим делом спроводи посредством најмоћнијег и најопаснијег медија – телевизије…

[restrict]

Институт за анатомију „Нико Миљанић“ има веома занимљиву историју која показује да је развој медицинске науке у Србији, у чијем је темељу анатомија, неодвојив од политичких планова светских планера и локалних носилаца политичке моћи и утицаја. Како се то манифестовало у случају овог института на чијем сте челу?

Од самог оснивања све је било у вези са политиком. Прво, када је факултет основан 1905, у Србији је постојала струја да Краљевини Србији Медицински факултет није потребан, те се његов почетак рада развукао, био је планиран за 1912, али је ометен Балканским ратом, па онда за 1914, али тада је букнуо Први светски рат, тако да је почео да ради на Светог Алимпија Столпника, 9. децембра 1920. године.

Прво предавање одржао је баш професор Нико Миљанић (иначе се звао Никола, по деди, али га нико тако није звао) „о васкуларизацији доњег екстремитета“ у свечаној сали Капетан Мишиног здања и тај дан се данас слави као Дан Медицинског факултета, али и Дан Института за анатомију „Нико Миљанић“. Захваљујући иницијативи нашег института, подржаној од тадашњег декана, академика Богдана Ђуричића и председника Савета факултета, академика Радоја Чоловића, Институт од 2006. године носи име свог оснивача.

Када споменух политику, под притиском хрватских посланика у Скупштини тадашње Краљевине СХС, 1921. године долази до питања потребе и оправданости постојања Медицинског факултета у Београду, јер је већ постојао загребачки Медицински факултет. Међутим, парламентарна комисија, формирана у лето 1921, изненада је посетила Анатомски институт, тада једину институцију Медицинског факултета у Београду и, како каже проф. Миљанић, затекла „преко 200 младих људи, који су радили као пчеле, пуни одушевљења за свој будући позив“, тако да је „Институт учинио на комисију тако повољан утисак да је њен извештај испао најповољнији за наш млади факултет“.

Проф. Миљанић је био идеалиста, па је током рата помагао борце оба ослободилачка покрета, без разлике, поштујући Хипократову заклетву. После рата постао је прво председник црногорске владе, да би се током 1945. вратио у Београд, желећи да настави академску каријеру. Власти су му, форме ради, доделиле звање редовног професора и хирургије, али је због тврдоглавог одбијања да се повуче са конкурса против режимског кандидата био суспендован у фебруару 1946. Суспензија је укинута у марту исте године, али она никад до краја заиста није била скинута и проф. Миљанић неразрешеног статуса и даље предаје само хируршку пропедевтику. У међувремену, затворен је његов хируршки стационар у Нушићевој улици због забране приватне праксе, што га је додатно уздрмало. Умро је 1957. године, на конгресу у Мексико Ситију, када су му комунистичке власти први пут дозволиле да после ослобођења оде ван земље. Анатомија је после Ђиласовог чланка „Анатомија једног морала“, објављеног у „Новој мисли“ 1954, као предмет међу комунистима била анатемисана, иако с њим ама баш никакве везе није имала. Чак су једном нашем покојном професору, који је био војник у време изласка чланка Милована Ђиласа, саветовали да се, као узоран грађанин и лекар, одрекне рада на анатомији, јер „то није политички примерено“!

Институт за анатомију у свом саставу има веома занимљив Музеј анатомије човека, чији су експонати и збирке јединствене и вредне колекције, попут анатомских илустрација Х. Франца из 1920. године која се састоји од 36 цртежа великог формата, укупне површине од 99,7 квадратних метара. Како је Институт за анатомију дошао до ове збирке, шта све садржи музејска поставка и како је на Институт доспео оригинални мулаж за који је као модел послужила чувена играчица и шпијунка Мата Хари?

Сви цртежи су плод сарадње Хиполита (или Иполита, француски Hippolyt) Франца и проф. Миљанића. За цртеже, суштински вредну збирку високе уметничке вредности, платила је Влада Краљевине СХС. Сам Нико Миљанић је у коферима из Париза са свадбеног путовања донео шест костура да би се настава нормално одвијала. Мата Хари, Маргарет Гертруде Зеле, није била жена особитог личног морала, односно била је оно што се данас назива „старлетом“, тако да је у Паризу позирала многим уметницима, и зато се њен рани модел нашао и у париској збирци Eсole de Clamard, а захваљујући проф. Миљанићу и на нашем институту. Да не пише њено име на плочици испод модела, који је, гле несреће, био бачен у базен Института и одатле извађен захваљујући колеги Милану Милисављевићу, не бисмо ни знали да се о њој ради.

Будући да сте и психијатар са великом ерудицијом и дубоким увидима у тенденције и методологију реализовања планова светске „елите“ моћи, какав је ваш суд о стању ума популације у Србији, изложеној медијском инжењерингу чија су окосница ријалити програми?

Такозвани „ријалити шоу“ програми само су део испирања мозга у циљу глобализације, или, у преводу, што људи глупљи – то се њима лакше влада. У конкретном случају ради се о манипулацији људском жељом да се „завири у комшијски лонац“, да додамо и у спаваћу собу, све у смислу поруке „тражили сте, гледајте“! Временом, када се такви садржаји понављају, постају подсвесно прихваћени као модел ТВ програма, поготово ако грађани немају ништа друго да гледају. Образовни програм тих телевизија не постоји, већ је све сведено на најпримитивнији и најанималнији нагонски ниво. Ако се томе придодају људи са маргине закона и на самом моралном дну сваког друштва, старлете и њихови фанови који се паре уживо, просечног интелектуалног капацитета испод сваког прихватљивог минимума, онда схватите да се ствара опасан идентификациони узор младима, којима данашње друштво то нуди као замену за традиционалне вредности, вредности које је комунизам у циљу стварања новог света у великој мери затро у нашем окружењу. Код нас је велики проблем што су Срби, пре свега, пристали да буду обезбожени, да им цркву осрамоте и удаље је од народа, затим да буду подељени на нове нације као што су Македонци, Црногорци и некакви Бошњаци (турски назив иначе оригинално за људи из Босне), да им отму постојбину, мислим на Косово, да имају две аутономне покрајине, од којих су једну отцепили бар за сада, а у другој присталице Аустроугарске харангирају из све снаге о потреби регионализације Војводине. Имали смо пример прошле године, када су колеге из Новог Сада организовале наш национални конгрес анатома, да су били позвани предавачи из региона, а нико из Србије или Републике Српске. То је кориговано после мог писма, али је горак укус остао. Кад при томе додате ријалитије где се фаворизују нерад и неморал, добићете људе које није брига ни за земљу, ни за народ, ни за породицу, већ само за новац.

Политика сексуалности и сексуални инжењеринг подржавају се медијски и институционално – успостављањем закона којима су нормализовани хомосексуализам и порнографија и увођењем наставних програма у вртићима и школама. Какав је ваш став о процесима којима се деци у мозак убацују слике са сексуалним садржајем а то се подржава ауторитетом васпитача, учитеља и наставника? Како се осећа дете коме се говори о сексу и када му се сервирају слике и постављају питања типа: „Да ли желиш да те додирују“, „Где желиш да те додирују“?

Секс и сексуалност су сасвим нормалне ствари, које су још Адама стајале избацивања из раја, а све на Евин наговор. Међутим, секс је нешто је што дешава између двоје људи, у спаваћој соби или другом месту, али само за то двоје људи, а не за широки аудиторијум. Оно што се сада дешава је дехуманизација секса и буквално свођење на животињско парење, уз присуство камера. Човек има своје развојне периоде: када је дете, он стиче фундаментална знања и сазнања о биологији и живом бићима, а када његово тело почиње да се мења, почињу хормони да „дивљају“ како ми то често жаргонски кажемо, када почиње да осећа привлачност према супротном полу, онда треба и мора да стекне сазнање о сексу и сексуалности. Данас се прича о сексу само у циљу заштите од нежељене трудноће и евентуално о превентиви сексуално трансмисивних болести. Нико не каже ни дечацима ни девојчицама да у интимне односе треба да ступе када се осете спремним (свако од нас то осети), да девојчицама губитак невиности није ствар компетиције, како код неких сада изгледа, уосталом, сви мудри народи чували су своје девице зарад здравог порода. Пред крај Римског царства дошло је до прве дехуманизације секса, оргија, представа са содомијом и слично. Рим је после тога брзо пропао. Мислим да се ближи крај и овој псеудоцивилизацији, јер оно што је деци неразумљиво постаје им рано доступно, али не и објашњено. Реците деци да за све постоји време, а нестрпљење је ионако дечја карактеристика. Глупа и прилично опасна питања која сте навели неће допринети разјашњавању појма секса и сексуалности, нити тако нешто може да спада у едукацију о сексу, поготово када су деца у питању. Пустите децу да буду деца, то време ионако брзо прође, па вам после буде жао.

Америчка психијатријска асоцијација (АПА) 1973. године уклонила је хомосексуалност са своје листе „поремећаја“ на основу гласања својих чланова, што је поставило темеље за легитимизацију хомосексуализма. Хомосексуалној пропаганди и психолошким операцијама умекшавања – десензитизације – у циљу уклањања отпора према хомосексуализму биле су потребне године деловања да би нас довеле ту где смо данас. Да ли педофилски лоби данас истим корацима „нормализује“ сексуални однос типа „одрасли–дете“? Да ли очекујете да експерти Америчке психијатријске асоцијације и сада буду на њиховој страни?

Егосинтони (онај који је у сагласју са собом, са својим основним тенденцијама, осећањима, односно свиме што его представља) хомосексуализам први пут се није нашао на листи болести у трећој ревизији Америчког статистичког приручника за болести (Diagnostic and Statistical Manual for Mental Disorders– DSM IIIR), који се појавио негде средином осамдесетих. Но мислим да се у томе пожурило јер је временом утврђено да хомосексуалци на одређеним местима имају измењен волумен коре великог мозга, исто тако и можданог предворја, данас увелико познатог емоционалног генератора, таламуса. Мозгови хомосексуалаца и хетеросексуалаца показују различитости како у својој анатомији, тако и у функционисању. Интересантно је да мозгови хомосексуалаца реагују сличније мозговима педофила на стимулусе. Реакција хетеросексуалаца најјача је код мушкараца на видне стимулусе, док је код хомосексуалаца видни део коре значајно измењен, судећи према истраживањима у последње три године. Ако питамо наш мозак, који узгред не зна да лаже, онда ће нам он рећи својом функцијом да су педофилија и хомосексуализам базирани на сличним променама на мозгу, дакле ради се о психичким последицама можданих промена. Ипак, не очекујем да АПА благонаклоно гледа на проблем педофилије, јер је у САД, где сам боравио неколико пута на позив њихове Форензичке федерације, с обзиром на то да сам по професији форензички, односно судски психијатар, породица нешто у шта се не сме дирати, сматрају је светињом, мада им се 50 одсто бракова оконча разводом. Лицемерно или не, али они још покушавају да породицу ставе у центар својих вредности.

Све више спознајемо размере педофилије и учешће припадника највиших ешалона власти и економске моћи у свету у опсценостима овог типа. У Британији је недавно покренута истрага о педофилским активностима бившег премијера Едварда Хита, Трампова администрација је током последњих месеци ухапсила неколико хиљада педофила, откривају се размере ових активности у Холивуду и центрима музичке и „културне“ индустрије. Због чега смо као цивилизација доспели у овакво стање?

Педофилија није ништа ново у психијатрији. Спада у категорију тзв. парафилија, односно оно што се некад називало сексуалне перверзије или сексуалне девијације. То су људи који се сексуално узбуђују гледањем деце, горња граница за педофилију је 13 година, а педофил мора бити стар минимално 16 година. Не треба ићи тако далеко, чак до Холивуда, јер су и код нас неки свештеници Српске православне цркве показали хомосексуалне и педофилне склоности. Зашто се све то дешава, односно зашто су девијантне особе агресивније него икад пре? Из само једног, али битног разлога, зато што је све дозвољено, не постоји табу а интернет је идеално место да неко сакрије идентитет.

Шта саветујете грађанима Србије у контексту супротстављања медијском инжењерингу и контроли ума?

Оно што су давно заборавили – да мисле својом главом, а не телевизором. Од комунистичког доба медији нас трују идеологијом која није наша и која није здрава. Све време нас убеђују да човек може да замени Бога. Цитираћу једног мог учитеља: „Релативизација је пола пута ка афирмацији!“ Прво причају како хомосексуализам није ништа страшно, онда досоле да су то људи као и ми, да бисте то прихватили, онда закукају како им треба дати иста права као и другима (мада им нико права није ускраћивао) и онда то постане друштвени тренд. Од последица измењеног мозга, направите нормално биће, судећи по медијским исказима. Дакле, гледајте и видећете, слушајте и чућете, мислите и знаћете. Исто научите и своју децу. И још нешто: богатство духом никад не пропада, за разлику од материјалног. Тако ћете научити да разликујете добро од лошег, кич од вредности и, на крају, зло од доброг!

[/restrict]