Плач Улрике Луначек

АЛТЕРНАТИВА ЗА АУСТРИЈУ

Избори за аустријски парламент нису донели ништа неочекивано. Као и у остатку Европе, десница узима све већи део колача, док партије естаблишмента тону. Не само да су социјалдемократе досадашњег канцелара Кристијана Керна доживеле најгори пораз од краја Другог светског рата него су из скупштине пометени зелени предвођени ноторном Улрике Луначек

Не греши Хајнц Кристијан Штрахе, лидер на изборима трећепласиране Слободарске партије Аустрије, када каже да је за његову платформу гласало 60 одсто Аустријанаца. Како неко чија је странка, иако је остварила огроман успех, освојила свега нешто више од 26 посто гласова може овако нешто да тврди? Одговор је врло једноставан – победник избора Аустријска народна партија предвођена Себастијаном Курцом готово да је пресликала програм који слободари заговарају од краја деведесетих година. У неким сегментима аустријски политички „вундеркинд“ Курц још је радикалнији и оштрији од ових екстремних десничара који су 1999. године успели да уђу у коалициону владу са народњацима, због чега је бриселски естаблишмент Аустрији увео санкције које су биле на снази све док тадашњи лидер ове странке Јерг Хајдер није изашао из владе. Посебно у последњој фази предизборне кампање, Курц је знатно више од Штрахеа (иначе великог пријатеља српског народа) наглашавао чврст став према исламу и исламизму, што је одузело један део бирача слободарима, али што јасно показује у ком се смеру креће политичка воља Аустријанаца. Када се саберу изборни резултати ове две партије, долази се до бројке која није далеко од наведених 60 процената. Због овога изборна трка у Аустрији и њен резултат не могу се поредити са, на пример, суочавањем Марин ле Пен и Емануелом Макроном у Француској. У случају Аустрије, ривали су практично истомишљеници.

[restrict]

ПОЗДРАВ УДЕСНО! Себастијана Курца многи пореде са америчким председником Доналдом Трампом, што није неосновано. Овај млади политичар преузео је, наиме, маја ове године вођење странке од Рајнхолда Митерленера и у великој мери је реформисао обезбедивши вођи странке већа овлашћења. За ово је на унутарстраначким изборима имао подршку чак 98,7 посто делегата. Његови критичари су овај потез оценили као „киднаповање“ једне од две највеће аустријске странке.

Као и Трампа, и Курца оптужују за популизам, посебно у домену имиграционе политике. Попут Трампа, и Курц има проблем с медијима. Посебно либералним и посебно немачким. Тако је одмах после објављивања изборних резултата морао да се обрачунава са „Шпиглом“ који му је поручио да би „требало да се покрије ушима и ћути због свог односа према мигрантима“, а, баш као и Трамп, нашао се и на насловници једног недељника као човек којег треба убити. Приказан је у оквиру снајперског нишана уз поруку „Убити бебу Хитлера“.

Као победник на изборима Курц ће добити мандат за састав нове владе коју ће формирати највероватније у коалицији са Слободарском партијом. Практично другог избора и нема, јер му његови бирачи не би опростили оштар заокрет у политици и враћање у загрљај социјалдемократа, странке која је седамдесетих година прошлог века суверено владала освајајући више од 50 посто гласова на изборима, а која је сада, иако је другопласирана, на путу ка политичкој маргини.

За разлику од социјалдемократа који још иду ка њој, на политичку маргину је стигла странка Зелена алтернатива којом је, до дебакла на изборима, председавала Ингрид Фелипе, а чију је изборну листу предводила нама по злу добро позната албанска лобисткиња, известилац Европског парламента за Косово Улрике Луначек. Иако никада није била у власти, ова странка је од оснивања 1986. до сада увек имала место у парламенту располажући са у просеку двадесетак посланика, била трећа најјача партија у Аустрији и 2002. са народњацима чак преговарала о формирању владајуће коалиције. На овим изборима освојили су срамних 3,3 посто гласова, девет одсто мање него пре четири године. И Фелипе и Луначек су сузних очију после дебакла поднеле оставку.

 

НОВА ЕПОХА Да би Курц и Штрахе највероватније могли да формирају врло стабилну коалицију да се наслутити не само по врло присном друговању њихових, доиста, лепших половина и по њиховој идеолошкој сличности него и због тога што у данашњој Европској унији не би имао ко да им уводи санкције због уласка „неонациста“ у власт. Аустријски десничари, и Курц и Штрахе, имају пријатеље широм Европе.

На септембарским парламентарним изборима у Немачкој десничарска Алтернатива за Немачку изазвала је уласком у парламент потрес у немачком друштву (посебно његовом либералном крилу које се згражава због поновног уласка „нациста“ у Бундестаг), док су демохришћани Ангеле Меркел и социјалдемократе Мартина Шулца доживели најгори пораз у последњих пола века. На пролеће ове године, сличан потрес десио се и у Француској када су у првом кругу председничких избора елиминисани кандидати две традиционално најјаче странке – републиканаца и социјалиста. Истина је да десничарска Марин ле Пен није успела да тријумфује спрам „генетички модификованог“ кандидата Емануела Макрона конструисаног специјално за спречавање лидерке Националног фронта да уђе у Јелисејску палату, али је исто тако истина да је остварила најбољи резултат у историји своје партије и коначно је увела, рекло би се, у главни политички ток. И парламентарни избори у Холандији одржани у марту ове године показали су оштар заокрет удесно. Слично као и у Аустрији, две најјаче партије су десно. Разлика између другопласиране Слободарске партије Герта Вилдерса и победника Народне партије за слободу и демократију Марка Рутеа је козметичка. Посебно када се ради о имиграцији. Иако је изгубио, Вилдерс је победио освојивши 20 посланичких мандата – осам више него у претходном сазиву парламента. Сличан исход могао би бити и наредне године у Италији где би победу могла однети још једна антиестаблишментска, али овај пут не десничарска, странка – Покрет пет звездица Луиђија ди Маја – која је главни ривал Демократске партије бившег премијера Матеа Ренција.

Чак и у случају да се у Бриселу нађе воље и снаге за осуду уласка Слободарске партије у владу Аустрије, Беч би имао излаз, и такав потез еврократа би им само задао додатне главобоље. Бриселски комесари и комесарке и овако не знају шта да раде са бунтовном и својеглавом Вишеградском групом коју чине Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка, одлучни противници бриселског диктата уопште, а посебно у домену имиграционе политике и прерасподеле избеглица. Отерати и Аустрију предвођену Себастијаном Курцом и са Штрахеом као могућим шефом дипломатије био би првокласни аутогол Брисела. Док је аустријско друштво, очигледно, врло јединствено у ставу спрам миграције, баш као што су то и друштва све четири чланице Вишеградске групе, ЕУ је дубоко подељена и њена позиција све је слабија. Од времена када је један од највећих музичара с ових простора Бранимир Штулић певао како је „Аустрија земља тешка за ходаче сивих цеста, класни мир и такве трице, устајала жабокречина“, ситуација се драстично променила. Жабокречина већ неко време таласа, а и класни мир више није загарантована ствар. Само што потенцијални сукоб не би био на релацији радници–буржоазија, него домицилно становништво – мигранти – ЕУ.      

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *