Печат недеље

Народна странка и неодговорена питања

Шта нам о новој партији Вука Јеремића говоре депеше „Викиликса“?

Када у недељу 22. октобра званично буде основана Народна странка, Србија ће, најавио је њен будући председник Вук Јеремић, добити партију „која ће покушати да премости неке од подела у нашем друштву, пре свега поделу на грађанско и национално“. Како? Тако што ће, ако је веровати Јеремићу и ономе што је говорио и радио иза затворених врата обмањујући српску јавност да ради нешто друго, Србију одвести у НАТО, а Косово у Уједињене нације.
„Проглас за Србију“, оснивачки манифест Јеремићеве партије, ова шкакљива питања (наравно) пажљиво заобилази, набрајајући међу својим програмским начелима само општа места попут „спровођења нове и савремене развојне политике“, успостављања владавине права, „изградње достојне позиције за Србију у региону и свету“ и тако даље у сличном тону.
Срећом, штошта конкретније о будућим лидерима будуће странке сазнали смо захваљујући „Викиликсу“ и депешама америчке дипломатије које је својевремено објавила организација Џулијана Асанжа.

УЛАЗАК СРБИЈЕ У НАТО Тако, остало је забележено у депеши 07BELGRADE925 од 28. јуна 2007. да су „нам (америчким дипломатама) Тадић, Јеремић и ДС више пута сасвим јасно ставили до знања да је евроатлантска будућност њихов највиши приоритет“. Још директније ће Вук Јеремић у седишту НАТО-а 5. септембра 2007. године (07USNATO484): „Шпански представник питао је који ниво сарадње са НАТО Србија жели да оствари, на шта је Јеремић одговорио, ’пуноправно чланство’, подсетивши Северноатлантски савет да је председник Тадић то рекао генералном секретару.“
С тим у вези, према најавама, један од потпредседника Јеремићеве странке биће и Здравко Понош, некадашњи начелник Генералштаба наше војске, који је био (депеша 06BELGRADE842) „у срцу реформе система одбране“, реформе која, откриле су америчке дипломате, „обезбеђује војну оријентацију и став који ће бити у нашем (америчком) интересу“. Депеша 06BELGRADE880, састављена 2. јуна 2006, детаљније објашњава Поношеве ставове: „Генерал Понош је недвосмислен око стратешке опредељености српских оружаних снага ка уласку у Партнерство за мир и коначном учлањењу у НАТО… Као најважније, Понош је рекао да промена стања свести оружаних снага, а нарочито официра, представља највећи изазов.“ И никакво чудо што је, према депеши 06BELGRADE1381, тадашњи амерички амбасадор Мајкл Полт лобирао код премијера Војислава Коштунице да Понош постане начелник Генералштаба, а Коштуница му узвратио да је „чудно што САД као да знају више о Поношу од њега“…
Јеремић је још 2006. године (06USOSCE113) свестан да „ЕУ пати од ’замора од проширења, и не може ништа да нам понуди’“, па и поред тога 2008. уместо статусно неутралног Унмика прихвата Еулекс, мисију засновану на Ахтисаријевом плану за изградњу независне косовске државе, како би „Србија могла да се фокусира на ЕУ интеграције“ (08BELGRADE1290).
Оно злосрећно питање које је упутио Међународном суду правде о проглашењу косовске независности представљало је за Јеремића (депеша 10STATE9661) „само паметан дипломатски и политички потез који ће омогућити српској влади да изађе из косовског проблема и фокусира се на домаће реформе и евроатлантске интеграције“, а и иначе је влада чији је Јеремић био члан била „нестрпљива да декосовизује српску политику“.

ТАЧИ У СБ, КОСОВО У УН Лично Јеремић је због потреба предизборне кампање Бориса Тадића („Јеремић је такође рекао да би Тадић више волео да састанак буде отворен за медије из домаћих политичких разлога, јер би му то помогло против кандидата Радикалне странке Николића“) увео Хашима Тачија у Савет безбедности Уједињених нација уместо представника Унмика (депеша 08USUNNEWYORK12), а депеша 08BELGRADE218 открива, тек илустрације ради, жалосну епизоду о некаквом антиамеричком говору који је одржао будући председник Народне странке да би се потом, „изван светлости рефлектора, он извинио због реторике и охлађених односа… После говора, на пријему за дипломате које су биле у публици, Јеремић је пришао службенику (америчке) амбасаде и извинио се због антиамеричких примедби, али је рекао да је принуђен да користи такву реторику због изборе кампање. Он га је замолио да пренесе поздраве амбасадору, изразивши жаљење што не може да га види… Јеремићев говор показао је да ДС покушава да задржи демократске гласове тако што ће украсти платформу ДСС-а“…
У једном недавном телевизијском гостовању Вук Јеремић је најавио да ће се Србија наредне године суочити са „тешком ситуацијом“ у којој ћемо, како је рекао, морати да бирамо између пристанка на чланство Косова у УН и новог заоштравања односа са „кључним међународним факторима“, то јест са Западом пошто само Запад гура Косово у УН, а не Русија и Кина. У сваком случају, судећи по депеши 08BELGRADE1338 од 29. децембар 2008, белешци са сусрета с конгресменом Тедом Поом, Јеремић је свој избор начинио одавно, и то у прилог уласка Косова у Уједињене нације: „Јеремић је изразио жаљење што Србија 2007. није истражила ’креативну идеју’ Волфганга Ишингера о моделу Источне и Западне Немачке (из 1972. године, захваљујући коме је Источна Немачка постала чланица УН) за Србију и Косово, у коме би два ентитета могла да коегзистирају без међусобног признања. Конгресмен По упитао је Јеремића како он види односе за пет година, на шта је Јеремић одговорио да је такав немачки модел најбоље чему Србија може да се нада, ’ако будемо имали среће’.“
Наравно, уласку Косова у УН – које узајамно признање заправо чини сувишним – као најбољој варијанти за Србију могао је да се нада само неко ко сматра да „независност Косова не мора нужно да значи ’губитак’, ако се подесно одреди у умовима бирача“, како је то, у Јеремићевом присуству, према депеши 06BELGRADE1566, рекао Борис Тадић, да би Јеремић на овакав став свог шефа узвратио тако што је (депеша 06PARIS7086) „молио да САД и земље Западне Европе помогну Тадићу на који год је начин могуће“…