„Орбанизација“ европске фамилије

Исход аустријских парламентарних избора као ново искушење за Ангелу Меркел која се налази пред (готово) немогућом мисијом у састављању владајуће коалиције: Себастијан Курц, будући (највероватније) шеф владе у Бечу, тријумфовао је (и) захваљујући популистичкој, ригорозној мигрантској политици, која је представљала контрапункт „отвореним вратима“ немачке канцеларке

Година пуна изборних изненађења и шокова завршила се охрабрујуће за малерозног Мартина Шулца и његове (уздрмане) социјалдемократе: коначно су, 15. октобра, после три узастопна пораза на покрајинским изборима, и (велике) бламаже на изборима за Бундестаг 24. септембра, тријумфовали у Доњој Саксонији. Са освојених 36,9 одсто гласова остварили су најбољи резултат после 1998. године и постали најјача политичка снага у покрајини. 

Довољно за охрабрење, макар краткорочно. И неочекивана шанса за Мартина Шулца да из губитничке позиције – у јуришу на канцеларски трон његова партијска војска доживела је најтежи послератни пораз! – крене у офанзиву. И сачува бар несигурно партијско кормило. А по оној, да ништа боље не успева од успеха, ма какав он био, Шулц већ почиње да дише пуним плућима: најавио је, још у изборној ноћи, радикалну обнову и освежење најстарије (више од сто педесет година) немачке политичке странке и непосредан „дијалог с партијском базом“.

Демохришћани Ангеле Меркел, који су још концем лета располагали, бар према истраживањима јавног мњења, великим политичким капиталом – рачунало се да би могли да освоје и више од четрдесет одсто – доживели су, на првом озбиљнијем тесту три недеље после избора за Бундестаг, и непосредно пред отварање преговора о склапању владајуће коалиције, а они ће, очигледно, бити тежи од свих досадашњих у канцеларкиној ери, тежак пораз: „укњижили“ су најслабији изборни резултат у овој покрајини после 1959. године!

[restrict]

Пораз као успех Меркелова је, међутим, и овом приликом остала верна себи. Примила је пораз с будистичким миром и спокојношћу. И опет демонстрирала вештину да пораз представи као успех: интерпретације су у политици најчешће битније од чињеница. На новинарско питање хоће ли после овог неуспеха ослабити њена преговарачка позиција с три крајње неугодна, политички својеглава партнера, баварским конзервативцима (ЦСУ), зеленима и либералима (ФДП), одговорила је одречно и одлучно. Изборни неуспех приписала је у неуспех покрајинских страначких лидера, а не ње.

Она сама, рекла је, улази у преговоре с наглашеним самопоуздањем. И обећањем, упућеним на адресу потенцијалних коалиционих партнера, да ће, као модератор, учинити све да преговори буду „фер“. Уз опаску, овога пута упућену нацији, да се наоружа стрпљењем, јер ће се, неминовно, преговарати недељама.

Канцеларка није споменула кад би, заиста, Немачка могла да добије нову владу у њеном четвртом мандату, али је то учинио Хорст Зехофер, лидер баварске Хришћанско социјалне уније (ЦСУ): не пре почетка 2018. године.

Била би то „премијера“ у немачкој парламентарној пракси. Досад се влада, увек коалициона (никад, наиме, ниједна од две велике странке, демохришћанска унија и социјалдемократе, које су се смењивале на власти, није располагала апсолутном већином како би могла сама да управља земљом), „склапала“ у истој календарској години у којој су обављани избори за Бундестаг.

 

Дуго чекање на нову владу Зехофер ово лицитирање с померањем рокова објашњава чињеницом да се овога пута, што је такође новина, преговара учетворо. Да је реч о странкама различитих политичких профила и, често, сукобљених програмских начела и интереса, па ће бити врашки тешко све то ускладити и свести на најмањи, уз то функционалан, „заједнички чинилац“. Он верује да ће преговори страначких представника – а у првој рунди, на дан када овај број „Печата“ буде на киосцима (петак), за „округлим столом“ седеће њих педесет пет! – бити окончани до краја године. Потребно је, међутим, да потписани коалициони споразум, неминовно пун компромиса и међусобних, изнуђених, уступака „овери“ партијска база сваке странке у преговорима. А то, очигледно, неће ићи „глатко“: „Јамајку“, коалицију странака с партијским бојама заставе мајушне карипске државе, ниједна од њих није имала у првом плану, као пожељну!

У једном од ранијих текстова написано је да је реч о готово немогућој мисији пред којом се, као мандатар, нашла Ангела Меркел: да испослује слогу крајње несложне „фамилије“, страначке братије коју су „повезивали“ најчешће ривалске суревњивости, анимозитети и, у неким суштински важним друштвеним питањима и темама, посве опречни ставови и интереси.

Јавна је тајна да су Меркеловој као коалициони партнери били најпожељнији социјалдемократе. С њима је, у великој коалицији, углавном складно, и без већих трзавица, функционисала у два од три досадашња мандата, па би, веровала је, и овај четврти, рекордни (толико је на канцеларском трону „боравио“ пре ње само Хелмут Кол), највероватније и завршни, протекао без великих, неугодних, изненађења.

 

Рискантна „Јамајка“ Њен изазивач Мартин Шулц је, суочен с тешким поразом, још у изборној ноћи, изричито саопштио да његова странка Социјалдемократска партија (СПД) одлази неизоставно у опозицију: под тешком канцеларкином сенком, у њеном чврстом „загрљају“, као „млађи партнер“ велике коалиције, „црвени“ су били предодређени да буду губитници.

„Јамајка“ представља, кад се коначно склопи, и ако се уопште склопи (нису сасвим, по неким мишљењима, искључени ни ванредни избори, премда је то мало вероватно: жудња за влашћу јача је од страначких принципа!), нежељено политичко чедо, својеврстан ризик и авантуру чак и за тако искусног политичара и државника, који се у дугој каријери суочавао са многим искушењима, каква је неспорно „најмоћнија жена света“. То нежељено чедо ће одржати, и одржавати, у животу – уз већ споменуту жудњу за влашћу странака које су дуго у опозицији, и останак на власти оних у чијим рукама је она одавно и дуго – страх од неуспеха преговора, с политичким последицама које би се сваком партнеру „обије о главу“.

 

Свежи ветрови, нови људи Меркелова је, на пример, глатко и одлучно одбила отварање расправе о лошим резултатима на савезним изборима, за Бундестаг (никад слабијим) и, ето, сада на покрајинским у Доњој Саксонији. Уз опаску да су, упркос томе, њени конзервативци остали најјача политичка снага у федерацији, и тако сачували власт, макар с неугодном коалицијом коју је сада потребно – главни циљ и приоритет – најпре устоличити, одложила је унутарстраначке расправе за касније. Или никад, како су приметили, цинично неки аналитичари, знајући њену опробану вештину „играња на време“.

Али има и у њеном табору нестрпљивих. Поготову у страначком подмлатку. Њихов представник и шеф Паул Цимијак, познат као отворени критичар канцеларкиног „стила владања“, подстакнут тријумфом новопеченог лидера аустријске Народњачке странке, и будућег (највероватније) аустријског канцелара, на парламентарним изборима одржаним 15. октобра, (пре)младог, тридесетједногодишњег Себастијана Курца, саопштио је да људи очигледно желе „свеже ветрове, нове (лидерске) главе и јасан, недвосмислен говор. То је, дакако, одмах прочитано као директна критика упућена на канцеларкину адресу и њену дугу (за сада „само“ дванаест година) владавину.

Успех Себастијана Курца испоставио се за Меркелову као неугодна, иритирајућа тема. Не (само) због генерацијских разлика и поређења: његов изборни тријумф настао је, добрим делом, или пресудно, на политици која је представљала контрапункт политици немачке канцеларке у посебно варничавој теми у обе земље: односу према избеглицама. Њеној политици широм отворених врата, с наглашеном моралном (хуманистичком) димензијом и проблематичним учином, аустријски политички јуноша супротставио је политику строго контролисаних граница, са затварањем фамозне „балканске руте“, као и средоземне, с очигледним политичким (изборним) профитом.

 

Узвишени и анатемисани симбол Иако је одавно и сама фактички, не и вербално, дигла руке од политике прокламоване из оних драматичних дана с јесени 2015, са хаотичним сценама на мађарској граници, остала је њен, за једне узвишен (највише међу несрећним мигрантима, али и у неким политичким и интелектуалним круговима изван земље), за друге жестоко оспораван, и анатемисан, симбол. Склопила је, најпре, „дил“ са турским председником Ердоганом, умотан у ЕУ заставу – заврнуће мигрантску славину и, заузврат, добити милијарде евра из бриселске (немачке) касе – пооштрила услове боравка избеглица и, посебно, стицања права на политички азил, а онда је, у првом постизборном дијалогу са страначком баварском браћом (ЦСУ) прихватила оно што је све време упорно одбијала: горњу границу од 200.000 миграната које би Немачка могла да прихвати годишње.

Био је то бетонски тврд услов на којем су Баварци инсистирали, чврсто уверени да је у катастрофалном резултату на изборима за Бундестаг пресудну улогу, и учинак, имала управо канцеларкина (оспоравана) политика према избеглицама. Деценијама неприкосновени господар у Баварској, Хришћанско социјална унија (ЦСУ) тешко је уздрмана. А још теже ће се, по свему судећи, опорављати, и оправити, у новом компоновању владајуће коалиције, уз партнере – зелене и жуте (либерали), с којима је најчешће била „на ратној нози“. Наредне године су за ову странку судбински важни избори (покрајински), са, тренутно, суморним предсказањима, и готово програмираним губитком апсолутне већине, иза чега би, последично, уследила политичка драма са унутарстраначким ломовима.

 

Политички феномен Неки страначки прваци из редова (баварске) Хришћанско социјалне уније (ЦСУ), суочени с исходом парламентарних избора у Аустрији, сада отворено критикују канцеларкину изричитост да се избори добијају „ловом“ у политичком центру. Аустријски избори су, упозоравају они, показали, и доказали, да се сада побеђује десно од политичког центра: тамо су тријумфовали (већ споменути) десничар Себастијан Курц, и још деснији лидер (ултрадесничарске) Слободарске странке (иначе велики српски пријатељ) Хајнц Кристијан Штрахе.

Будући аустријски канцелар, а као лидеру сада најјаче политичке странке следује му мандат за састав нове владе, Себастијан Курц је по стреловитој политичкој каријери, заиста, у европским размерама феномен: са двадесет четири постао је најмлађи министар (за интеграције), са двадесет седам најмлађи шеф дипломатије и, ето, сада, са тридесет и једном годином, најмлађи шеф владе.

Са Себастијаном Курцом, по мишљењу његових немачких критичара, у чијим очима је аустријска политичка звезда „егземпларни популист“, јача „орбанизација“ европске фамилије (ЕУ). И тиме отежава ионако ослабљена позиција немачке канцеларке на европској сцени: с избијањем избегличке кризе, и њене оспораване политике „отворених врата“, Ангела Меркел више није неприкосновени господар у европској кући, с непоговорним гласом и упливом. Она, међутим, не види Себастијана Курца као ново, и неугодно, искушење. Радује се, каже, његовој победи, а његова Народњачка странка је, уосталом, политички најближа њеним демохришћанима. Опет: једно су чињенице, друго (њихова) интерпретација…       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *