Независност као мехурић од сапуна

Иако је потрајала само десетак секунди, независност Каталоније успела је да оголи све лицемерје такозване „међународне заједнице“

Спектакуларно најављивано као „историјско и преломно“, проглашење независности Каталоније на крају није било ни прво, још мање друго. Ниједна земља ЕУ није се одазвала на молбу каталонских власти за признање независности „најмлађе државе“ у Европи. Утешне речи подршке изрекли су током референдума једино белгијски и словеначки премијер, али је и то солирање нетрагом нестало чим је председник Европске комисије Жан-Клод Јункер прошлог петка у родном Луксембургу, обраћајући се студентима, изјавио да не жели да Каталонија постане независна јер би то охрабрило и друге регионе да крену истим путем, па би управљање Европском унијом постало исувише компликовано. „Ако дозволимо Каталонији да се отцепи, други ће учинити исто. Не желим то“, казао је Јункер у говору на Луксембуршком универзитету.

[restrict]

ДЕСЕТ СЕКУНДИ НЕЗАВИСНОСТИ Изложена притисцима колико владе у Мадриду, толико и споља (Брисела, Берлина, Париза…), каталонска влада прибегла је својеврсном политичком слалому. Одложила је седницу парламента на којој је најавила да ће прогласити независност, потом је каснила и са „одложеном“, да би после много одуговлачења усвојила декларацију о независности и одмах исту суспендовала, спремна на дијалог са централном влашћу у Мадриду. Тако је каталонска независност ефективно трајала десетак секунди, колико је протекло између потписа Карлеса Пуџдемона, каталонског лидера, и његове изјаве да се узда у преговоре. Не само грађани Барселоне, окупљени на трговима у ишчекивању „великог каталонског праска“, него и званични Мадрид, као и добар део светске јавности, нашли су се у чуду. „Шпанска влада прозрела је каталонски ’блеф’… Ово је као кад пожелите да колач остане цео, али би и да га поједете… Снови о независности распршили су се у додиру са реалношћу“, јавља британски „Економист“ из Барселоне. А шта кажу Каталонци, привржени отцепљењу и разочарани Пуџдемоновим чином? „Наша независност трајала је колико трептај ока“, вајка се новинарима житељ Ђироне, варошице која се хвали да у њој, изузев Каталонаца, нема Шпанаца.

УЛТИМАТУМ МАДРИДА На захтев владе у Мадриду да влада Каталоније до уторка 17. октобра одговори је ли прогласила независност или није, из Барселоне је, уместо „да“ или „не“, стигао одговор достојан Питије. Јер потврдан одговор би значио активирање члана 155 шпанског устава, што значи да би службени Мадрид укинуо широку аутономију коју је Каталонија уживала, уз распуштање локалних органа власти. С друге стране, негативан одговор значио би да Пуџдемон губи упориште у локалном парламенту, који после референдума 1. октобра ионако пуца по шавовима; једни би независност одмах и сад, без обзира на цену, други би чекали, трећи за отцепљење ионако нису… Пуџдемон се, очекивано, одлучио за „нешто између“ и избегао да пружи јасан одговор на питање из Мадрида. Уместо једноставног „да“ или „не“, он је у писму, дугом четири стране, позвао на окончање „репресије над каталонским народом“ и затражио састанак са шпанским премијером Маријаном Рахојем како би „постигли споразум“. Уследила је муњевита реакција. „Господин Пуџдемон није одговорио на оно што смо га питали“, оценио је министар иностраних послова Шпаније Алфонсо Дастис, а заменица шпанског премијера Сораја Саенс де Сантамарија објавила је да ће Шпанија преузети контролу и директно управљати Каталонијом уколико Пуџдемон не одбаци идеју о отцепљењу тог региона до четвртка у 10 сати ујутру.

Овиме, ако је судити по ратоборности појединих Пуџдемонових коалиционих партнера, нису угашена настојања за независност Каталоније. Уосталом, и Пуџдемон је, на претње да ће скончати на вишегодишњој робији уколико не одустане од отцепљења, рекао да је то жртва коју је спреман да положи на олтар свог политичког посланства. У истом даху тврди да „не организује државни удар“ и да „нема ништа против Шпаније, напротив, желимо да унапредимо односе“, што сведочи да Каталонију сматра де факто отцепљеном од матичне државе. Уосталом, то је потврдио речима: „Као председник, прихватам мандат да Каталонија буде независна држава као република.“

ЛАЖИРАЊА И РЕТУШИРАЊА Светски медији ситуацију у Шпанији неспретно пореде са кризом у некадашњој Југославији с краја 1980-их. Тако амерички „Форин аферс“ пише да је кабинет шпанског премијера Рахоја од свих начина на који би нека влада могла да реши проблем сепаратистичких тежњи, изабрала (најгори) – српски начин: „Шпанска влада сада хоће да укине регионалну каталонску власт ако она прихвати резултате недавно одржаног референдума за независност те шпанске покрајине, баш као што је то учинила Србија са косовском владом 1990.“ Лист „паралелу између Косова и Каталоније“ налази у чињеници да је шпанска власт после 1. октобра „упутила у Каталонију многобројне полицајце и војнике, што такође подсећа на реакцију некадашње владе Србије на косовску објаву независности“. Уз наводе да многи Каталонци то сматрају „спољном окупацијом територије, а не законитим присуством снага реда због очувања мира“, амерички лист брка и фалсификује чињенице како би у контекст кризе која се одвија у срцу ЕУ угурао негативно наслеђе Балкана. Србија „у реакцији на косовску објаву независности“ 17. фебруара 2008. није на Косово послала „многобројне полицајце и војнике“, а није ни могла с обзиром на то да су на Косову од 12. јуна 1999. под кишобраном КФОР биле само НАТО трупе; обашка што није „окупирала територију“ сопствене, јужне покрајине.

Слична замена теза се протеклих дана, после каталонског референдума, могла чути и на ХТВ, где је лансирана лаж да је Косово прогласило независност на основу референдума. Иако је општепозната чињеница да референдума на Косову није ни било, слично и други медији у окружењу, пре свега словеначки и хрватски, пореде распад СФРЈ са сецесионистичким покретом у Шпанији и уопште ЕУ. Јавност у Словенији и Хрватској, која је годинама убеђивана да су обе државе настале на основу „универзалног права на самоопредељење“, сада не може да схвати зашто је свет тако хладан према сецесији Каталоније. Још већи шок је уследио када се неко попут Нобеловца Марија Варгаса Љосе ангажовао насупрот Пуџдемону и каталонским сепаратистима. Формиран је читав тим „стручњака за међународно право“ који заправо руше темеље међународног права тврдњама да свака национална заједница има право на сецесију, а да оно што је до сад важило – више не важи, јер „припада колонијалном добу“. Не маре што тиме пуштају духа из боце, будући да у Европи постоји бар десет регија које би радо рекле збогом матици.

СЛОВЕНАЧКИ МОДЕЛ Намеће се питање где су биле врле вође Европске уније који за независну Каталонију неће ни да чују када се од Србије одвајало Косово? Како су ономад могли да подрже оно чему се сада противе? Огољеност такве политике чланица ЕУ које су 2008. на миг из Вашингтона брже-боље признале Косово, као и чињеница да Унија своје принципе прилагођава актуелним политичким проценама толико су непријатне, да су европски званичници извукли из нафталина извитоперену причу о Косову као „посебном случају“.

Хладан туш из Европе збунио је и отцепљењу склоне Каталонце, па су каталонски медији пожурили да јавности понуде утеху на тему „нисмо одустали, радимо према словеначком моделу“. Та мантра шири се као пожар у локалним медијима. Варницу је пре неколико дана запалио Рамон Тремоса, европски парламентарац; према тој теорији, Словенија је 1990. изгласала отцепљење на референдуму, а независност прогласила шест месеци касније, 1991. Каталонија би да уради исто, па отуда Пуџдемон предлаже Рахоју „преговоре“, при чему заборавља да је Југославија била федеративна, а не унитарна држава и да су многе чланице тадашње ЕЕЗ (претече ЕУ), супротно међународном праву, напречац признале независност Словеније а потом и других република када се Југославија после словеначког отцепљења скроз распала. То у случају Каталоније, покрајине Шпаније која је чланица ЕУ и НАТО, нема шанси да прође. А чим се на столу нашло поређење са Косовом, политичари у врху ЕУ су се узврпољили, јер је оно наводно „посебан случај“ (sui generis), преседан. Чак се и у Србији могао чути одјек тезе да је Косово „преседан“. Ако поредимо Косово са Каталонијом, није ни једно, ни друго. Није преседан, јер тај случај није послужио као прекретница за промену праксе држава. Као што једна ласта не значи пролеће, тако ни једнострано проглашена независност Косова, иако ју је део света признао, не представља нов закон, напротив.

КОСОВСКИ ПРЕСЕДАН Реакција међународне заједнице поводом „каталонске независности“ доказује да је случај Косова пример кршења међународног права од стране оних држава које су Косово признале, и ништа више. Да је Косово заиста преседан, Каталонија би већ славила независност. Нетачне су и тврдње да је Косово имало право на „лековито“ (а не „терапеутско“, како су то накарадно назвали у „Блицу“) отцепљење због масовног кршења људских права. Међународни суд правде (ICJ) се о томе уопште није изјаснио, а теорија о „лековитом отцепљењу“ је зато управо то – теорија, и ништа више. У поређењу са Косовом, Каталонија заиста полаже право на самоопредељење јер Каталонци нису мањина у Шпанији, него народ који осим своје Каталоније (и Шпаније) нема „резервну отаџбину“, за разлику од косовских Албанаца који су део мањине унутар Србије и имају своју националну државу – Албанију. Пракса од 1945. године наовамо је да се једнострана проглашења независности од матичних држава „ван колонијалног контекста“ готово никада не признају, а нарочито се не признају покушаји отцепљења мањина. Сва та гвоздена правила, која повезују и држе на окупу међународни поредак, прекршена су у случају Косова, а сада су их се кршитељи напрасно сетили и Каталонци су, сва је прилика, извукли дебљи крај. 

[/restrict]

  срочный займ на карту займ на карту всемзайм под залог авто краснодарэкспресс займ иркутск

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *