Маргиналије маргиналца – Козара, у почетку и на крају

Сва тежина постојања за песника и јесте у језику. Реч је била на почетку, реч нас чека на крају; она надживљује оно што именује. Реч Козара, реч Косово: ко ће их замрачити у колективном памћењу, ко ће их истерати из душе? Верност те врсте, нарочита упућеност на неке именице погодба је опстанка на месту на којем смо се затекли. Ствари су пропадљиве и заменљиве; реч чува и оно што се у стварности раствори и претвори у прах

На вест да су ми у Приједору доделили „Књижевни вијенац Козаре“, оживеше сећања на први, дечји сусрет са легендарном планином наше новије историје. Сусрет се догодио у песми – а где би и како друкчије? Било је то у јесен 1944, одмах по поласку у први разред основне школе, у родном селу. Глас о страдању Козарчана дошао је у Шумадију као далека гробљанска запевка, сложена у осмерцу, како су се већ сачињавале тужбалице што су се, суботом по подне, разлегале над свеже затрпаним ракама:

 

На Козари гроб до гроба,

Тражи мајка сина свога…

[restrict]

Козара је, тако, заузела посвећено место у мом духовном хабитусу, придружила се митским тајнама, условно везана за земну реалност.

Оне јесени, простор је брујао и тутњао од историје; она је одасвуд проваљивала као громка поплава. У школи смо певали о густој магли покрај Дунава, која није била магла него руска војска у походу на престоницу Трећег рајха. Столеће је усклађивало свој ход према маршевима, усклицима и лелецима. Историја се беше поистоветила са реалним временом, њен ток се дао пратити и дечјим чулима. Трајање се убрзавало, носећи преврат и полом постојећих односа, уверења и обичаја.

Убрзо ће се, између касне јесени 1944, и априла 1945, и под нашим кућним стрехама зањихати црни барјаци. На брзину мобилисана, слабо обучена, српска младеж је истерана на Сремски фронт, да гони већ пораженог непријатеља, и да, у крви, плати заостали ратни дуг. Тамо ће погинути и мој стриц Гвозден, скојевац у монархистички настројеној фамилији. Његова браћа су, после сахране, шапутала: „Они највише воле наивне, као што је био наш Гоја; њих је најлакше завести.“ Они се односило на заступнике нове идеологије, господаре живота и смрти.

По авлијама је одјекивало запомагање мајки, сестара и младих удовица, док су, истовремено, на даћама држани свечани патриотски говори. Погинуле су најпре допремали у Београд. Драмски писац Александар Поповић ми је, својевремено, причао како је изгледало преузимање посмртних остатака. Ковчези су били поређани испред Цркве Светога Марка, па су очеви, необријани сељаци црни од бола и несреће, тражили своје најмилије. Товарили су мртвачке сандуке на воловска и коњска кола, а неки су их, на леђима, носили до ускотрачне пруге. „Само што оне сандуке нису држали у зубима, као курјаци“, говорио ми је Аца Поповић.

Бол је био један и исти на Козари и у Шумадији. Једино су жртве, пале при изгону тевтонских освајача, имале извесно историјско достојанство: сахрањиване су са почастима на које мртви из козарачког покоља нису имали право.

Десетак година касније, као ђак ниже гимназије склон писању, прочитаћу „Стојанку, мајку Кнежопољку“ Скендера Куленовића да бих, потресен материнским вапајима за Срђаном, Мрђаном и Млађаном, срочио један писмени састав, и објавио га у загребачком средњошколском часопису „Полет“. Веза са митском планином народног страдалништва учврстиће се, осамдесетих година, једним необичним поводом. Тада се „открило“, или је тада такво откриће некоме погодовало, да је генерални секретар ОУН Курт Валдхајм, као нацистички официр, учествовао у уништавању „герилске тврђаве“ на Козари. С тим у вези је, за савесну ратну службу, одликован како од Хитлера, тако и од Павелића. Прочуло се, усменим каналима, да му је и југословенски доживотни председник, вођен политикантском рачуницом, доделио некакав орден! Тим поводом, објавих у „Књижевном листу“ стихове посвећене блиставој каријери аустријског чиновника смрти. Песма је наишла на лош пријем код властодржаца, заштитника имена и дела свога идола. У „Просвети“ су покушали да је изоставе из једног избора, али је Љубомир Симовић имао храбрости да је задржи у Плавом колу СКЗ.

Козару сам, годинама, носио као тамни ехо из дечјих година, осматрајући је, повремено, у пролазу, из воза или аутобуса, као нестварну, таласаву линију протегнуту поврх столећа, изнад живота и смрти. Кад сам, пре петнаестак година, први пут, западно од Јасеновца, зашао у Поткозарје, Кнешпоље из Куленовићеве поеме се, одједном, приземљило у стварни географски простор. Отворила се и разиграла валовита панорама: кад сиђеш у удољицу, не знаш где ћеш изронити. То у стварности. Оно друго, небеско Кнешпоље остало је да лебди у Скендеровој поеми, онамо куда једино речи песме, или речи молитве, могу допрети.

Сва тежина постојања за песника и јесте у језику. Реч је била на почетку, реч нас чека на крају; она надживљује оно што именује. Реч Козара, реч Косово: ко ће их замрачити у колективном памћењу, ко ће их истерати из душе? Верност те врсте, нарочита упућеност на неке именице погодба је опстанка на месту на којем смо се затекли. Ствари су пропадљиве и заменљиве; реч чува и оно што се у стварности раствори и претвори у прах. Шта је остало од Римског царства, распростртог на три континента? Надградио га је узвишени језик, без кога, данас, образован човек никуд није пристао. Реч је надживела државу, цареве, војсковође и њихове легије. Реч и данас убедљивије од административних подела обележава границе нашег живог трајања. Реч Боре Станковића и Петра Кочића, Исидоре Секулић и Иве Андрића, Његоша и Вука Караџића, Тешана Подруговића и Филипа Вишњића, Вељка Петровића и Меше Селимовића, Ракића и Дучића, Драгише Васића и Бранка Ћопића, Попе и Куленовића. Колико их је са једне, толико их је и са друге стране „племените међе“. Узалудна су настојања да нам језик отуђе, изнаказе, преименују: његова је основа у души народа, у завештању предака и наслеђеном слуху потомака. Сви дијалекти тог говора су равноправни и слатки уху. Моја деца, чија је мајка родом из Босне, срећно мешају екавицу и ијекавицу, као што је то у препевима Таса, Ариоста и Дантеа чинио Драгиша Станојевић (1844–1918), рођени Београђанин, у знак трајне успомене на Херцеговину, родно место народа и његовог говора. Јер је у језику основа културног, духовног и народног јединства. Одбрана духа и лика тог милосног дара наш је прворазредни задатак, актуелан као и у време Кочићевих иступања у босанском Сабору. То је наш духовни забран, скривени и неповредиви трезор, наша прва и права отаџбина. Злонамерни туђини, срећом, у њ немају приступа. И поред свег труда, намргођени комесар Давенпорт је успео једино да освоји његову бирократску спољашњост. Морамо бити отпорнији према продору бескућне лексике енглеског порекла: она не загађује толико говор, колико нам каља образ понижавајући наше достојанство.

… Прве стихове објавио сам у пролеће 1955, готово истовремено са својим школским другом Драганом Колунџијом, Козарчанином. Десило се да се овога лета, након 62 године тумарања по себи и по свету, сусретнемо код Џамоњиног споменика на Мраковици. Дрхтавим гласом, Драган ми је показао имена десетак Колунџија, родом из Горњег Водичева, настрадалих при чишћењу устаничког гнезда. Испред спомен-табле са бескрајним низом имена Драган је у пратњи Ранка Прерадовића из Републике Српске положио венац жртвама покоља, док смо градоначелник Приједора и ја однели један други венац пред бисту Скендера Куленовића, врсног зналца нашег језика и значајног српског песника из муслиманске породице.

 

Приједор, 17. 9. 2017   

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *