Коме смета српска култура

Музеј савремене уметности у Београду – МСУБ – од петка 20. октобра поново ради. У неверици, сведоци сцена какве су у памћењу овдашње публике биле предате дубоком забораву, а сада, неочекивано и у нескладу с духом времена, поновљене, могли су да трљају очи: уместо шута и сличних, у метрополи тако ноторних under construction призора – пред вратима славног белог здања на Ушћу тискали су се редови посетилаца, спремних да „као некада давно“ сатима чекају на сусрет с уметничким делима.
МСУБ, најважнија и највећа институција те врсте на Балкану, уметнички трезор без премца када је реч о ванредним делима српске, хрватске и словеначке модерне уметности, био је затворен током невероватно дугих десет година. У складу са деценијским трајањем заборава, ваљда се родила идеја и да поновно отварање музеја мора да потраје, па су врата здања за публику била отворена у рано јутро прошлог, а затворена такође у јутро овог петка. Према правилу 7×24, дакле пуну недељу дана и без диктата радног времена, радио је високоелитни уметнички драгстор, бесплатно и тако демократски једнако доступан свима. За похвалу, без сумње, али и за запажање да је било таман довољно времена да сва сила политичке елите, посебно њен део који се најчешће прозива и оптужује за маћехински однос, небригу и кирјањлук према култури, стигне да се слика и медијски простор испуни оптимистичким изјавама о будућности културе, те да свом имену позајми мало славе овог за српску културу несумњиво значајног догађаја. Подједнако неизбежно колико ово општенационално задовољство и радовање, било је и промишљање о разлозима и смислу времена протеклог у деценијској парализи и замрлости велике музејске институције. Да ли је „морало“ тако? Не само у редовима баксуза који сваки слављенички тренутак напросто воле да покваре неугодним питањима већ и у ширем фокусу јавне пажње актуелизована су питања о разлозима и смислу обуставе рада два велика, односно два најзначајнија музеја у српској држави, од којих је онај други, безмало важнији – Народни музеј – још увек затворен!
Због чега је у ствари српска култура, односно српска држава, доспела у ситуацију да „легитимно“ бива питање: хоће ли Срби постати „први народ у историји који се добровољно одрекао сопствене уметности“? Питање, односно проблем нерада српских великих музеја и њихове необичне судбине чини се наиме толико нејасним и апсурдним, будући да је разуму очигледно да ту огромну националну штету не треба посебно доказивати и одговорне убеђивати, да се помишља, у духу некакве теорије завере, да је реч о нечијем добро скривеном мистериозном науму.

[restrict]
Има ли снаге за критичко, неопортунистичко, јавно промишљање, и тражење одговора уверљивијих од познатих навода о пуком немару и неодговорности, о пропалим тендерима, несолидним извођачима и неодговорним министрима?
Ако се у време (не тако давног) неразумно дугог реновирања Народне библиотеке Србије говорило, између осталих набројаних штета и губитака, и о хиљадама ретких књига и мапа које су наводно украдене из НБС, да ли је нашем уметничког благу била намењена слична судбина? Или је и ова претпоставка „превише једноставна“, а чињенице још суморније. Трагови који воде до неких валиднијих објашњења ипак нису сасвим затурени.
Чини нам се наиме да је, и када је о музејима и тумачењу узрока њихове изопштености из јавног и културног живота земље реч, могуће направити занимљиву паралелу са економском стварношћу Србије. Недавно је, говорећи о домену живота од културе доста удаљеном – о привреди, економски стручњак Небојша Катић изрекао занимљиву, и шире примењиву оцену: „У последњих 17 година, ниједна демократска власт није ни покушала да отвори озбиљну расправу о узроцима хроничног пропадања домаће економије, нити се усудила да размишља ван оквира задате идеолошке матрице ММФ-а. Да ли би таква размишљања била опасна по политичке каријере, или би можда била опасна и по живот, можемо само нагађати.“
Уверени смо да је ова опаска исправна за домен о којем овај аналитичар говори, али и да иста матрица мишљења и понашања важе и у култури. Не таласај превише, бескорисно је, и опасно је! Конкретно, када се ради о узроцима затварања музеја, упадљиво је да се нико не усуђује да искорачи из оквира задате идеолошке матрице. Хоће ли изгубити посао, углед или главу онај ко буде превише „чачкао“? Народни музеј у Београду не ради од јуна 2003, Музеј савремене уметности је био под катанцем од 2007. до пре недељу дана… и никоме ни длака с главе, ниједна оставка, смена или штогод слично. Наравно, у идеолошком пољу важном за културу ММФ није (бар не непосредно) тај главни играч од кога би они који би се усудили да поентирају „имали прпу“, али постоје други утицајни центри, по снази равни поменутом. Упућенијима у механизме функционисања и поредак у српској култури није немогуће да детектује те центре, као ни разлоге због којих се одатле будно пази на најважније институције српске културе (неке од њих хитро су „запоседнуте“ већ у првим месецима по петооктобарским променама!) попут НБС, САНУ, Универзитета или музеја. Институције српске културе су важна идентитетска упоришта, трезори и чувари националног духа, историје и снаге. Размислимо ли одакле долазе налози и предлози о промени свести и преваспитавању националних матрица, бићемо можда за корак ближи и одгонеткама загонетне судбине српских музејских кућа. Да ли нам економски стручњак којег смо већ цитирали, када у истом тексту („Лук без стреле“ , „Политика“, 11. октобар) закључује да је „криза Србије криза споља наметнутог модела привредног развоја и о томе се не сме ћутати“, даје још једно корисно усмерење за разумевање и судбине највећих кућа културе? Да ли је отуда и повика на министре културе заправо тек делимично умесна, јер они су само тумачи и службеници који доказују да су дорасли „пословном амбијенту“ за који су одговорни, односно духу времена који пак они сами не обликују. Не обликују га, наиме, уколико нису, а најчешће нису, изузетно мудри и храбри! А дух времена је био такав да је било свеједно, штавише, било је боље да два најзначајнија српска музеја практично не постоје. Да ли се те околности које именујемо као дух или културну парадигму времена сада мењају? Отварање „упркос свему“, и пратећи ентузијазам око МСУБ дају наду. На опрез нас, међутим, упућују примедбе које се поводом поставке Секвенце уприличене на пет нивоа МСУБ већ чују у делу јавности, али о томе више у наредним бројевима „Печата“. О чему је реч, и где може бити ситуиран проблем објашњавају сами аутори ове изложбе када кажу: „Секвенце доносе поновно мапирање, корекцију и ново вредновање историје уметности 20. века, уз реинвенцију неких запостављених и маргиналних појава, изложба је замишљена као инструмент за оријентацију у разуђеним световима модерне и савремене уметности, за ситуирање и контекстуализацију уметничких радова, а самим тим и успостављање мреже односа, значења и асоцијација. Иза ових сувих и штурих одређења крије се суштина коју стручњаци појашњавају речима – ’Музеј је жива ствар, он треба да буде место где се грађани стално образују. И где се кроз поставке формирају и идентитети грађана’.“ О новом тумачењу света је дакле овде реч.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *