КЊИЖЕВНОСТ ПРОЧИТАНА ПОЛИТИЧКИ

Пише Зоран Аврамовић

Шта све откривамо када пажњу посветимо једном облику рецепције који се може именовати као идеолошко-политички, и када вредновање књижевног дела доведемо у везу са друштвено-политичким околностима у којима живе писац и читалац као и идеолошко-политичком деловању књижевника

Питање књижевног текста велика је непознаница. Искуство нам казује да има разних читања. Тешко је установити норму. Она се развија у теоријско-естетском образовању, посебно у основној и средњој школи. Проблем је што норма никог не обавезује. Књижевно дело узимају у руке и образовани и мање образовани читаоци, припадници разних слојева и професија, становници села и градова, различитих политичких опредељења. Отуда и различита вредновања. Оно дело које је књижевна критика високо оценила може један круг читалаца (или читалац) да одбаци и ниско вреднује. Рекли бисмо, то су њихова читалачка права.

Било је у историји књижевног вредновања необичних рецепција од стране књижевника. Толстој је, примера ради, рекао да је вреднија Чича Томина колиба од Шекспирових драма. Међутим, са развојем опште писмености, медијском инвазијом у XX веку, ова права на рецепцију су се тако проширила да су ушла у зону неке врсте анархије. Пише ко хоће, објављује код издавача за свој новац или на свом сајту, чита свако, бира шта хоће, свако оцењује, свако је у прилици да буде свој издавач и микрофон на интернету и друштвеним мрежама.

Нема, дакле, правила у рецепцији књижевног дела.

[restrict]

НЕЗАОБИЛАЗНА ПИТАЊА Посветићемо пажњу једном облику рецепције који се може именовати као идеолошко-политички. Вредновање књижевног дела доводи се у везу са друштвено-политичким околностима у којима живе писац и читалац и идеолошко-политичким деловањем књижевника.

Са становишта рецепције књижевног дела, незаобилазна су следећа питања:

да ли идејно-политичко опредељење ПИСЦА утиче на рецепцију (вредновање) његовог књижевног дела;

да ли идејно-политичко опредељење ЧИТАОЦА утиче на начин читања и вредновања књижевног дела;

да ли идеолошко-политичке прилике у ДРУШТВУ утичу на рецепцију књижевних дела.

1  Књижевник је грађанин са својим погледима на друштво, државу, политику и политичаре и може да закорачи на терен политике. У одређеној ситуацији писац може да активно учествује у политичком животу друштва коме припада и тиме преузима политичку улогу. Интерес за опште проблеме друштва писац може демонстрирати мимо практичног деловања: јавним говором и писањем политичких текстова. Избор политичке активности, за писца као и за целу заједницу, утемељен је у начелу слободе. Независно од карактера система, демократског или антидемократског, однос према политици је увек ствар индивидуалне слободе. Право је сваког човека да преузме неку од политичких улога, као што по истом праву може да их одбаци.

Уколико књижевник јавно заступа нека идејно-политичка гледишта о својој или о страној држави, он мора да рачуна да ће наићи на одобравање и одбацивање. То је у природи политике – неизбежна су партикуларна гледишта и вредновања. Читалац може, али и не мора да укључи пишчево политичко вјерују у свој начин читања. А једнака је могућност да не узима у руке књиге писца са чијим се политичким ставовима не слаже. Ту не помаже никаква норма читања у смислу да је делo естетска аутономна творевина и као таквом му треба приступити. Таква рецепција не обавезује читаоца. Када је Гинтер Грас оклеветао Србе или када су Варгас Љоса и Чеслав Милош оправдали бомбардовање Србије 1999. године, било је право читаоца да не чита њихова књижевна дела или да их под утицајем њиховог политичког става о Србима чита у негативном кључу.

Не може се подржати тврдња Велека и Ворена да „изјаве, опредељења и делатност једног писца никад не треба бркати са стварним друштвеним импликацијама његовог дела“. Писац може различитим облицима јавне активности да утиче на поједине читаоце, а донекле и на тумачења његовог дела. Физички или идеолошки прогон писца такође може да изазове појачану пажњу на његово дело. Уосталом, има више примера да је чак и Нобелова награда за књижевност додељивана писцима који су били жртве комунистичког или неког другог репресивног поретка власти.

2  Политичко читање књижевног текста је једно од могућих читања. Право је читалаца да траже у књижевним текстовима одговор на нека политичка незадовољства или очекивања, као и да рђаву садашњост замене сјајном прошлошћу или неким футуризмом посредством књижевности. Број издања и тираж неког романа поуздано сведоче о подударности између значења дела и укуса читалаца. Огроман тираж Књиге о Милутину Данка Поповића 1980-их или романа Време смрти Добрице Ћосића седамдесетих година прошлог века остварен је без књижевно-критичке рекламе, критике и јавних похвала. Штавише, у социјалистичкој Југославији ови су аутори били предмет идеолошких осуда.

Читалац једнако као и књижевник има своју „политичку слику света“. Уколико показује интересовање за политичке послове у друштву, он ће на неки свесно-несвесни начин укључити свој политички поглед и на производе духовне културе. Нико не може да оспори политички приступ књижевном делу. Можемо оспоравати вредност таквог читања и селекције књижевних дела, али нема начина да га елиминишемо из регистра читања.

Читање књижевних дела на овакав начин, дакле идеолошко-политички, изразито је присутно у време живота књижевника и његових књига. Реч је више о односу према савременом писцу, његовој неуметничкој егзистенцији, а мање о делу. Али како време пролази, како књижевник умире а његово дело наставља да живи у складу са успехом да издржи „сусрет са заборавом“ (Ескарпи), политички чинилац рецепције слаби. То што су Кнут Хамсун или Луиђи Пирандело подржавали тоталитарну идеологију, савремени читалац некако не узима у обзир приликом вредновања њихових дела.

На исти начин, писац који је био у затвору због свог политичког деловања није самим тим стекао славу и безусловно вредновање.

Парадигматична је полемика Црњанског са представницима социјалне литературе у Југославији 1932. године. Због ставова о страној (комунистичкој) књизи Црњански је нападнут као политичка личност, али је и његово књижевно дело оцењено као безвредно (због јавног става о страној књизи). Написано је да његове књиге нико не чита, па се зато буни против стране књиге. „Развојна линија Милоша Црњанског кретала се последњих година убрзаним темпом у правцу крајње реакције. Видљиво је то већ у Сеобама“ (Милан Дурман). Стеван Галогажа је оценио личност Црњанског као „кулачки менталитет“, који се јасно препознаје у стиховима. Галогажа цитира ове стихове као доказни материјал: „Душа је моја богат сељак / пијан весељак / у завичају.“ Богомир Херман, са марксистичким подучавањем, пише да данашњег човека не занимају потуцања Вука Исаковича под ратном заставом аустријског цара. Он не мари за „свраб славјанштине Вука Исаковића“. Социјална књижевност („једна страница ’Слуге Жана’“) више приања уз човека него све оно што пишу „сва та господа Црњански“.

Аугуст Цесарец приговара Црњанском да не познаје „материјалистичко-дијалектичку анализу и интерпретацију књижевности“. Лишен овог знања материјалистичке филозофије и дијалектике, Црњански је и свој таленат упропастио као какав „еванђеоски грешник“.

Публицистичку агреивност свих следбеника социјалне литературе хранила је њихова бескрајна увереност да су они у поседу коначног сазнања књижевног стварања и историје књижевности. А то знање се сводило на то да се књижевно дело оспорава, обезвређује и одбацује због јавних културно-политичких ставова писаца.

Обичан читалац није обавезан да образлаже свој вредносни суд. Али то не би требало да важи ако су књижевнотеоријски образовани. Светлана Слапшак може да напише да је „Добрица Ћосић писао траљаво и неписмено, некултивисано и недоучено, увек са позиција моћи, претенциозно и без трунке занимања за поступак и форму, без дистанце и хумора… За Ћосића је књижевност била продужетак политичке моћи“ („Част Срба у рату браниле су жене“, Данас, 19. 1. 2017). То су речи описне, без доказне снаге, али то је једна од рецепција књижевности која се камуфлира стручношћу онога ко је саопштава.

3 Политика, као спољашњи оквир моћи, дефинише неке услове постојања књижевног стваралаштва. У једној традицији европског мишљења о књижевности коју је утемељио Платон, а протеже се до тоталитарних режима XX века – фашизма, националсоцијализма, стаљинизма – књижевност се доводила у висок степен зависности од државне власти. Политичка власт је инструментализовала књижевно стваралаштво, при чему се није застајало на „идејној садржини“, већ се ишло у прописивање форми и стилских праваца.

Ако је „дијаграм успеха једне књиге углавном друштвена појава“ (Велек–Ворен), онда је то још један доказ да разне околности у друштву могу да усмере рецепцију одређеног књижевног дела.

Политичке прилике једног друштва, у краћем или дужем раздобљу, могу пресудно утицати на „дијаграм успеха једне књиге“. Довољно је присетити се југословенског политичког и књижевног искуства. После Другог светског рата некомунистички писци су били најнегативније вредносно оцењени (Марко Ристић Црњанског и Растка Петровића), одбачени и забрањени за штампање.

Дејство политичког у рецепцији откривамо и током ратног расплета југословенске кризе. У иностранству је књижевна и политичка јавност показала појачано интересовање за књиге Иве Андрића у нади да ће у њима пронаћи кључ за разумевање ратног сукоба на простору бивше Југославије, посебно БиХ.

Читање дела Иве Андрића од стране муслимана или Бошњака после 1990. године може се разматрати као случај идеолошко-политичког читања његових романа, али и као резултат промењених државних околности.

Андрић је читан у СФРЈ и БиХ на естетско-књижевни начин. Није било негативне рецепције у политичком значењу овог појма. Са разбијањем СФРЈ, муслиманско-бошњачка интелигенција се окомила на Андрића књижевника као свог великог непријатеља. Филозоф Мухамед Филиповић се прочуо по тврдњи да је Андрић нанео више штете Босни него све окупаторске војске. А врхунац политичке дисквалификације Андрића као личности и књижевника јесте књига Русмира Махмутћехајића Андрићевство: против етике сјећања ( 2016). На представљању тог дела у Мостару речено је да су Андрићеве књиге имале за резултат „геноцид над Бошњацима“ („Андрића пореде са Хитлером“, Политика, 13. јануар 2017).

Овакав извештај је демантован од стране учесника ове трибине, али остала је теза да су „стереотипни прикази муслимана у Андрићевим делима били средство за генерисање предрасуда, те су коришћени као наводне чињенице, нарочито у време агресије и геноцида у Босни од 1992. до 1995. године“ (Нерин Диздар, Политика, 19 јануар 2017).

Таква рецепција дела (и личности) Иве Андрића само је потврда произвољности у савременом искуству читања. Нема никаквог ауторитета, све се може облатити и обезвредити. За тако нешто није потребна компетенција, стручно знање, аргументација, тврдње речима које не прати доказљивост.

 Ево и другог политичког читања књижевног дела. У Горском вијенцу су „корени геноцида према Бошњацима (…) Што се нас Бошњака тиче, то је дјело које позива наше суседе на геноцид“. Због тога треба да се забрани изучавање и читање Горског вијенца у БиХ, у Црној Гори и другде. То су речи некадашњег врховног поглавара Исламске заједнице и председника Светског бошњачког конгреса Мустафе Церића (Церић, „Треба забранити читање ’Горског вијенца’, Политика, 21. 1. 2017).

Ова два примера политичког читања књижевних дела доказују две ствари. Прво, оваква политичка рецепција Андрића и Његоша појављује се у новонасталој БиХ, а није се чула у СФРЈ. Зашто? У систему једнопартијске власти и контроле јавног мишљења није се могла појавити критика (блаћење) признатих књижевника и њихових дела. Осамостаљивање муслимана у политичко-националном смислу дало је крила одбрани од бошњачке посебности, која иде до оспоравања фикционалних уметничких творевина и њихових аутора.

Друго, читање књижевних дела је произвољан чин. Ниједна норма естетско-књижевна не обавезује читаоца. Учитавање политике је повезано са интересима и вољом. Тако, може се прочитати оно што се хоће и жели. Русмир Махмутћехајић и Мустафа Церић читају по свом и могу да прочитају шта им је интерес и воља. Знање о књижевној структури и уметничке вредности су за овакве „тумаче“ без великог значаја.

ДУХОВНИ ФЕНОМЕНИ И „ИРАЦИОНАЛНИ ЕЛЕМЕНТ” Зашто су политичко опредељење читаоца и писца, као и политичка ситуација друштва значајни за вредновање књижевних дела? Зашто је политика елемент духовних феномена?

Мишљење није производ само разума и логике. Као део психичког садржаја, оно је повезано са емоционално-вољним импулсима у животу сваког човека. Разнолики интереси такође обликују мишљење о стварима. У односу према било ком феномену стварности, духовним производима једнако као према економској организацији друштва, мишљење може да изражава пожељност а не реалност. Такво мишљење је затворено за објективно сагледавање предмета, и оно је заинтересовано за елементе који разарају и негирају објективност. Уосталом, људско понашање се регулише митовима, традицијом, вером у вође и натприродне силе, имитацијом, новотаријама, логичким закључивањем.

Политичко мишљење о књижевним феноменима укључује један елемент ирационалног онако као што, према истраживањима Карла Манхајма, постоји у самој политичкој делатности. Зашто ирационални елемент? Зато што је политика у својој суштини борба, сукоб, зато што се политички говор суштински разликује од академског, зато што је политика откривање колективног и индивидуално несвесног.

Када је реч о српској култури, предмет истраживања је добар пример зато што у књижевност и политику улазе припадници различитих професија (међуоднос различитих професија), а за те делатности није потребна одређена квалификација, диплома или стандард квалификације.               

[/restrict]