Излог књиге

Милош Јанковић
ТЕСАНИК
„Апостроф“, Београд, 2017

Тесаник је најновија књига прозе у којој је Милош Јанковић читаоцу предочио приповест Слика, кишовску, изврсну Деценију, дијалошку сурову бајку чији су актери Јосиф Висарионович и његов секретар Поскребишев, затим Пет шешира и један шлем, а ту су и Непознато писмо и Времеплов. Обликовани поступак, како примећује Срба Игњатовић, препознатљив је – јанковићевски, а може се рећи да постигнуће иде уз бок са онима у Горионику и Авељовом ожиљку.

Терезија Мора
ЈЕДИНИ ЧОВЕК НА КОНТИНЕНТУ
„Архипелаг“, Београд, 2017

Најпознатији роман награђиване немачке књижевнице. Несвакидашњи роман о јунаку који у великој пословној згради ради за мултинационалну корпорацију у којој представља само мали шраф у великом систему. Најбољи европски роман о искуству корпорацијске стварности. Изузетна прича о отуђености, празнини и губитку смисла. Када почиње светска економска криза, јунак одједном схвата да у његовој корпорацији нешто не функционише и он убрзо постаје једини човек те корпорације на европском континенту.

Михаило Шашкијевић
ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА
„Прометеј“, Нови Сад, 2017.

Запис, сећање једног учесника путовања које се трагично завршило једним злочином. Поред тога изнет је и извештај који је командант брода након завршеног пута послао свом претпостављеном. Ништа више.
Убијен је отац троје деце. Ништа се у свету није променило, само су деца остала без оца. Убиство је било бесмислено. Краљ је био тако и тако при крају свог живота. По свему судећи, њему су дани били одбројани. Опоруку коју је пред путовање саставио није саставио зато што је очекивао да ће га пресрести неколико пропалица него вероватно зато што је знао која га бољка мучи.

Јулијус Евола
ЗАЈАХАТИ ТИГРА
„Укронија“, 2017

Италијански филозоф, сликар и западњачки мистик Јулијус Евола проценио је још 1961. године да је рат против модерног света, што је тема којом се бавио у својој ранијој књизи „Побуна против модерног света“ из 1934, изгубљен. У тим околностима „прави човек“ може једино да стрпљиво зајаше тигра модерне
Најбољи опис можда и најважнијег остварења Јулијуса Еволе, човека за којег је Мирча Елијаде рекао да је „један од најинтересантнијих умова ратне генерације“, дат је у поднаслову енглеског издања овог дела: Приручник за преживљавање аристократе духа. Сам Евола писао је да је циљ његове књиге да објасни читаоцу да је модерно време (овај појам се никако не односи само на шездесете године када је књига објављена, него је врло актуелан и у 21. веку, а вероватно ће исто бити и у будућности, уколико не дође до прижељкиваних тектонских поремећаја у друштву) време распадања, трулежи, разврата и да му пружи смернице за „понашање и начин живљења адекватне за дате околности“. Те околности су друштво у којем организације и институције које би у традиционалној цивилизацији и заједници омогућавале свакој индивидуи потпуно самоостварење и одбрану принципијелних вредности више не постоје. Све оно што је постало доминантно у модерном свету је, у ствари, потпуна антитеза свету традиције. Тип човека којем се Евола обраћа нема никакве везе са модерним, обичним светом, већ је особа која своје место види у свету традиције, свету којим „владају принципи који надилазе пуку индивидуалност и човечност, него су, у свим својим појединим сегментима устројени одозго и усмерени ка ономе што је изнад“. Евола позива читаоца да постане особа способна да „зајаше тигра“, да свом животу у трулежном свету да апсолутни смисао и да деструктивне процесе модерног света преточи у лично, унутрашње ослобађање. „Зајахати тигра“ представља беспрекорну критику идола и илузија модерног света и то не, као што рекосмо, само оног Еволиног из шездесетих година него и овог нашег, у 21. веку, и уместо тога нуди духовност и узвишеност традиционализма. Према Еволином схватању, пре или касније постулати модерног света морају доћи до свог исходишта и коначне пропасти. У том тренутку, када се „тигар умори од трчања“, прави човек мора бити спреман на акцију, која не искључује ни насиље против модерне декаденције.

Борис Над
ХИПЕРБОРЕЈСКО НАСЛЕЂЕ
„Пешић и синови“, Београд, 2017

Митови о Хипербореји, земљи праотаца на далеком Северу, земљи која почива „изнад северног ветра“, веома су дубоко уткани у митологије и колективно несвесно скоро свих индоевропских народа. Сама по себи ова чињеница има огроман значај. Али важније од чињенице њихове распрострањености јесте питање шта они значе. Ако хиперборејски митови заиста имају тако важну улогу у несвесном индоевропских народа, они је имају захваљујући свом сопственом значењу, својим унутрашњим садржајима. Хиперборејско наслеђе колекција је жанровски разноврсних текстова, писаних у форми есеја, расправа, белешки или напомена с елементима фантастичне прозе које повезује једна тематска нит: митови о Хипербореји, хиперборејско наслеђе у најширем смислу, које се „попут реке понорнице“ (Драгош Калајић) појављује и нестаје на површини историје и у простору културе – по правилу, као „израз свести о кризи“ и „у раздобљу промене парадигме“.
У питању је и својеврсна митологизација (пост)модерне културе или „повратак мита“, у смислу рехабилитације древних митолошких садржаја и њиховог поновног откривања.

Ги Метан
РУСИЈА–ЗАПАД
„Академска књига“, Нови Сад, “Информатика” Београд, 2017

Зашто Сједињене Америчке Државе и Европа толико мрзе Русију? Иако Русија више није претња, Берлин више није мета њених пројектила, и упркос јединственој чињеници да се њено царство разјединило без крвопролића пруживши независност за петнаест нових држава, мржња и оцрњивање Русије достигли су огромне размере у медијима, академским круговима и унутар политичких елита у западном свету. Да би разумео ту појаву која је постала хистерична од украјинске кризе, Ги Метан се враћа у повест, до Карла Великог, који је основао прво западно царство 800. године. Он без иједног табуа и предрасуде испитује религијске, геополитичке и идеолошке корене западне русофобије, и открива најдубље мотиве антируског и антипутиновског наратива, уобичајеног и општеприхваћеног у западним медијима, како би пружио нову прилику за помирењем.