Хју Хефнер (1926–2017) – Одлазак ултимативног алфа мужјака

Недавно преминули оснивач магазина „Плејбој“ Хју Хефнер можда себе никада није претерано истицао у смислу далековидог могула који се разуме у све и има амбиције да кроји свет по својим наумима. А радио је баш то! Успешно се наметнуо и као један од кључних инсталационих активиста за све оно што се данас најпре на Западу сматра напредним

Америка је свету одавно и врло ефикасно продала идеју о њеном „америчком сну“. Због јурњаве за тим сном у „земљи једнаких“ милиони деценијама хрле у њено окриље не би ли досегли и проживели тај сан. Недавна смрт чувеног новинског могула, културне, социјалне, пословне, па и политичке америчке иконе Хјуа Хефнера, оснивача магазина „Плебој“, неминовно је подсетила на тај сан. Јер ако га је неко заиста живео и проживео, онда је ту срећу и част имао управо Хефнер. И не само то. Он је заправо био оличење тог сна. Односно његове суштаствене илузије – да се живот може провести у срећи, непрестаном изобиљу и константом успеху. И још значајније за многе који су му се дивили – у сексуалној нирвани са стотинама најлепших жена. Хефнер је био све оно што се подразумевало под слатким животом у Италији и све оно што су мушкарци широм света сањали да буду, настојали да досегну, те се крваво борили да крену његовим стопама. И поред бројних препрека, такмаца, борби са властима, законима и групацијама које су га сматрале иницијатором америчког културног и најпре моралног кошмара, а не сна, Хефнер је успео да изгради стабилни пут успеха који је трајао више од пола века. Нико никад није успео да га омете, а још мање заустави на том путу.

[restrict]

Франшиза звана „Плејбој“

Хефнерова „Плејбој“ империја нарасла је до чудовишних размера. Скоро 65 година постојања овог пионирског магазина за мушкарце донело је баснословне суме на рачунима Хефнера и његове породице која је посао од њега преузела пре неколико деценија оставивши га на симболичном лидерском месту, као споменик обављеној револуцији која се сада обилно, капиталистички, у правом америчком сну, наплаћује. И данас „Плејбој“ доноси барем милијарду долара годишње иако је новинска индустрија одавно у агоничној кризи. „Плејбој“, међутим, постоји и у електронском облику, на друштвеним мрежама, а пропратна индустрија која користи чувени лого ове компаније пандемски граби новац одржавајући висок интензитет слатког живота за све Хефнерове и сасвим извесно многе њихове наследнике и потомке. У више од 20 земаља света инсталиран као вирус у култури и издавачком предузетништву „Плејбој“ одавно заправо представља глобалистички позиционирану хиперкомерцијалну франшизу на којој је немогуће изгубити. Све то делује врло бизарно када се помисли да је Хефнер потпуно сам покренуо овај подухват

распродавши све што је имао и позајмивши остатак како би почетком шездесетих година прошлог века лансирао „Плејбој“, створен буквално на поду његове куће. Већ тај први број, објављен децембра 1963. године, био је комерцијални и најпре новинарски пун погодак. Најпре, додуше, јер је понудио атрактивне фотографије Мерилин Монро. А, с њом, и матрицу привлачности која у суштини никада није промењена. Изазовне фотографије славних и анонимних лепотица на дуплерици и осталим странама овог магазина постали су његов заштитни знак. Хефнер није ипак дозволио да само то буде разлог за атрактивност његовог магазина. Током времена се наметнуо и у свим другим областима пошто су се на странама „Плејбоја“ појављивали текстови, радови и интервјуи утицајних представника америчке културе, политике и осталих сегмената друштвеног живота. Купци „Плејбоја“ су, рецимо, својевремено могли да читају приче Џека Керуака, Џона Апдајка, Артура Кларка, Курта Вонегата, Реја Бредберија, Сола Белоуа, Ијана Флеминга, Харукија Муракамија, па и Габријела Гарсије Маркеса. Обухваћен је комплетни жанровски опус књижевности. Иста ствар и када је реч о осталим утицајним особама, али из других области. Објављивани су интервјуи са свим америчким црначким лидерима (Малколм Екс, Мартин Лутер Кинг…), али и са контроверзним америчким нацистом Линколном Роквелом. Из света шоу-бизниса који је Хефнер обожавао готово да нема значајне особе која се у неком периоду дугог постојања „Плејбоја“ није обрела на његовим странама. Хефнер је створио Памелу Андерсон, а магазин захваљујући Мерилин Монро и Џејн Менсфилд. Али и бројне друге холивудске лепотице нису пропустиле прилику да освану на страницама овог магазина. И не само Холивуда, из света музике такође, али и спорта и телевизије. Може се, дакле, комотно рећи да је „Плејбој“ био деценијама феномен у коме се морало учествовати и место у коме се огледао успех или се баш ту он рађао.

Окружен зечицама

Утицајан и моћан, Хефнеров је магазин тумачио, коментарисао и стварао друштвено ткиво америчког сна и уопште западне културе. Колико је сам Хефнер крив за то? Колики је био његов допринос у стварању овако моћног средства уз чији помоћ је било могуће манипулисати компликованим и ригидним америчким друштвом? Он себе никада није претерано истицао у смислу далековидог могула који се разуме у све и има амбиције да кроји свет по својим наумима. А радио је баш то. Као фриволни заводник окружен зечицама, у свиленој пиџами („увек спреман“), у својој раскошној лосанђелоској вили у којој је провео век и окончао живот крајем септембра, човечанству је подарио идеју о слатком животу који је пре свега врло озбиљан и исплатив посао. Успешно се наметнуо и као један од кључних инсталационих активиста за све оно што се данас најпре на Западу сматра напредним: деструкција морала из претходних времена, геј активизам и промоција њихових следбеника, међурасна интеракција и борба за права „обојених“, успешно ратовање са америчким законодавством око права на слободу говора којим је утро пут несметаном протурању поменутих идеја не само на странама свог магазина већ и многих других који су покушали да га прате „на истој таласној дужини“. Нове слободе извојеване за „Плејбој“ и његове имитације створиле су прави фронт у најпре америчком друштву, а онда и шире, који је спровео сексуално-морално-политичку деструктивну револуцију којом је успешно постављен темељ за све благодети актуелног глобалистичког неолибералног система вредности. Хју Хефнер је недавно отишао у историју управо као најутицајнији пионир овог процеса и у томе је заправо његова најбитнија карактеристика, односно улога у историји америчког друштва. Бројне је награде током претходних година издобијао када су одговарајуће институције одлучиле да обележе његови минули прегалачки рад. За неке ће сигурно, као вероватно и за њега самог, најзначајније бити што је почашћен титулом алфа мужјака свих времена коју му је доделила једна америчка телевизијска станица. Јер, и поред свих његових прегалаштава у озбиљним животним сферама, па и поред комерцијалног тријумфа у новинском издаваштву који може да се мери са највећим успесима холивудских студија, Хју Хефнер је у историју отишао као симбол ултимативног алфа мужјака. Био је званично три пута у браку (из прва два је добио четворо деце), али је незванично имао на хиљаде љубавних и осталих веза са лепотицама које је промовисао као зечице са имања на коме су одвијају журке без краја. Осим његове виле, оне прве, од које је све почело и у којој остао до краја живота, широм је света отворено још двадесетак истих у којима су лепотице тражиле своје место под умилним хефнеровским сунцем које благодетно обасјава све своје житеље нудећи им блаженство сексуалне, расне, политичке и сваке друге револуције у којој су сви једнаки, у којој постоје само правда, праведност и, разуме се, сладак живот!          

[/restrict]