ФЕМА 2017

Да ли је прошлонедељна афера Њуз нет против Лава Пајкића, односно Лав Пајкић против симпатизера опозиције још једна, најновија у низу, епизода међу онима које сведоче да се у Србији, паралелно са политичким и историјским унутрашњим дијалогом, води и други дијалог – онај у пољу супротстављених (пот)култура, односно актуелних културних матрица које су узајамно искључиве, иако уједињене у подобном неолибералном и проевропском дискурсу? У друштвеном животу и вредносним оријентацијама ове две културне матрице, односно њихови персонални и колективни заступници, препознати у редовима постпетооктобарских политичких и других елита, изразито су сукобљени и толико међусобно искључиви да се може говорити и о рату! У овом случају под појмом рата подразумева се запенушани дијалог, боље речено – препуцавање, вређање и омаловажавање које многи све забринутије опсервирају као потенцијално веома опасну појаву упозоравајући да је сукоб заправо темпирна бомба чије последице по друштво могу бити разорне. Грађани против сељака, цивилизовани против примитиваца, господа против џибера итд., итд… Без милости, без уздржавања, а све то до противниковог апсолутног декласирања.
Како се поменута епизода Пајкић и остали („остали“ – виртуелни Надежда Петровић, Милутин Миланковић и стварни и живахни – екипа симпатизера грађанске опозиције режиму) уклапа у овај рат, поједностављено представљен као сукоб снага грађанистичких и народњачко-напредњачких, које се иначе узајамно презиру и у друштвеној јавној равни без милости међусобно омаловажавају, подсмевају и обрачунавају? Рецимо да је у том конкретном медијском игроказу било транспарентно да се наступа са уверењем да су, како то у рату већ бива, сва средства дозвољена, а фемкања око фер игре су превазиђена. Упућенији су разумели да је овде била реч о чину специфичне одмазде за неке претходно задобијене ране. Ево шта се догађало, и шта је томе претходило.

[restrict]
Млади новинар Пајкић је, у контраофанзиви снага и уверења које заступа (наводно је члан подмлатка СНС-а), противничку страну, ону из антирежимских опозиционих редова која пак нарочито истиче своју културну супериорност и грађански педигре у односу на „примитиву“, казнио тако што ју је учинио смешном и јадном, управо у складу са мустром коју она, грађанистичка страна, немилице злоупотребљава. Изрежирана анкета постигла је циљ: присталице опозиције представљене су као неуке и ограничене, будући да је било белодано како, рецимо, не знају да су Надежда Петровић или Милутин Миланковић одавно преминули. Присталице жуте елите, дакако и она сама, компромитовани су управо на месту на коме је држала да је „много јака“ – у знању, образовању и уопште културној изузетности. Неспорно успешном „операцијом“ само је, међутим, узвраћено на недавну канонаду тешког омаловажавања и јавних увреда чији је отров стизао из редова елитних грађаниста, а циљао је поглавито на најистуреније и у јавном фокусу најприсутније напредњачке кадрове. На порталима су већ потанко описани врхови ових достигнућа – па се препричавало и умножавало како је Весна Пешић, поводом годишњице 5. октобра, закључила да се „није вратио Милошевићев режим, али јесте радикалски примитивизам“, док је Чеда Јовановић поставио нове нивое друштвене комуникације и разумевања елитистичких назора, објаснивши да „не може да политички подржава Зорана Бабића, кад је исти тај Бабић први пут овог лета у неким прескупим купаћим гаћама бануо на плажу на Пакленим отоцима на Хвару, где је Чеда одавно домаћи“! Управо поводом ове згоде са скупим гаћама и скоројевићима-дођошима на места на којима се жута елита одавно одомаћила, Жељко Цвијановић духовито примећује: „Кад у судару културних модела један од њих наступа са позиције апсолутне супериорности – а Чеда се као Фема из 2000. године наспрам Бабића, Феме из 2012, поставља управо тако – тад говоримо о културрасизму, чега је Чедина прича о Бабићу пример из уџбеника.“
Нема сумње да је у овој интерпретацији Фема, легендарни Стеријин драмски лик који симболизује малограђанштину расположену да своју друштвену, личну или пак политичку немоћ надомести лажним „ноблесом“, заправо колективно тело. Да Чеда не мора бити тек појединац, усамљени витез заслужено смештен на Паклене отоке, већ да може бити и име иза којег се сврстава немало богатство живописних ликова уоквирених у једној класи скоројевићког менталитета што, лебдећи између илузија и стварности, настоји да слабости превлада трагикомичним манирима, лактањем и другим сличним поступцима који не морају увек бити безазлени.
Ако су у недавном баражу увреда издвојени Стеријине јунакиње и јунаци из 2000, па из 2012, да ли је поменути „обрачун“ младог и за прилику поменутог опозиционог скупа на београдском Тргу Републике у њузовца прерушеног новинара наговестио ко се кандидовао за Фему 2017? Необично, али тиме би културни рат који се распламсава унутар владајуће и друштвено добро позициониране постпетооктобарске номенклатуре, подељене на фине и пристојне, и „џибере и сељаке“ – добио неочекивани обрт. Може ли нова Фема у овој, дакако политичкој колико и борби за друштвени престиж, привилегије и све што у то спада, али и ширем друштвеном и културном надгорњавању, бити препозната управо у редовима оних што се позивају на супериорност и права припадника вишег културног круга, круга којем дојучерашњи радикали, разумљиво за уверења менталитетског склопа „откуд Бабић у погрешним гаћама и на погрешном месту“, немају приступ, осим преваром и насилним упадањем? Шта би на овако јеретичку примисао одговорили и Чеда и Весна Пешић, а о неким другим, још гласнијим и борбенијим припадницима класе културних и самосвесних да и не говоримо!
Феномен Фема у нашем националном искуству је дуговечан, богат и добро упамћен. У ближој историји, у времену раних педесетих година прошлог века, Милован Ђилас је својом Новом класом, посебно славним текстом Анатомија једног морала, можда назначио и родно место свих потоњих овдашњих Фема, све до ових најсавременијих. Тада је јавна сцена прокључала, а због чега – нека појасни и овај цитат из Анатомије: „А како су се политички односи унутар круга мијењали и појединци падали и дизали се на функцијама, тако су се склапала и распадала пријатељства и међу мужевима и међу женама. Али у једном је сваки круг био затворен и непробојан – не допустити ’незаслуженим’ или оним који нијесу приближно на истој степеници власти да уђу у стварни, унутарњи и интимни живот круга…“
Чини ли нам се ово некако познатим, тако далеко, а тако близу? Расплет ни у Ђиласово време није био сасвим једноставан и миран, а чини се да се ни сада рат две Феме, уз лебдећи наговештај нове, неће сам од себе – замрети.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *