Зона сумрака – Неморална држава

Шта је модерна држава и да ли се до ње може стићи употребом свих средстава не обазирући се на моралне норме? На чему се права држава заснива, на међународним уговорима и плаћању пореза, или нечем већем и значајнијем?

Постоје два потпуно супротна гледишта на појам и функцију државе. У западном либералном светоназору идеја државе заснована је на постулатима „друштвеног уговора“ француског филозофа просветитељства Жан-Жака Русоа који предвиђају да држава треба да заштити природна права сваке индивидуе као што су право на живот, право на слободу и право на имовину, док индивидуе (грађани) морају да испуњавају одређене обавезе попут плаћања пореза. Овај концепт подразумева чисту и потпуно самосталну индивидуу без икакве повезаности са целином, односно народом. У старој Грчкој овакви људи називани су идиотес, речју одакле корен вуче данашњи израз „идиот“ који се односи на лице са најтежим степеном менталне заосталости.

[restrict]

С друге стране је традиционалистички приступ појму државе, до Француске револуције доминантан у свету, а после је на Западу постао изузетак, док је на Истоку и даље правило са периодичним изузецима. Ово гледиште предвиђа укључивање индивидуе у већу целину – народ (не обавезно и нацију) – заједницу утемељену на историјско-културолошком идентитету, односно на нечему што, за разлику од „природних права“ и плаћања пореза, не спада у домен „рационалног“, у домен тог камена темељца либерализма. Либерализам, али и многе друге западњачке идеологије модерне, негирају овај „духовни“ ентитет. Народ је за либерале заменила индивидуа, за нацисте раса, за комунисте класа. Народ, међутим, од свега побројаног једини доиста постоји. Хајдегер је имао обичај да каже „Битност постоји кроз народ“ (Das Dasein existiert völkisch). Ово значи да је бивствовање човека на земљи обележено не плаћањем пореза него његовим припадањем народу који нам даје језик, изглед, карактер, место у историји и простору. Дакле, држава, као кров једног народа, није базирана на плаћању пореза него на овим стварима које би поборник модерне одбацио као „нереалне“ и које су својим великим делом метафизичке.

Због чега смо се оволико потрудили да докажемо да држава није само бирократски ентитет задужен да регулише понашање индивидуа, гарантује им „природна права“ и наплаћује порез? Да бисмо увидели да у идеји државе поред „права“ (рационалног појма модерног погледа на свет) егзистира и духовни и метафизички појам „правде“. Правда не мора увек бити у складу са правом, као што ни истина није увек реалност. Дакле, закључак је да држава мора бити и етичка, да мора имати своје принципе засноване на вредностима вишим од плаћања пореза.

Син творца модерне државе Хрватске Фрања Туђмана Мирослав, међутим, јасно каже да етика и моралност са државом немају ама баш никакве везе. У скорашњем интервјуу дозволио је себи да буквално изјави: „Ако бисмо поставили питање које су све државе настале на геноциду, не знам гдје би нам био крај и које би државе опстале. Државе постоје и опстоје по међународним уговорима и споразумима, а не према моралним критеријима.“ Истина је да је Мирослав Туђман ово рекао бранећи Републику Српску од муслиманских оптужби да је српски ентитет у БиХ настао на геноциду и да стога мора бити растурен. Хвала Мирославу на бризи за Српску, али не мора он да је брани и посебно не на овај начин. Пре свега зато што прича о том геноциду нема никакву смислену основу и то без обзира на пресуде Хашког и свих других трибунала који своје пресуде нису донели по праву (а камоли по правди), него по политичком кључу.

Будимо сад мало реални, иако више волимо емоције. Туђман причом о геноциду није бранио Републику Српску него Хрватску, која је, за разлику од српског ентитета у БиХ, без икакве сумње, што је јасно свакоме ко разумно сагледа ситуацију, изграђена на геноциду. Оном из времена Другог светског рата и оном из „домовинског рата“. Управо због тога што му је држава саздана на крви, Туђман из идеје државотворности жели да избаци појам моралности и етичности и сведе је на пуке међународне уговоре и споразуме. Уговори и споразуми су лако променљиви и ако су они темељ државе, а не народ, традиција и историја, онда та држава нема ни прошлост (што је игром судбине баш случај са Хрватском), а нема ни будућност јер може бити укинута у сваком тренутку. И то не одлуком народа него „елите“ која стоји иза уговора и споразума. То, онда, није држава већ предузеће. Ако у темеље државе не поставимо моралност, на чему ћемо је онда градити? На плаћању пореза, или, у случају Хрватске, на крви и геноциду? Да ли нам Мирослав Туђман овим поручује да они којима није до морала могу слободно да иду у Хрватску?     

[/restrict]