Почетна / Колумне / Зона сумрака – Ћелава латиница

Зона сумрака – Ћелава латиница

Шта ће нам наш језик и писмо када имамо енглески и ћелаву латиницу? Да бисмо били изузетни, треба да будемо богати као Швајцарци, обезјезичени као Ирци и плодни као Швеђани. Све док то не постигнемо, обичне смо хуље

У Италији су током 30 година под Борџијама имали ратове, терор, убиства и крвопролића, али су свету подарили Микеланђела, Леонарда да Винчија и ренесансу. У Швајцарској су живели у братској љубави, имали су 500 година демократије и мира и шта су изродили? Сат с кукавицом – једна је од најупечатљивијих реченица из култног филма „Трећи човек“ којом Орсон Велс жели да нам поручи да мир и благостање не доносе увек и духовни развој. Ми бисмо овоме додали да је Швајцарска, поред сатова, позната и по банкама, те да материјално богатство не гарантује увек и оно духовно, културно.

„Велики насмејани дечак“, како га назива један аутор интервјуа у покушају, Марко Прелевић, уредник и колумниста једног политичког недељника у покушају, овога није свестан. Покушавајући да аргументује став да људи, народа, нација може бити и без језика, он наводи пример „богатих Швајцараца са покером језика“. Тачно, за богатство језик није потребан јер, као што кажу Американци, „новац говори“. Са културом, идентитетом и духовношћу, ствар је, међутим, посве другачија. Без сопственог језика њих не може бити. Ма може, каже нам продуховљени Прелевић и указује на пример „веселих Ираца без ирског језика“. Да ли је могуће да човек који нам је у једној од својих колумни (исправно) поручио да човек не може да суди о свом народу, а да не пропутује света и не упозна га, не зна да Ирци имају свој језик, али да је он услед вишевековне стране окупације и подјармљивања готово заборављен и ишчезао? Да би се чуло за гејлик, древни келтски језик чија је друга грана присутна у Шкотској, није потребно отпутовати нити у Ирску, нити у Шкотску. Потребно је имати мало опште културе, која се, за разлику од Прелевићевог мишљења, не може купити швајцарским францима. На страну што је народна књижевност (вернакуларна) на ирском гејлику најстарија у Западној Европи и сеже чак до 4. века, овај језик у Републици Ирској и данас има статус првог званичног језика. Гејликом у Ирској, нажалост, данас говори свега седамдесетак хиљада људи, осталих нешто више од шест милиона становника овог острва говори језиком својих завојевача и поробитеља Енглеза. Да ли је то узорно? Да ли би по тој логици добро било да Срби говоре турским језиком? То што су Ирци, па и Шкоти, успели да очувају свој национални идентитет и традицију упркос губитку језика не значи да је то и добро. Напротив! Зар нам грађани света и глобалисти не причају сваки дан о некаквом „богатству различитости“? Па зар Ирци и Шкоти не би били богатији да, поред енглеског, још умеју да говоре језиком својих предака? Зар ово не би и цео свет на неки начин учинило богатијим?

Полуобразовани колумниста, који би требало више да чита, а мање да пише, тако не мисли. У тексту „Истрага Срба: Да ли вам је преко главе идеолошких ћирилизатора“, из којег су извучени и претходни цитати о Швајцарцима и Ирцима, дубокоумно нам поручује да Србима њихово јединствено писмо уопште није потребно и то нам доказује тиме што је током читаве колумне мешао не само ћирилицу и латиницу него је користио и такозвану „ћелаву латиницу“. Који је прелом мозга потребан да би се имао овакав став? Ово је мишљење затуцаног, необразованог и неписменог згубидана из некаквог америчког или француског гета који своје непознавање енглеске или француске ортографије правда чињеницом да га људи разумеју иако неправилно пише. Нико иоле образованији нити у Америци, нити у Француској не би ни помислио да је комплексна ортографија непотребна када се ови језици разумеју и у пиџин варијанти. Да ли можете да замислите да неко ко се у Француској залаже за неговање свог језика као носиоца хиљадугодишњег културног кода буде назван „залудним патриотом“ што води „агресивни крсташки рат“? Е, па код нас се то дешава, и Марко Прелевић није носилац те идеје већ је само, као помодар који би желео да себе види као прогресивца и просветитеља, преузима од других. Овај неговатељ „ћелаве латинице“ људе који се боре за опстанак српског писма као културног блага и овог народа, и читаве планете, сматра „ступидним идеолошким ћирилизаторима и пресловљивачима“. Чек, ко је овде „ступидан“, идеолошки острашћен (прогресивни аутошовинизам) и ко је „пресловљивач“? Онај ко поштује ћирилицу, или онај ко схвата сву напредност и богатство „ћелаве латинице“?

Просветљени Прелевић иде корак даље и указује нам на још озбиљнији проблем од очувања и неговања ћирилице – на „хуље“ које упозоравају да се Србија, као и бројне друге европске земље, суочава са „белом кугом“, односно изумирањем народа. По његовом мишљењу, потпуно је свеједно да ли Срба има десет, или три милиона, јер нисмо „ништа бољи ни ништа гори народ од других“. По овој логици, једино Американци као „изузетан народ“ по премиси бројних америчких личности, укључујући и прогресивног Барака Обаму, треба да се размножавају, док остали могу и да изумру. Потпуно је свеједно. Колеги Прелевићу је у овом контексту битно не колико нас има него да смо „слободни, паметни и ослобођени хуља“. Који је ниво памети коју нам жели (и до које сам може да досегне) јасно је из његовог текста, а да се назрети и како замишља слободу и процењује хуље. Слободни, паметни и часни бићемо тек када сви будемо говорили искључиво енглески (кад већ нисмо били довољно отворени да прихватимо турски), када нам врхунско богатство буде швајцарски франак и када се одрекнемо свих предака и традиције. До тада смо хуље које заслужују само да изумру.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *