Зашто не дамо Љубу?

Шта нам случај Основне школе „Светозар Милетић“ говори о друштву у коме живимо

У дворишту Милетића, наше основне школе „Светозар Милетић“ у Земуну, срећем другаре које нисам видео годинама или се срећемо само повремено док по крају шетамо с децом. Њихова су деца већ порасла, што смо старији, време све брже пролази, и иду у нашу школу, али од 1. септембра не иду него сви заједно у дворишту протестују јер не дају Љубу, директора школе Љубомира Мосуровића који нам је некада, када смо ми били клинци, предавао физичко.

Живим преко пута Милетића и лепо видим шта је директор Љуба направио од школе у протеклих десетак година. Зграда више није унакажена графитима него је чиста и окречена. Прозори су нови, прорадио је стари сат на крову зграде који није радио никада. Школско двориште више није замрачено стециште наркомана, пијаних тинејџера и пробисвета из комшилука, у њему сада и кад падне мрак, под светлом рефлектора, деца играју кошарку, ено чак и мрежица на кошевима, фудбал, рукомет… Зими се део дворишта претвара у клизалиште. У селу Шилопај код Горњег Милановца школа гради своје етно-село, општина је поклонила две напуштене школске зграде а Епархија жичка уступила је хектар земље, писале су новине о томе пре неколико месеци.

Волео бих да у такву школу крену и моји синови кад довољно порасту, а старији ће већ следеће школске године.

Љуба је један од само два директора основних школа у Србији које је Министарство просвете оценило највишом оценом. Неколико дана пред почетак ове школске године смењен је одлуком министра просвете Младена Шарчевића.

Занимљиви су разлози које је навело министарство у образложењу смене. Нећемо их овде навести, нису они зато занимљиви, већ чињеница да је реч о примедбама министарства које су школа и њен директор већ разрешили, још пролетос, што је министарство тада и констатовало. Што ће рећи да Љубу сад смењују због пропуста у раду за које само министарство просвете признаје да више не постоје.

С обзиром на то, искуство говори да је све то само изговор, покриће за освету јер се Љуба некоме замерио. Свашта се прича, да није дозволио отварање нечије приватне пекаре у школи, нечије књижаре… Родитељи ми кажу, причао сам с барем десеторо и сви ми кажу исто, да су уџбеници у Милетићу јефтинији него у другим школама у крају, екскурзије су и по 7-8 хиљада динара јефтиније него у другим школама, излети такође. Један од наставника прича ми и да су њихове дневнице на излетима с децом више него упола ниже но његових колега из других школа, па је и зато ученицима и њиховим родитељима јефтиније, а знамо у каквом благостању грцамо – сваки је динар битан.

Упркос ниским дневницама, упркос томе што су преко распуста морали да крече школу (Љуба им је кувао пасуљ), сви наставници, сви до једног а има их скоро 70, подржали су директора Мосуровића и успротивили се одлуци о његовој смени. И не само они већ и родитељи. На последњем изјашњавању родитеља, минулог викенда, ево прецизних података, од 1.003 родитеља ученика од другог до осмог разреда (прваци иду редовно на наставу) гласало је, именом и презименом, 849 родитеља, 84,6 одсто. За наставак протеста изјаснило их се 708 (83,4 одсто), 135 (15,9 одсто) било је против, шесторо родитеља уздржано. Оволики степен подршке, и колега и родитеља деце, довољно говори сам за себе.

Оно што се дешава у Милетићу нема везе с политиком него са искреном забринутошћу да ће једна лепа, позитивна прича бити прекинута и да ће наша деца платити због тога. Не знам да ли је Љуба био или јесте члан неке политичке странке, нити каквог је политичког уверења, али ме то и не занима. Свој посао директора школе он обавља на изванредан начин – о томе сведочи и подршка коју је добио и од колега и од родитеља – и то је једино битно. Баш као што је битно и да ни родитељи ни наставници не дозволе политичким лешинарима да им се, има таквих покушаја, умешају у протест својом тобожњом подршком, јер ће она само водити политизацији уместо решењу проблема.

Одговорност за разрешење ситуације лежи на министру просвете. До сада је одбијао сваки разговор, изговорио је и неке тешке и непримерене речи преко медија, сад ипак спомиње могућност састанка с делегацијом родитеља. Надамо се да би то могао да буде први, стидљиви знак да ће проблем бити разрешен онако како би морао.

У супротном ће нам свима то бити врло горка лекција. Јер ћемо на часу очигледне наставе научити да се ништа од свега овога не би догодило, и да би Љуба сачувао своју директорску фотељу само да је ушао у дилове, какве год, и да се ни по чему није истицао уместо што је радио за добро својих ученика и њихових родитеља. Да ли је то друштво у коме желимо да живимо?