ВРЕМЕ АМЕРИЧКЕ ХЕГЕМОНИЈЕ ЈЕ ПРОШЛОСТ

Пропао пуч у Венецуели, у току нова фаза обрачуна Каракаса и САД

Све што се догађа у Венецуели је последица глобалног нереда који је пресудно емитован из саме Америке. Каква је веза агресије на Венецуелу и настојања ове земље и држава БРИКС-а да се спречи даље паразитирање Америке на долару? Понашање Мадурове опозиције идентично понашању неолибералних опозиционара који су рушили Милошевића, само су услови и резултати другачији

Пуч у Венецуели, спонзорисан од Америке и њених западних савезника, пропао је. Неолиберална опозиција која је пре неколико месеци изашла из преговора са демократски изабраним социјалистичким властима, у нади да ће нередима изазвати пад председника Николаса Мадура, после уличног грађанског рата у коме је било више од сто жртава, поново се прошле недеље вратила преговорима.

Венецуела је објавила да ће убудуће обрачунавати цене нафте и горива у кинеској валути јуану. Како је саопштено у Каракасу, земља најбогатија нафтом у свету одлучила се на овај корак у настојању да ослободи народ од тираније долара.

Ове вести долазе само неколико дана после важних састанака светских лидера у Кини, где су на састанку државника БРИКС-а донете важне одлуке о глобалној „дедоларизацији“.

Истовремено се вуку други потези у Каракасу. „Дајмо шансу миру“, порука је народа Венецуеле и председника Николаса Мадура властодршцима у Белој кући.

Песма глобалне музичке звезде Џона Ленона, израсла у химну противника америчке агресије на Вијетнам са краја седамдесетих година прошлог века и антиратног покрета уопште, поруком владе у Каракасу поново улази у глобалну медијску арену, покушавајући да надјача какофоничне преовлађујуће звуке неподношљивог звецкања оружјем.

Ова песма је обележила нешто што се данас изучава као хипи покрет – медијски провоциран покрет који је омогућио да Америка, иако губитник у Вијетнаму, променом глобалне перцепције о себи, добије битку за вишедеценијску планетарну доминацију која је уследила – свуда, па и у Венецуели. Иронично је да ово Леноново дело сада постаје застава оних који теже да се ослободе те доминације. Али живот је комедијаш, данас и глобално.

[restrict]

ПОВУЧЕНА ПРЕТЊА Све што се данас догађа у глобалној политичкој арени последица је великог планетарног нереда до кога долази, пре свега, због срушене представе у главама људи о америчкој „изузетности“. Кључни елемент тог глобалног нереда емитује управо Америка, тиме што њен председник Доналд Трамп, који је добио председничке изборе на поруци да његова земља више неће свргавати владе по свету, сада прети венецуеланској влади и њеном председнику Николасу Мадуру изјавом да „САД не одбацују ни могућност војне опције у Венецуели“ – арогантан одговор на ескалацију политичке кризе у тој земљи, којој је кумовала, пре свега, сама Америка својим санкцијама и подривањем политичке стабилности у овој држави.

Када се тако нешто догоди остају питања: ко влада Сједињеним Америчким Државама, Трамп или они које је „победио“? Не зна се. Глобалним нередом, тако, захваћена је и Америка, због чега Трамп спроводи политику коју је, заправо, победио. Амерички бирачи гледају како се спроводи политика којој они нису дали свој демократски благослов. Питају се где је нестала демократска Америка. И чему уопште избори, ако они не утичу на политику. Све су то, иначе, питања која муче грађане свих, је ли, банана држава…

Из Каракаса, међутим, на Трампове претње није уследио само хипи одговор. Председник Мадуро је наложио хитну војну вежбу под називом „Боливарски суверенитет 2017“. На позив власти да обуку униформу крајем прошлог месеца одазвало се готово милион Венецуеланаца, што је само по себи адекватан одговор Америци. Бела кућа је одмах издала саопштење да је војна акција у Венецуели искључена „у блиској будућности“ и тај корак, очито предузет да би умирио јастребове у Вашингтону, покривен је новим сетом санкција влади у Каракасу и званичницима Венецуеле. Очигледно, разлог за повлачење ратних претњи су исказано јединство народа Венецуеле, али и моћна венецуеланска армија.

Преузимајући пропагандну иницијативу, Мадуро је поводом невоља Американаца са ураганима на југу земље најавио чак и помоћ пострадалим Американцима у вредности од пет милиона долара. Али иза тих медијско политичких чарки ваља се нешто много озбиљније. Нешто што је истински узрок нервозе у Вашингтону.

Агенције су пренеле да ће већ ове недеље и Венецуела кренути у ослобађање од долара. Председник ове нафтом најбогатије земље на планети Николас Мадуро најавио је прелазак на такозвану „валутну корпу“, која ће укључити кинески јуан, руску рубљу, индијски рупи и евро.

„Венецуела ће успоставити нови систем међународног плаћања и валутну корпу која ће нас ослободити од долара“, рекао је Мадуро. Послаће Америци пет милиона долара –  којих се ослобађа. Ко каже да ироније нема и у овом чину?

„ДЕДОЛАРИЗАЦИЈА“ У позадини свега овога, али и у тесној вези са другим догађајима на глобалном плану, јесте састанак БРИКС-а и вест са овог скупа да су и руски председник Владимир Путин и кинески председник Си Ђинпинг најавили не само да ће њихове државе у међусобном пословању елиминисати долар већ и да ће долар бити укинут у пословању унутар БРИКС-а у целини. Своје доларске резерве Русија и Кина убрзано претварају у злато, што говори да предстоји враћање злата као гаранције за националне валуте (до сада је долар био и званична светска резервна валута, замењивао је злато, а петродолар је био једина валута за трговину нафтом).

 Кина и Русија све своје трговинске и енергетске споразуме већ у овом тренутку обрачунавају у рубљама или јуанима, што је више него јасан знак да крећу у правцу убрзане и незаустављиве „дедоларизације“. За Америку, која је до сада паразитирала на чињеници да је њен нуклеарни потенцијал био једина „златна подлога“ долара, ово значи нов историјски изазов. Реч је о догађају таквих размера да Џим О’Нил, бивши економиста „Голдман Сакса“, износи став како би пет држава БРИКС-а могло да игра водећу улогу у овом веку. У овом тренутку БРИКС је сила коју чине три милијарде људи у Бразилу, Русији, Индији, Кини и Јужноафричкој републици. То је чак 42 одсто светског становништва које живи на трећини простора планете и остварује готово четвртину глобалног БДП-а од 16,8 милијарди долара.

Донедавни лидер у светским односима, Сједињене Америчке Државе, у новим глобалним констелацијама све више делују као земља Трећег света – додуше нашминкана банана држава (Холивуд је ту и даље непревазиђен) – иако је нуклеарна сила са незапамћеним војним буџетом, а своје бројне и нарастајуће унутрашње проблеме решавају тако што их извозе. Подсетимо се само онога што ових дана износи Момир Булатовић „Спутњику“: шестина становништва – око 47 милиона људи – прима државну помоћ у храни зато што није у стању да елементарно прехрани себе и своју породицу, око 53 одсто домаћинстава годишње троши више него што зарађује, и истовремено више од девет милиона људи живи унутар границе апсолутног сиромаштва. И то је Америка. Њихова елита није опљачкала „само“ читав свет него и саме Американце. А унутрашња америчка драма постаје опасност за цео свет. Сведоци смо да се планета незадрживо креће ка неизвесности од нових сукоба, који би по ко зна који пут били инстантно решење за унутрашње проблеме Америке.

На крају, унутар тог интерамеричког идеолошког судара  који симболизују Трамп и неолиберална „мочвара“, као опозити и симболи две супротстављене догме, ствари су дошле дотле да Трампови опоненти у Америци између њега и Ким Ил Сунга не виде велику разлику. Истовремено, уобичајена представа да слике наоружаних људи са дугим цевима поред гласачких места долазе из светских „банана држава“, где се „слободни избори“ обављају у условима ванредног стања, сада важи само уколико у те банана државе убројимо, рецимо, и Француску.  

ТАЛБОТОВО ПРИЗНАЊЕ Зато делује смешно када глобални медији на сва звона објављују вести о топлом пријему венецуеланских опозиционара у престоницама неких кључних развијених (НАТО) држава Запада. Влада Венецуеле је осудила то што је француски председник Емануел Макрон недавно примио Хулија Борхеса, председника скупштине Венецуеле која је до недавног избора Уставотворне скупштине ове земље била под контролом опозиције. „Председник Француске подређује своју политику према Венецуели политици Доналда Трампа“, констатовало је Министарство иностраних послова Венецуеле.

Борхеса је нешто касније у Лондону примила и Тереза Меј и тим поводом је министар спољних послова Венецуеле Хорхе Ареаса изјавио да „давањем кредибилитета лажима оних који желе да сруше демократију у Венецуели премијерка Меј нарушава кредибилитет сопствене владе“.

Борхес је, иначе, ових дана посетио и Шпанију и Немачку, и све то неодољиво подсећа на обиласке западних престоница у које су кренули српски либерални опозиционари крајем прошлог века, настојећи да добију подршку за планирану насилну смену власти у Београду 2000. године, после чега је дошло до криминалног урушавања институција и распродаје државне имовине. Строб Талбот, државни секретар САД у време бруталне оружане НАТО агресије на Србију и СРЈ 1999, данас јавно говори да разлог за агресију нису биле „патње Албанаца на Космету“, већ идеолошки разлози и суверенистички став Београда (отпор „реформама“).

Али уз све сличности у понашању тадашње српске либералне опозиције и ове данашње венецуеланске, присутне су и битне разлике у околностима. Тадашња Србија и СРЈ нису могле да рачунају на политичку, економску, а у крајњој линији и војну подршку коју данас има Венецуела у форми БРИКС-а. Због тога је и Николас Мадуро недавно изјавио да смо већ „ушли у етапу која ће послати у историју америчку хегемонију у Венецуели и свету“. Ако је америчка немоћ у Сирији лакмус папир за овакве глобалне промене, заиста се може рећи да се крећемо ка детронизацији Вашингтона у међународној арени. То данас не виде још само амерички званичници у Уједињеним нацијама (њихов посао је да то не виде) и амерички „савезници“ који жмуре од страха, већ суочени са вишецентричним светом који се обликује пред њиховим очима.

 

ГЛУПОСТ МЕДИЈА Глобалисти зато посежу за оним што им је једино преостало – интензивнијем злоупотребљавању глобалних медија и идеолошке посткултурне истине која је, најчешће, само ординарна глупост. Ти медији су, уз атомске бојеве главе Америке и НАТО-а, данас једини преостали основ кристализације неолибералне идеолошке гомиле која разара заједнице по свету, потврђујући исправност става чувеног Гистава ле Бона: „Глупост гомиле је глупост најглупљег у њој.“ Отуда се ти медији, да би спречили очигледно распадање све мање неолибералне гомиле окупљене око њих, спуштају до нивоа глупости застрашујућих размера, а те глупости онда шире локални медијски привесци глобалне индустрије либералног јавног дискурса.

Тако београдски „Курир“ куражи српске неолиберале „да је суверенистички отпор Венецуеле контрапродуктиван“, штампајући вест да „у тој земљи више нема ни презерватива и да једна кутија овог средства за безбедан секс кошта 660 евра“. А Б92 је пропаст сопственог бренда „оверио“ глупошћу о „јадним малим зекама“. Као доследни поклоници постистине, у којој је манипулација емоцијама увек испред истине, они су уз дирљиву фотографију умилног зечића (ваљда зато што ни у Србији више жута паткица не даје резултате) емитовали и измишљотину како је Мадуро поручио сународницима да се са несташицом меса изборе „тако што ће јести зечетину“. И то је за ову пропалу медијску неолибералну идеолошку тврђаву била „вест“?

Логично је да су пропали. Пред тихо гашење овог својевремено моћног бренда, некадашњи симбол „отпора“ који је гурао српску омладину у противуставно деловање, а још увек незреле политичке прваке у рушење државе, Б92 је тако обавестио јавност да полако „гаси сигнал“ и напушта Србију. Пресвлачење овог вишедеценијског медијског бастиона неолибералне догме у нашој земљи означава потпуни пораз једне политике која је израсла из слома државе 2000. године, а чији нестанак са медијске сцене коинцидира са ишчезнућем Америчке „меке моћи“ у глобалној арени. Моменат у историји на који се дуго чекало.         

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *