ВЕЛИКИ, ПАРАДОКСАЛНИ И ЛУЦИДНИ ДЕГА

Изложбу Едгар Дега. Тренуци посматрања. Колекција Народног музеја у Београду чини двадесет девет уметникових дела – цртежа, пастела, монотипија и фотографија. Реч је о једној од највреднијих музејских збирки, респектабилној у светским оквирима, а свакако јединственој у овом делу Европе

Галерија Српске академије наука и уметности је још увек установа која подмирује потребе најшире публике и најстручније јавности. У Галерији је до 5. септембра отворена значајна изложба Едгар Дега. Тренуци посматрања. Колекција Народног музеја у Београду. Изложба се састоји од двадесет девет Дегаових дела – цртежа, пастела (пастел је сликарска техника), монотипија и фотографија. Реч је о једној од највреднијих музејских збирки, респектабилној у светским оквирима, а свакако јединственој у овом делу Европе, истакла је Бојана Борић Брешковић, директорка Народног музеја. Највећим делом радови потичу из колекције Ериха Шломовића, блиског Амброазу Волару, највећем трговцу делима раног модернизма, који је свом пријатељу помогао да у кратком року од четири године формира збирку од шест стотина дела водећих модерних уметника.

[restrict]

СЈАЈ МОНОГРАФСКЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ Целокупни изложбени пројекат у Галерији САНУ осмислила је и оживотворила Драгана Ковачић. Тим поводом објављена је монографска публикација са одличним студијама Драгане Ковачић, Јелене Дергенц и Миланке Тодић. Њихови прилози би могли да се публикују било где у свету; идеја је да се ликовно издаваштво издигне на виши ниво. Каталози великих изложби у свету одавно нису мања пратећа издања, већ обимне публикације, често значајније од монографија, у саиздању са великим издавачима, који их по вишим ценама пуштају у књижарску мрежу после завршетка изложбе. Сликарка Љубица Мркаљ је приметила да је најсигурније писати о умрлим и великим уметницима, међутим, довољно је погледати библиографију у овом већем каталогу па схватити тежину и одговорност оваквог писања. На основу текста Јелене Дергенц може се прецизно упознати биографија, околности уметниковог школовања, настанка појединих дела и утицаја. Драгана Ковачић је приказала ширу слику париског миљеа, дух времена и места, проблематику раног француског модернизма, одакле израста стваралаштво Едгара Дегаа. Истини за вољу, покушај смештања овог уметника и његовог опуса у уске оквире савремене теорије, у којој је опште место идеја спектакла и феминистичка теорија културе, сумњив је. Да ли су сцене из позоришта и балета уопште спектакл, поготово што их је славни уметник схватао и представљао на интиман начин? Колико феминисткиње имају правог разумевања за уметност најбоље сведочи да је једна од њих у Националној галерији у Лондону крвнички искасапила чувени и једини Веласкезов женски акт, рекавши: „Нисам могла да поднесем најлепшу жену на свету.“ Та жена је била Веласкезова невенчана супруга, и сама сликарка, са којом је имао дете, а слика му је била успомена на неостварену породичну срећу. У време СССР свака научна књига морала је да почне цитатима Маркса, Енгелса и Лењина, а онда би аутор брзо прелазио на главни предмет излагања. Тај баласт је био безначајан и наиван у односу на данашњу свеопшту папагајску моду непрестаног цитирања Фројда, Бењамина, Фукоа, Лакана, Лиотара и Хајдегера и тамо где им није место. У западном свету, а тако је све више и код нас, морално-политичку подобност неког аутора оверава навођење (пост)модерних теоретичара. Студија Миланке Тодић представља анализу улоге фотографије код Едгара Дегаа. Међу сликарима и колекционарима њен текст у монографији Милана Туцовића сматра се промашајем, па је ова историчарка уметности и даље најбоља када се бави проблематиком фотографије коју најбоље познаје.

ЖИВОТ КАО ПАРАДОКС Едгар Дега (Париз, 1834–1917) један је од најзанимљивијих уметника раног модернизма. Бавио се успешно сликарством, цртежом, скулптуром, графиком и фотографијом, а пошто му је вид стално слабио, пред крај живота успешно и поезијом, написао је двадесет сонета. Био је пријатељ генијалних уметника какви су Енгр, Едуард Мане, Маларме и Пол Валери. Цео његов живот и стваралаштво вид су парадокса. Класично школован, са обавезним вишегодишњим боравком у Италији, што је била пракса још од Веласкезовог времена, сматрао је да ће бити сликар историјских сцена, а постао је један од пионира модернизма. Најдубље је целога живота уважавао Енгра, а после касног открића Ежена Делакроа у свом сликарству примењивао искључиво методе славног романтичара. Гнушао се технике и модерних изума попут телефона, али је међу првим сликарима открио вредности фотографије и модерних штампарских техника. У фотографији је урадио најбољи портрет Малармеа, низ снимака са простудираним осветљењем и композицијом, успеле дупле експозиције, а користио је и Мејбриџова искуства и друге видове експерименталне фотографије. Зато је пратећа монографија изложбе у Галерији САНУ мудро насловљена „Тренуци посматрања“. Посматрање је битно не само за уметност и за овог великог аналитичара међу сликарима, који је стварао истинито а не допадљиво, већ су гледање, поглед, самопосматрање, па и категорија „сећајуће гледање“ кључне теме новије теорије уметности и визуелности, за које нису знали класици историје уметности и естетике.

Парадоксални Дега је имао сређен породични живот, али је као и већина мушкараца на крају 19. века био стални гост париских бордела, што је био вид забаве и друштвеног живота. Као и Тулуз-Лотрек и Пикасо оставио је радове са таквом тематиком. Бавио се женом на разне начине, од четрнаестогодишњих балерина до зрелих актова купачица, најчешће истражујући крајњу интиму. Урадио је и неке од најчудеснијих европских скулптура, мањег формата – младе балерине у воску са хаљиницама од текстилног материјала врхунским реализмом су шокирале Париз када су први пут биле изложене. По најновијим сазнањима, Дега је, као и Едуард Мане, други велики љубитељ куртизана, у својим еротским авантурама добио сифилис, од кога је изгледа ослепео и умро. Мало која париска ноћна дама из тог времена није била болесна, здраве и најлепше било су новчано недоступне и кретале су се искључиво у банкарским круговима и међу високом аристократијом. Ако већ упознајемо необичности овог уметника, треба рећи да он, велики цртач и класичар после Енгра, за кога је речено да би био велики сликар и у доба ренесансе, који је уметност издигао на ниво научног истраживања, постаје близак са импресионистима, учествује на њиховој првој изложби, усваја неке од њихових идеја, али и напушта тај покрет. Као и Едуард Мане, остао је по страни од правог импресионизма и целога живота помно проучавао старе мајсторе. Није излазио у природу и насликао је свега неколико пејзажа, више као вежбу. Колико је тешко бавити се уметношћу сведочи да је чак и он правио анатомске грешке, мада се често користио фотографијом, које је један инжењер видевши цртеже у Галерији САНУ кратко назвао „грешке у пропорцији“.

ПРАВИ БИОГРАФ – ПОЛ ВАЛЕРИ Дега је презирао стварање због славе, тржишта, из допадљивости, али је још за живота доживео да му се слике продају по цени од 100.000 долара (долар је у то време вредео десетоструко више него данас). Био је добар пријатељ са десетак година старијим Гиставом Мороом, који га је увео у италијанску уметност, и мада није симболиста, био је цењен и у том покрету. Његова личност и дело толико су богати и утемељени да се могу упознавати дубоко, као што је период модернизма, 19. и 20. века, неупоредиво занимљивији од постмодернизма или досадне, сенилне и заморене уметности 21. века.

Када већ говоримо о парадоксима, поменимо још један. Најбољи извор за продубљено упознавање мишљења и стварања овог суздржаног, отменог господина, аристократе међу париским боемима и књижевницима, нису овакве научне студије и монографије, већ једна мала књига. Написао ју је његов и Малармеов пријатељ, академик Пол Валери, који се исто као и Дега мукотрпно успињао ка уметничким висинама. У тим Валеријевим анегдотама, у histoire intime, упознајемо правог, живог Дегаа, невероватно луцидног и интелигентног. Неколико реченица из те књижице боље открива смисао цртежа и проблематику погледа од научно исцрпних анализа. Зато изненађује да три ауторке монографске студије осим на два места и не помињу тај мајдан за упознавање Дегаа. Књигу је под још бољим насловом од хрватског издања из 1955. објавио издавач и антикварни књижар Владан Крстић Лаки у својој књижари „Двери“ и издавачкој кући „Златоусти“ 2004. године. Његов наслов Пол Валери: Дега. Балет. Цртеж најбоље одговара. У низу неподударности наведимо још једну. Владан Крстић, без формалног образовања, један је од наших најбољих познавалаца ренесансне уметности, фанатик који све што стекне улаже у издавање књига од којих нема користи. Објавио је десетак капиталних издања, за које научна заједница не зна или их не признаје, мада је његова књижара смештена до САНУ и Филозофског факултета. Популарни Лаки је чист од било какве тежње ка користи, слави и помпи, крајње и критички посвећен уметности, као и Едгар Дега. Зато су тако повезани.       

[/restrict]