ТВИТ

Kрајње особен допринос унутрашњем дијалогу о Косову и српском питању на Балкану даје жута или грађанистичка политичка опозиција. Тај допринос се исказује само и искључиво у твитовима. Твит је ограничен на сто четрдесет „карактера“ (словних места) и то тачно одговара највећој мери њихових укупних могућности. У тај задати простор они смештају све што знају и могу.
Политичка активност поменуте опозиције и њихових лидера готово се исцрпљује у твитовању. Они више немају никакав увид у друштвену и државну стварност Србије, они су потпуно у свету твита и ретвитовања и твит надгорњавања. Живот за њих остаје негде другде. У свету твитовања они постају себи важни и чак изузетно важни. Тобожњи политичари са подршком у бирачком телу на нивоу статистичке грешке захваљујући твиту у својим очима и очима истих таквих изгледају као команданти читавих дивизија и армија које свакодневно распоређују. Они дају наредбе свом непостојећем бирачком телу с ким ће у коалиције и с ким неће и шта ће и куд ће када победе. Твитовање већ следећег дана преузимају штампани медији и расправа се додатно разгорева, а у њој се указује могућност да се додатно оговара неколико министара и наравно Вучић. Ту се изнова врши прегруписање непостојећих бирача и тако се одвија део политичког живота потпуно мимо стварног социјалног, економског и културног живота Србије.
Званично отварање унутрашњег дијалога о Косову и Метохији многи су изгледа схватили не као прилику да кажу шта мисле и тако сучеле своје ставове и аргументе са онима који мисле друкчије већ као прилику да се потврди да Србија треба да капитулира, те да је позив на дијалог позив на оправдање одустајања од српских интереса на Балкану. Ти интереси, а то се види и по иницијативи за доношење Декларације за „опстанак нације“, нису никако сводљиви само на проблем Косова него и те како и на све оно што је у вези са Републиком Српском и њеним статусом, али и на многа друга отворена судбинска питања. Није добро ни то што поједини званичници када говоре о дијалогу ишчекују само став неких институција или парламента и његових одбора, а не разумеју да се пре свега суштинска важност критичког јавног мишљења на овај начин може и подићи из пепела. То исто важи и за дебату о уставним променама коју је „Печат“ на својим страницама са компетентним ауторима и на крајње квалификован начин пре два месеца започео.
Они који се већ деценијама залажу за независност Косова сада су се притајили јер очекују да ће актуелне власти у Србији морати, под притиском Запада, да реализују ово њихово залагање, што ће њима потом дати прилику да ту исту власт оптуже за националну издају. Изостају засад и промишљена и одговорна разматрања о томе да ли је данас геополитичка ситуација у свету повољна за некакво дефинитивно решавање многих отворених питања на Балкану која с правом рађају велику историјску забринутост. Веома је карактеристично и уочљиво деловање појединаца и медија који користе овештали стереотип да би неким дијалогом требало „ставити тачку на ратне покличе“! Ко то политички и интелектуално респектибилан у Београду и Србији ратнички кличе? А ако тога већ нема у Србији и Београду, што се онда критика не упути на адресе Приштине или дела званичног Сарајева? Употреба насилних симетрија није карактеристика било каквог озбиљног начина размишљања него је била и остала основна карактеристика лоше и погубне политике.
Не може и не треба унутрашњи дијалог о српском питању, па тако пре свега и о Косову и Републици Српској, сводити на то да демонстрирамо на шта смо све спремни чак и ако то од нас нико отворено не тражи. Не можемо дијалошки међу собом трагати за сагласношћу и компромисом а да не знамо или нећемо да знамо на шта су власти у Приштини и Тирани спремне, а што пак можемо видети и прочитати свакога дана и приликом сваке посете западних, посебно америчких званичника. Ваљало би, такође, неке наше политичаре и интелектуалце подсетити да Србија није прерија него стара држава. Прерија се може силом преграђивати бодљикавом жицом или кочевима, али европска држава не може, бар не без мировне конференције или међународног споразума са гаранцијама великих сила. Једнострано решење које диктирају западни спонзори косовске независности нису могући без учешћа Русије и Кине. Такође, када је већ реч о подсећању, Срби нису народ који је могуће сместити у неки резерват или од њих направити неме и пасивне посматраче јер су они били и још увек јесу важан историјски субјект. Овакав, заснован, увид нико нема право да преводи или тумачи као неко јуначење или бојни поклич.
Коначно, озбиљне и одговорне државе, и велике и мале, увек су имале и имају своје декларисане и своје недекларисане циљеве. Рад критичког јавног мишљења, уколико га има, увек је усмерен ка томе да се угради у овакве програме, или да се код неког озбиљног државника, понекад речитим ћутањем, ако не и гласно, ради тог мишљења препозна.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *