СТРАСТ У ДОБА ТРЖИШТА

Белгијски редитељ Јан Фабр, уметник чији је двадесетчетворочасовни спектакл Олимп отворио овогодишњи Битеф (о томе више на другим странама овог броја Печата), упитан с којим осећањем долази у нашу земљу, одговара: „Волим да дођем овде! Ово је веома страствен град, веома страствени су људи. А страст је страст!“ Необичан одговор уметника, убеђеног иначе и да се савремена реалност не разликује много од грчке трагедије, подстиче нас да се замислимо над утиском који наш менталитетски склоп исијава изоштреном погледу. Привлачни групни портрет суочава нас и са питањем о природи страсти коју други виде у нама. Јер проницљиви посматрачи другачије препознају и именују оно што ми сами, иначе склони самопосматрању, одавно разумемо као апатију и умртвљеност. Ако Фабр тврди да јесмо страсни, а познато је да овде и није баш редак гост, даље – ако страст (по дефиницији) јесте снажно осећање према некоме или нечему, блиско страдању, трпњи, и ако се то јако осећање од афекта разликује тако што не наступа као тренутно стање него представља трајно усмерење читаве човекове душе, дакле – ако је то све тако, следи питање: према чему тај емотивни и духовни квалитет ми показујемо? Да ли страст исказујемо у својим опредељењима и изборима, у истрајавању на одбрани и заступању уверења која смо изградили, у настојању да пред собом и другима оснажимо и утемељимо те изборе?

[restrict]

У овим недоумицама можда и живот свакодневице може бити меродавно огледало, али познаваоци наших нарави пре би нас усмерили према сфери политике за коју Срби воле да кажу како је „живот насушни“. Ако бисмо густину националне страствености, срчаности, храбрости и грађанске чврстине (што би страсне људе требало да обележава) одређивали односом према питањима из сфере политике и друштвено-политичких подстицаја, закључци нам вероватно не би чинили задовољство. Не би ни Фабру. Јер управо у поменутој сфери друштвеног битисања, наши, српски, одговори бивају немушти и туњави, опортуни и пробитачни.

Недавно нас је један датум суочио са том, чини нам се – новостеченом нит си студен, нит си врео – природом и обичајем да се клонимо „опасних“ тема, да ћутимо и чекамо да време просеје суданија о догађајима и став према историјским личностима. Реч је о три годишњице које су се судариле између прошлог и овог броја Печата, тачније у недељу 24. септембра: Вечерње новости су године 1986. тог дана објавиле изводе из Меморандума САНУ; годину дана касније одржана је преломна Осма седница ЦК СК Србије, док су 2000. одржани избори који су окончали власт Слободана Милошевића.

Јавне пажње овим догађајима није недостајало, медији су се одазвали, аналитичари се испрсили, јавност усталасала… али јасним аргументима и утемељеним ставовима као да још време није, па је све остало како је и било: неодређено и некако са безбедне дистанце која не тражи сврставање. На неку другу, округлију годишњицу можда ће бити више јавне и личних храбрости.

Да јесмо то што нам добронамерно спочитавају – дакле страсни – зар би још увек, после безмало више деценија оклевали да се чврсто, а не интересно и потпуно идеолошки, одредимо према поменутим догађајима? Због чега бисмо, рецимо, тврдили (уз чињенично и контекстуално до бесмисла релативизирајуће исказе) да још увек живимо Осму седницу, а то без поштеног сагледавања онога што се тада заиста десило и шта је све том догађају претходило? Зашто бисмо, част изузецима, допуштали да се у јавној сфери, као нормална ствар, непомериво заступају ставови према којима је Слободан Милошевић и херој и хуља, и победник и губитник, због чега бисмо тако истрајно продужавали све бесмислене и нечасне фаме око Меморандума САНУ као тобожњег стварног инспиратора ратова деведесетих? Дакле све то траје, као да нисмо сведоци, учесници и жртве које су живеле и доживеле све оно што чини страшни склоп наше прошлости и садашњице као непосредне последице догађаја о којима данас не дајемо разумљиве и категоричне судове! Осврћући се на време Осме седнице, историчар Предраг Ј. Марковић каже: „Србија је у то време имала најборбенију и најмасовнију интелектуалну опозицију, поред Пољске и Мађарске, и веома борбене раднике. Интелектуалци су пристали да се демократизација одложи после уставних реформи…“

Да ли бисмо, када би се историја поновила, и Србија преко ноћи породила најборбенију интелектуалну опозицију, другачије данас живели, наше недоумице биле разрешаване правичније а све але и бауци поштеније именовани?

Рекосмо да нас је и Јан Фабр подстакао да се замислимо: Имамо ли снаге да будемо страсни, и ако немамо – због чега је тако? Да ли нас правим одговорима упућују они који тврде да је сумрак почео онда када смо поверовали да је манијакална тежња да будемо део западног света вредна свих жртви, а да се можемо уклопити у мерила и захтеве тог света само уколико без резерве приступимо њиховом концепту, усвајањем западних вредности, дакле реформама, мењањем свести…

Шта је пак, не само данас већ деценијама уназад, срж западне идеје, односно система западних вредности? Одговор је једноставан, и тамо куда смо се упутили око њега се не колебају: неолиберализам! Потражимо ли даље срж те неолибералне идеје којој смо своју страст ових година посветили, сусрешћемо нешто велико и за питања страсти мало неподобно, сусрешћемо – тржиште. Поједностављено, но не и непрецизно, неолиберална доктрина нас учи да смо срећни ако се потчинимо и признамо апсолутну владавину те једне силе – тржишта. Занимљиво је, међутим, да се управо родно место либерализма – Запад – дохватило јеретичке идеје обрачуна са богом тржишта. У критички настројеном, информативном историјском прегледу, под насловом Либерализам: идеја која је прогутала свет (Гардијан, превод Пешчаник) Стивен Меткалф каже:

Што се више свет приближава визији идеалног тржишта са савршеном конкуренцијом, то се више уочавају законитост и „научност“ у понашању људи као гомиле. Сваког дана, у сваком погледу, сами тежимо да све више напредујемо као раштркани, тихи, анонимни купци и продавци – и нико више не мора да нас подстиче на то! Сваког дана жељу да будемо нешто више од обичних конзумената гледамо са носталгијом или је сматрамо елитизмом…

Овдашња политичка елита усвојила је либералне поставке, данас их са лакоћом репродукује. Када је недавно у емисији Упитник на РТС-у председник државе одговарао на питања која су судбински важна, рекао је, безмало лаконски: Мало људи ће изгубити посао, али много више ће добити посао. То је закон тржишта.      

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *