Српски уместо колонијалног културног система (2.део)

ЧЕМУ СТРАТЕГИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ?

Пише Иван Негришорац

До сада су разбијању српске културне самосвести и својеврсном културоциду отпор пружали појединци и изразити ствараоци, као и неке институције, али сада треба тај отпор претворити у што ефикаснији систем државне политике у области културе. Зато је преко потребно да се усвајањем понуђене и побољшане Стратегије што пре приберемо

Енциклопедистика је облик научног истраживања са изразитом културном функцијом, она је најсроднија лексикографским пословима, а представља и основ за развој ваљане културе сећања. Добро је што је у „Стратегији развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027“ исказана брига о енциклопедистици, али би свакако требало посебно истаћи колико је ова дисциплина значајна за изградњу пуне културолошке самосвести читаве заједнице. У самом документу треба дописати један пасус неопходног текста и, под насловом „Развој енциклопедистике“, ставити га у пододељак насловљен „Међуресорно подручје науке и културе – научна истраживања“, а између два прилога: „Развој капиталних лексикографских пројеката“ и „Пројекти истраживања теме геноцида над српским народом у 20. веку и сродних тема у оквиру неговања културе сећања“.

[restrict]

МАТИЧИН МОДЕЛ ЕНЦИКЛОПОЕДИЈСКОГ ЦЕНТРА Матица српска већ годинама има припремљену стратегију установљавања Енциклопедијског центра у свом систему, а важно је рећи да овакав модел организовања не подразумева велика финансијска улагања. Тај Матичин модел организовања је веома рационалан и штедљив, чак и до 10 пута јефтинији од трошкова које би подразумевало оснивање одговарајућег, професионалног Енциклопедијског завода. Истовремено је тај Матичин модел показао пуну ефикасност јер је способан да обезбеди резултате истоветне онима које би могао дати потпуно професионализовани тим. Као релативно сиромашно друштво морамо о овим аспектима сви заједно водити рачуна. Матица српска и САНУ суштински су заинтересовани за развој овог сегмента културног и научног система, па ће веома брзо заједнички покренути најозбиљније разговоре о стратешким приоритетима у овој области.

Треба похвалити и јасно опредељење за неговање српске културе у дијаспори. Реална је процена да људи који су се одселили из Србије или са ширег српског простора имају потребу за културним вредностима које се у домовини стварају, као и обрнуто: да људи који широм света стварају неке културне вредности треба да буду укључени у систем српске културе. У том погледу веома су важни српски културни центри: постојећи (у Паризу, на пример) морали би да најзад почну да остварују свој пуни смисао постојања, а уз то Стратегија исказује одлучан став да се оснују и сасвим нови пунктови тога типа.

Осим тога, ваљало би активирати разне облике алтернативних, чак виртуелних културних центара. Два таква облика бих поменуо као добру основу за могућу „експанзију“ српске књижевности, уметности и културе у међународним оквирима. Једно су специфичне културне организације које су већ раније настале на разним местима широм света: с тим организацијама треба успоставити ширу сарадњу различитих културних институција које су способне да понуде довољно квалитетне садржаје културних активности. Таквом сарадњом би српске установе и удружења могли постати добра замена за непостојеће државне српске културне центре.

Други облик односи се на активирање система лектората српскога језика, службе која је потпуно запуштена последњих четврт века.

ВАЖНОСТ ЛЕКТОРАТА СРПСКОГ ЈЕЗИКА Веома је добро што Стратегија указује на важност лектората српскога језика на универзитетима широм света. У том погледу неопходно је урадити неколико ствари. Пре свега, обезбедити нешто јачу финансијску подршку јер се систем лектората не може одржати без улагања српске државе која треба да буде најзаинтересованија за пропагирање учења српскога језика. Затим је неопходно да се строго поведе рачуна о доброј кадровској политици у овој области, а то значи да се обезбеди да на та места првенствено долазе млади и талентовани, вредни и амбициозни људи спремни не само да ентузијастички обављају своје наставне обавезе него и да раде много сложеније послове пропагирања српске књижевности, уметности, науке и културе уопште. Свако лекторско место може бити један мали, неформални српски културни центар, а снага тог центра зависила би добрим делом од креативности, вештине и енергије лектора који би на томе радио. Уколико би се у организацију таквога посла укључила и српска дипломатска служба, и то искључиво као облик логистичке подршке, ми бисмо за релативно кратко време могли добити снажну мрежу српских културних активности која би могла да активно делују у погледу обликовања једног знатно позитивнијег, веома атрактивног имиџа српског народа и његове културе.

У „Стратегију развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027“ обавезно би, и то не на нивоу напомене него на нивоу разрађене концепције, требало уградити пројекат „Нови Сад – престоница европске културе 2021. године“. Ова титула не сме остати само победа једног нашег града него то мора бити отворена шанса за афирмацију културе и АП Војводине и целе Србије. У највећој мери би требало да се културне установе диљем Србије припреме за овај велики догађај и за прилив културних и образованих људи из света. То је јединствена шанса да се обави прави процват културног туризма у Србији, при чему би могле да се покажу као веома атрактивне и посећене туре попут: „Резервати природе“, „Дунавски регион“, „Праисторијска археолошка налазишта“, „Римски царски градови“, „Византијски трагови“, „Средњовековни манастири“ и сл. Културни туризам је велика шанса Србије, само је неопходно пронаћи најатрактивније начине презентације свеколиког културног блага. За похвалу је што Стратегија ове могућности јасно препознаје.

САБИРНО МЕСТО КУЛТУРНИХ ВРЕДНОСТИ Велика пажња је у Стратегији посвећена дигитализацији културних добара и целокупног наслеђа, што је за сваку похвалу. Тиме се реализује једно до најважнијих начела културног живота, начело демократичности и пуне доступности културних добара. Нарочито може да радује замисао Националног портала, као сабирног места свих културних вредности које можемо себи и другима приказати. Радује и замисао Српског музичког портала, јер уметничка музика, а посебно дела српских композитора, приметно недостају у таквој понуди. И многобројни наши ликовни уметници, како у Србији, тако и широм света расејани, заслужују да буду окупљени и представљени на таквом српском културном саборишту на интернету. То исто бисмо могли рећи и за научнике који се баве феноменом културе, а који имају много тога да кажу и нама и припадницима других култура.

И најбоље замисли ће сасвим извесно пропасти уколико се не пронађе адекватан модел финансирања. Зато је веома добра вест да Стратегија предвиђа пораст средстава из државног буџета намењених за област културе, а тај пораст је пројектован на 0,1 одсто по години од 2018. до 2027. Буде ли се од садашњих 0,69 посто за десет година достигла жељена цифра од 1,68 одсто државног буџета, то би био изванредан напредак и незамисливо побољшање материјалних услова за неговање културе у Републици Србији. У Србији се заједнички за културу и јавно информисање издваја 0,69 процената, а од тога искључиво за културу свега 0,42 посто републичког буџета. Стратегија доноси и компаративне показатеље који казују да су од држава у региону, тј. на простору бивше СФРЈ, проценти доста различити, а „крећу се од 0,76% буџета Републике Хрватске, преко 1% буџета Републике Црне Горе до 2,2% буџета Републике Македоније“. Све ово говори да су потпуно оправдани захтеви да се повећа степен улагања у сектор културе, али би, наравно, овај раст морао да прати најпре процес унапређења економије и укупни раст буџетских средстава. Можемо само искрено „навијати“, али и непосредно истицати оправданост захтева да култура добије боље место у државном буџету. У том склопу сасвим је реално тежити повећању средстава која долазе од сопствених прихода установа културе, а поготово од спонзорства и донација, о чему би тек требало изградити повољнију правну регулативу. Добро је позната чињеница да у српском правном систему добротвори нису никаквим позитивним мерама подстакнути да средства улажу на овакав начин, а стратешки је интерес српске културе да се подстицаји на добротворне чинове најзад успоставе као законска норма.

НЕПАЖЊА ИЛИ СРАЧУНАТА ПОЛИТИКА? „Стратегија развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027“ отвара веома значајне перспективе. Овакву оцену изричем с прилично великом кнедлом у грлу и са дубоким осећањем непријатности што је у претходном периоду дозвољено да Народни музеј, као и две друге врхунске установе културе – Музеј модерне уметности у Београду и Народна библиотека Србије – недопустиво дуго остану без своје јавне функције: Народни музеј од 2003. до данас, Музеј модерне уметности од 2007. до данас, а Народна библиотека од 2008. до 2012. На тај начин ћемо добити готово четири генерације свршених студената Београдског универзитета који не знају шта значи национални музеј, готово три генерације које не знају шта је Музеј модерне уметности, као и једну генерацију студената који никада нису завирили у српску националну библиотеку. Овакав немар није случајан, а имамо озбиљних разлога да помишљамо да је он (можда) намерно стваран како би се младе генерације отуђиле од сопствене културе. Но без обзира на присуство или одсуство намера, негативни ефекат је више него очигледан и крајње поразан.

Захваљујући оваквом систематском деловању једног типа културне / некултурне политике, читава српска друштвена заједница била је и још увек је изложена изразитим процесима акултурације и поништавања најпрепознатљивијих облика сопствене културе. Брисањем највреднијих културних трагова аутентичног живота и аутентичне креативности српскога друштва, ми се ментално припремамо за строго увозне културне пројекте и за својеврсни колонијални културни систем. На тај начин би чак култура допринела да се пред међународном јавношћу појављујемо без знања о себи и без елементарне препознатљивости, те да се претворимо у неку врсту културно недефинисаног, неидентификованог мноштва без идеје шта као народ јесмо. Очигледно је постојала недекларисана, али врло активна стратегија по којој треба обавити блокаду аутентичне, домаће културне делатности, отворити простор за акултурацију и културоцид, а потом и припремити погодно тло за асимилацију припадника српскога народа.

Време је да се таква недекларисана стратегија прогласи неуспешном и превазиђеном, некорисном чак и за најзагриженије заступнике глобализације по сваку цену. Свеједно је ли то последица случајности, нечије непажње и пропуста или је последица промишљене, срачунате политике, неопходно је да се стане на црту и да се одлучно започне неговање озбиљне, научно утемељене и институционално засноване српске културне самосвести. До сада су разбијању српске културне самосвести и својеврсном културоциду отпор пружали појединци и изразити ствараоци, као и поједине институције, али сада треба тај отпор претворити у што ефикаснији систем државне политике у области културе. Зато је преко потребно да се усвајањем понуђене и побољшане Стратегије што пре приберемо и да почнемо да обављамо послове који се важношћу и ургентношћу намећу сами по себи.              

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *