СРПСКА КУЛТУРА У СЛУЖБИ АНТИСРПСКИХ ПРЕДРАСУДА

Случај Удружења „Иво Андрић“, Шпанија

Под окриљем организације која носи име нашег нобеловца, и уз учешће Срба у Шпанији, уместо најављеног представљања националног идентитета и културе, шаљу се политичке поруке потпуно супротне националним интересима Срба и даје легитимитет идејама људи блиских Социјалистичкој партији Шпаније у којој су антисрпске предрасуде најукорењеније и чији су чланови наши осведочени непријатељи Карлос Вестендорп и Хавијер Солана. Све то одвија се по принципу афирмације идеје – ако сами Срби прихватају и промовишу наратив који је довео до бомбардовања 1999. године, онда целокупна политика према њима с краја прошлог века има оправдање!

Амерички мислилац Џозеф Нај, творац термина и аналитичког концепта „меке моћи“, рекао је да је најбоља пропаганда она која то, заправо, и није, а кредибилитет најбољи ресурс тој и таквој пропаганди. Како ту врсту „меке моћи“ разумеју и у пракси примењују најновији почасни чланови културног Удружења „Иво Андрић“, јединог репрезентативног удружења Срба у Шпанији, међу којима су и бивши министар културе Шпаније и бивши директор Института „Сервантес“ Сесар Молина и његова супруга Мерцедес Монмани, веома блиски нашем амбасадору Данку Прокићу и особљу Амбасаде Србије у Мадриду, видљиво је на трибинама које организују у Удружењу и ван њега, и са којих уз помоћ презентација књига и филмова аутора из Србије, а понекад и чисто непријатељских из земаља у окружењу, шаљу антисрпске поруке. Тако се под окриљем организације која носи име српског нобеловца Иве Андрића, и уз учешће Срба у Шпанији, уместо представљања српског идентитета и културе, шаљу политичке поруке потпуно супротне националним интересима Срба и даје легитимитет идејама људи блиских Социјалистичкој партији Шпаније у којој су антисрпске предрасуде најукорењеније и чији су чланови наши осведочени непријатељи Карлос Вестендорп и Хавијер Солана. И све то по принципу афирмације и утемељења идеје – ако сами Срби прихватају и промовишу наратив који је довео до бомбардовања 1999. године, онда целокупна политика према њима с краја прошлог века има оправдање. Другим речима, онда Косово заслужује да буде независно, Република Српска да буде укинута, а Србија да понесе терет главног кривца за рат започет 90-их у бившој Југославији, каже извор „Печата“ близак овим круговима упућујући нас на линкове који сведоче о њиховој умрежености са идеологијом атлантистичко-сорошевских тинк-тенкова у Шпанији, који у тој земљи монополишу јавни дискурс о Западном Балкану.

На почетку разговора за наш магазин он наглашава да је Шпанцима тешко да схвате како једно српско удружење може да се претвори у платформу за ширење антисрпских идеја и предрасуда, осим – намеће се закључак – ако је реч о чињеницама толико евидентним да их ни сами Срби не могу довести у питање.

[restrict]

ГЕОПОЛИТИКА ЗАМЕНИЛА КЊИЖЕВНОСТ Последњи културни догађај у Удружењу „Иво Андрић“ у Мадриду, наглашава наш извор, било је представљање књиге Бонавиа романописца из Србије Драгана Великића 8. јуна ове године, у којој се аутор бави последицама распада бивше Југославије.

„Удружење Иво Андрић броји тек седамдесетак чланова од укупно три хиљаде Срба колико их има у Мадриду и вероватно још толико у целој Шпанији. И без обзира да ли се ти Срби слажу, или се не слажу са ставовима аутора Драгана Великића, на које нико не може да му оспори право, а које је он изнео у књизи Бонавиа и на њеној промоцији, чињеница је да је двоструки НИН-ов лауреат 30. јуна 2017. у престижном шпанском магазину Letras Libres, ултранеолибералне и проамеричке оријентације који излази и у Мексику, добио запажен простор. Наиме, аутор текста Даниел Гаскон је из разговора са Великићем објавио одабране цитате, међу којима и један са међунасловом Србија, у коме Великић изговара следећу реченицу: ’Али, као што сам више пута рекао, не бих волео да Србија буде руски Гибралтар на Балкану.’ Новинар је, не осврћући се нити једном речју на Великићево уметничко дело, или његове наративне технике, други део ове реченице извукао у наслов, јер сматра да је за читалачку публику у Шпанији најважнији пишчев став да ’не би волео да Србија буде руски Гибралтар на Балкану’. Наслов је, дакле, веома карактеристичан, више геополитички него књижевни, а поменути новинар Гаскон је претходно за исти часопис разговарао и са директором мадридског пронатовског тинк-тенка ECFR и једним од главних антируских лобиста у Шпанији Борхом Ласерасом поводом његове нове антисрпске књиге о Босни, што вероватно није пука случајност“, каже наш извор.

Зашто је преведена и промовисана баш Великићева Бонавиа, а не нека од две књиге које су добиле НИН-ову награду, Печатовом извору није познато, али претпоставља да су превагнули аутобалканизујући стереотипи којима ово дело обилује, као и да ће то сваком читаоцу постати јасно из друге важне реченице коју је Великић изговорио када је дошао у Шпанију: „Кад сам у Београду, осећам се као у ромингу.“

„Овом реченицом писац нам, забога, сугерише да он не долази из Београда него из европског Земуна. Нажалост, ’случај Великић’ није усамљен, јер се на трибине српског Удружења Иво Андрић у Мадриду доводе углавном заступници ’грађанистичке’ и ’другосрбијанске’ идеологије, чиме се ствара лажни утисак њихове репрезентативности у Србији и српској култури уопште“, каже саговорник Печата.

Али да парадокс буде још већи, почасна чланица српског удружења „Иво Андрић“ и носилац српског ордена за заслуге у култури Мерцедес Монмани је 5. јуна у присуству председнице Удружења Ане Милутиновић представила и промовисала и Књигу о Уни бошњачког писца Фарука Шехића, припадника 5. корпуса Армије Алије Изетбеговића и осведоченог непријатеља Срба који су у Шехићевој причи сви одреда „лоши момци“.

„Мерцедес Монмани, представљена као ’стручњак за балканске књижевности’ иако не говори ниједан језик на којима се ове пишу, представила је књигу заједно са политичким аналитичарем – сарадником шпанских атлантистичко-сорошевских тинк-тенкова Мигелом Родригезом, преводиоцем књиге и сином потпредседника Удружења Иво Андрић, и самим аутором који се укључио преко скајпа. Промоцију је започела читањем одломака из романа изостављајући делове где се изразито негативно пише о Србима и велича убијање у рату без и трунке сумње и аутокритике (’Кад пуцам, не осећам грижу савести… ствари су другачије на ратишту: непријатељ је непријатељ. Не може да буде човек’). Промоторка је затим упитала Родригеза како је дошао на идеју да преведе баш ову књигу, да ли му је то можда препоручио неко из Босне, на шта је овај одговорио: ’Једна другарица Српкиња, између две ракије, препоручила ми је да преведем ову књигу. Била је љута што то још увек није урађено. Готово ме је принудила да то урадим. Шехић има објективан смисао за ствари. Доказ томе је што му се свиђа аустроугарски део Сарајева више од Башчаршије. У стању је да изађе из националне кохезије.’ На ово се надовезала Монманијева: ’Образовани и културни људи са балканских простора, пре свега, осећају носталгију, грчевито се држе за оно што је било аустроугарско као за део прошлости који није био дивљи… била је то цивилизација у којој су поштовали Јевреје… за овај део културних људи лудило је наступило после. Шехићева књига је тријумфовала у свим бившим југословенским републикама зато што се људи поистовећују са њом’“… , сведочи извор Печата.

И сећа се да је један од присутних упитао није ли претерано да баш сви Срби буду негативци, на шта му је Мерцедес Монмани, тумачећи шта је писац хтео да каже, одговорила: „Знате шта, па и Андрић је писао у стереотипима, узмите само оно набијање на колац, ко зна ко је кога ту набијао на колац.“ Тако о Андрићу и његовом великом делу прича почасни члан истоименог Удружења, „боља половина“ брачног пара којег је председник Србије Томислав Николић на Сретење 15. фебруара ове године одликовао Медаљом за заслуге у култури! Ваљда због тога, Мерцедес Монмани се потрудила да културни додатак шпанског дневног листа ABC, чији је уредник њен пријатељ Алфонсо Армада, дописник изразито антисрпског дневног листа Паис током рата у Босни деведесетих и аутор недавне књиге Сарајево, у којој су, опет, Срби приказани као главни кривци, већ 24. јуна објави њен приказ Књиге о Уни написан на основу „интервенције о набијању на колац“ са промоције. У ABC-у иначе ради и још један бивши дописник Паиса током рата деведесетих, србофобични син нацистичког дипломате у НДХ аустријског порекла Херман Терч, каже Печатов извор.

Он напомиње да ABC има он-лајн читалачку публику од 11 милиона, а његово штампано издање полумилионску. По читаности је други дневни лист у Мадриду. Поред тога, чланак је опремљен фотографијом ископавања сребреничких жртава од стране истражитеља Хашког трибунала што је већ традиционални декор кад се пише о Србима, а ту је и пишчева фотографија са енглеским титлом „and I’m against killing“ (човек који је добровољно отишао да убија Србе, и чак припаднике свог народа чије му се политичке идеје нису свиђале, изјављује пред вишемилионским шпанским читалаштвом да је „против убијања“ – али, ето, кад су Срби у питању, што се мора, мора се). Издавачка кућа La Huerta Grande, која је објавила Шехићеву књигу, углавном је оријентисана на белетристику, али штампа и есеје аутора као што су Мигел Анхел Баљестерос, директор CESEDEN-a, тинк-тенка Шпанске армије, генерал блиског Социјалистичкој партији Шпаније и заговорник војне интервенције у Либији, те Архемино Баро, дописник мејнстрим медија са ратишта из Донбаса, „експерт“ за Украјину и сарадник Института Хариман, или венецуелански антиболиварски писац и есејиста Хуан Карлос Ћиринос. 

А како су трибине Удружења „Иво Андрић“ постале место за ширење антисрпства?

Почело је сјајном и свима прихватљивом идејом да се у Удружењу „Иво Андрић“ организују часови српског језика за децу Срба и децу из мешовитих српско-шпанских породица која би сваке године рецитовањем песмица о Светом Сави пред његовом иконом неговала сећање на првог српског просветитеља. Србе у Шпанији та идеја је изузетно обрадовала, јер су веровали да њихова деца тако неће бити „однарођена“ од свога језика и културе, и да ће у будућности тако освештен нараштај бити најбољи проносилац српских вредности и гарант српско-шпанског пријатељства.

„На Светог Саву се, такође, традиционално одржава и Скупштина Удружења, која је 2017. одложена на неодређено време, али је овогодишња светосавска прослава искоришћена да за почасне чланове Удружења буду проглашени Сесар Молина и његова супруга Мерцедес Монмани. Захваљујући на почасти, Молина се амбасадору и присутнима, пред иконом Светог Саве и милешевског Белог анђела, обратио са предлогом да се Удружење претвори у Српски културни центар у Мадриду и да његов директор буде Ана Милутиновић, садашњи председник Удружења и службеник Амбасаде Србије у Шпанији. Говорећи о томе шта би, по његовом мишљењу, требало да буде мисија овог културног центра, Молина је рекао да ’она треба да буде онаква каква је била и мисија Гете института у Немачкој после Другог светског рата, који је и основан како би покушао да објасни да је Немачка била нешто друго од оног што је била’. За многе присутне је то поређење Србије са нацистичком Немачком било скандалозно и неумесно, јер су то схватили као директан позив на денацификацију Србије. Тако је првобитна замисао да се у Удружењу култура никако не меша са политиком пропала, пошто је главним актерима управо потребно да Удружење као колективна организација Срба под именом Иво Андрић даје легитимитет идејама и дневнополитичкој агенди које они заступају и желе да промовишу. То су људи који мисле да Србе треба денацификовати, да је највише Србима потребна деконтаминација од национализма и да то треба радити преко српске културе. Дакле, једино са Србима иза леђа они могу да скрену пажњу јавности на све што причају и раде, и то је ’кључ’ њиховог деловања. У супротном они су само једно од многих, усамљених мишљења на која нико не обраћа пажњу“, наводи наш извор.             

Наставак у следећем броју

 

ВОЉА И МОЋ АТЛАНТИСТИЧКИХ ФИРМИ

Због чега је целокупна српска културна пројекција у Шпанији, а путем интернета и на читавом шпанском говорном подручју, у рукама групе људи који је подређују агенди чисто политичких организација као што су атлантистички тинк-тенкови?

Недавно су у Београду боравили Срби који живе и раде у Шпанији, а непосредни су сведоци догађања у Удружењу „Иво Андрић“ као његови чланови. Подстакнути сазнањима која већ имамо, настојали смо да чујемо коментар и од ових непосредних сведока догађања и атмосфере у Удружењу. Један од наших саговорника, Прокопије Постоловић иначе и преводилац са шпанског језика, каже нам да је за њега несхватљиво да целокупна српска културна пројекција у Шпанији, а путем интернета и на читавом шпанском говорном подручју, буде у рукама групе људи који је подређују агенди чисто политичких организација као што су атлантистички тинк-тенкови. И још више да једина организација која колективно заступа Србе у Шпанији, и у блиској је вези са Амбасадом, захваљујући њима бива претворена у своју супротност.

„На промоцији књиге Фарука Шехића морао сам да питам књижевну критичарку Мерцедес Монмани не чини ли јој се претераним приказивање баш свих Срба у књизи у негативном контексту. Кад је одговорила: ’Знате шта, па и Андрић је писао у стереотипима, узмите само оно набијање на колац, ко зна ко је кога ту набијао на колац’, хтео сам да додам како је, највероватније, на колац набијао онај ко је имао власт, али је дискусија одмах потом прекинута с образложењем да нема више времена за наставак. Јер за њу је српско негативно историјско искуство под турском владавином очигледно мит, а носталгија за аустроугарском владавином реалност карактеристична за ’све културне и образоване људе са балканских простора’. Како се ово одражава на слику Србије у Шпанији и представу коју Шпанци стичу о српској историји просудите сами“, каже Постоловић.

Уверен је да Управни одбор Удружења „Иво Андрић“ нема подршку српских државних институција за такву уређивачку политику, али је изненађен да се са знањем људи из Амбасаде култура злоупотребљава у политичке сврхе. „Мислим да смо у томе јединствен пример у свету и ваљда једино културно удружење чија се уређивачка политика заснива на ономе што објављују разни ’експерти’ на сајтовима атлантистичких тинк-тенкова“, наглашава Постоловић.

Осврћући се на нерегуларну Скупштину која би, како каже, на сваком шпанском суду била поништена, он каже да је пре три године на предлог неких чланова Удружења прихватио чланство у УО, направио веб-сајт Удружења, отворио његов Твитер налог, одржавао Фејсбук профил и титловао многе филмове које је Удружење приказивало, све без новчане накнаде, да би средином прошле године био избачен без икаквог званичног образложења. Прави разлог, верује, јесте његово категорично противљење да се на трибинама Удружења и у оквиру културних пројеката финансираних од стране српских пореских обвезника промовишу политички аналитичари и њихови контроверзни ставови о Западном Балкану. Његовим избацивањем из УО прекршен је шпански закон по коме су били дужни да формирају комисију која би испитала и утврдила разлоге такве одлуке.

Владан Лазаревић, наш докторанд електротехнике у Мадриду, каже да је хтео да буде део неке организације која на позитиван начин афирмише културу Срба у Шпанији. Зато се учланио у Удружење и прихватио кандидатуру за члана Управног одбора. „Али одмах сам видео да је свако мишљење различито од онога које промовишу чланови постојећег УО апсолутно неприхватљиво и да чак није пожељно да се чује. У том смислу, сваки такав покушај био је спречен. Све је то показало колики је интерес људи у врху Удружења да баш они све држе под контролом и ништа не препусте случајности, што је оставило општи утисак о нездравом стању у Удружењу, чији су циљеви у перспективи са ове позиције потпуно нејасни.“

Војин Горданић живи у Београду, али сваке године одлази на дуже време у Шпанију где посећује часове Академије за фламенко, јер у Београду има једну од најстаријих школа шпанске националне игре која сарађује са том академијом. „Моја је жеља била да се што више повежемо са Шпанијом, и избор нових чланова УО је била добра прилика да то урадимо преко нашег удружења које је, заправо, основано да промовише српско-шпанско пријатељство. Веома ме је изненадило што је листа кандидата за функције била унапред припремљена, па је онда и ова наша, друга страна, направила своју листу на којој сам био кандидат за потпредседника Удружења, али та листа на Скупштини није имала никакву шансу. Нисмо чак могли да кажемо ни какав програм нудимо, ни шта бисмо радили, тако да је дошло до нерегуларног гласања, чак и путем делегираних гласова за више људи, за које уопште нисмо могли да проверимо да ли су чланови Удружења и да ли плаћају чланарину, што је чиста узурпација Удружења. На Скупштину су довели и адвоката чије се визиткарте налазе на шалтеру Амбасаде Србије у Мадриду, а који је на себе преузео улогу одсутног секретара (без присуства секретара, по шпанским законима, Скупштина није валидна). Он је жучно дискутовао са Прокопијем Постоловићем, али је уместо одговора на његова питања искључиво говорио ’по Статуту то не може’. Међутим, кад му је предложено да нађе чланове Статута који не дозвољавају демократску расправу о предложеном програму и кандидатима, он није могао да их нађе. Пошто је остао без аргумената, на гласање је ставио питање да ли људи желе да се ми представимо, или не! И после свега, поменути адвокат је на крају Скупштине почео да удара шакама о сто, вичући ’ово је Шпанија’, што је било сасвим непримерено и недемократски. Сад видим да је цела моја идеја о продубљивању српско-шпанске културне сарадње била потпуно илузорна.“

[/restrict] payday loan займ онлаинзайм без справок и поручителей на картубыстрый займ на карту без паспортных данных

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *