Срби жедни крај извора

Приватизација пијаће воде

Драматично упозорење министра за заштиту животне средине да поразна приватизација извора пијаће воде води у националну катастрофу, делује као вапај жедног у пустињи, који је свестан да иза заводљиве фатаморгане следи трагичан исход

У јеку овогодишњих незапамћених летњих врућина и суше, министар за заштиту животне средине Србије Горан Триван додатно је подигао температуру у интервјуу за „Политику“ изјавом да јесмо пред националном катастрофом због распродаје пијаће воде и да Србија „треба да нађе начин да врати власништво над продатим изворима пијаће воде“.

Србија, упозорио је, не располаже неограниченим количинама пијаће воде и не лежи на превише изворишта и резерви. Коментаришући загађеност пијаћих вода и продају извора странцима у протеклих десет и више година, Триван окривљује оне који су продавали изворе пијаће воде наводећи да се размере тих приватизација још не виде довољно, али да ће се праве последице осетити када настане доба несташице воде.

„Управо смо на прагу тог периода. Климатске промене су на делу и зато нас погађају поплаве и суше, што све заједно негативно делује на пијаћу воду. Они који су продавали изворе, продали су национални ресурс који представља питање нашег опстанка. Многи тренутни ратови у свету воде се управо због пијаће воде“, указао је Триван.

[restrict]

ПОСЛЕ ЕРЕ НАФТЕ – ЕРА ВОДЕ Министар Триван је само разјаснио овај проблем у односу на познату констатацију да све веће потребе за водом и раст становништва говоре да ће питка вода у 21. веку бити најдефицитарнији стратешки ресурс. Развијеније државе већ предузимају мере за предупређење нестанка питке воде. Богати државни фондови, попут норвешког, низом година усмерени су на куповину извора питке воде широм света, углавном у земљама у развоју, процењујући како након ере нафте долази ера воде.

По резервама здраве и питке воде у свету Уједињене нације рангирале су Србију на 47. место. Србија има више од 400 изворишта здраве питке воде највишег квалитета, од чега се експлоатише мање од 20 одсто.

Закон о водама утврђује да су воде „добро од општег интереса“ и да су „у државној својини“, као и то да воде и водно земљиште у јавној својини представљају „јавно водно добро“, које је „неотуђиво“.

Откуда, онда, страх и упозорења у вези са приватизацијом у овој области?

Члан 5 поменутог закона прописује да се над јавним водним добром може стећи „право коришћења“ искључиво у складу са законом. Међутим, кроз процес приватизације и транзиције у Србији у првој деценији овог века, на импровизованим тендерима и јавним аукцијама држава је немилице распродала фабрике воде без утврђених критеријума и услова концесије. Процењује се да се трећина домаћих изворишта, најквалитетнијих и најбогатијих, користи за пласман на тржиште, а готово 80 одсто флаширане воде из српских извора производе фабрике у рукама страних компанија.

Економиста Нада Видовић, која се дуго и истрајно бави овим проблемом, за „Спутњик“ је изјавила да је Србија за 60 милиона евра у тишини продала изворишта воде, без јавне расправе, без мишљења јавности и сагласности својих грађана. Странци већ држе половину тржишта минералних вода у Србији.

Неки власници познатих страних компанија постали су водећи произвођачи флаширане воде у Србији, а уз купљену фабрику стекли су право на експлоатацију природних изворишта воде у периоду од 99 година. Страни тајкуни су до изворишта воде долазили и преко Београдске берзе куповином акција пунионица воде, што је случај прехрамбене индустрије „Колинска“ из Словеније. Ова компанија је 2002. године прва стекла власништво над домаћом пунионицом воде „Паланачки кисељак“ из Смедеревске Паланке тако што је откупила контролни пакет акција на берзи.

ПРИВАТИЗАЦИЈЕ ИШЛЕ „КАО ПОДМАЗАНЕ“ Једна од најзначајнијих приватизација фабрика воде у Србији одиграла се 2004, када је већински пакет акција српског бренда „Књаз Милош“ из Аранђеловца откупио „Денјуб фуд груп“. Иначе, ова „компанија“ је регистрована на британским Девичанским острвима и послује у саставу инвестиционог фонда „Салфорд“. Те  2004. године „Салфорд“ је у куповини „Књаза“ претекао нашег кошаркаша Владу Дивца, да би коначно завршио у рукама холандског „Адријатика“.

Ипак, Дивац није одустао од бизниса са водом, па је три године касније решио да од бизнисмена Војина Ђорђевића, тада у дуговима, преузме фабрику „Вода вода“. Око пословне трансакције вођен је и судски спор. Иначе „Књазом“, који држи 24,36 одсто српског тржишта флашираних вода, данас управља холандски „Clates holding“, такође под контролом „Adriatic BidCo B.V.“ из Амстердама.

Потом је 2005. године „Кока-кола“ купила фабрику воде „Власинка“, која производи минералну воду „Роса“, по цени од 21,5 милиона евра. За 26,5 милиона евра Београдску индустрију пива, која експлоатише и флашира минералну воду, купили су у јулу 2007. власници литванске фирма „Alita“ и власници шведске фирме „United Nordic Baverages“. У септембру 2008. за четири милиона евра продато је предузеће „Нова слога“ из Трстеника које производи „Мивелу“, једну од најквалитетнијих домаћих вода. Купац „Мивеле“ био је београдски „Фриком“, чији је заправо власник „Агрокор“ хрватског тајкуна Ивице Тодорића.

У власништву домаћих фирми остала је фабрика минералне воде „Хеба“ из Бујановца – она је у новембру 2008. продата за два и по милиона евра предузећу „Нектар“ из Бачке Паланке. У априлу 2011. године за 165 милиона динара власнику београдског предузећа „Инвест импорт интернешенел“ продата је фабрика минералне воде „Милан Топлица“ из Прокупља.

Неке фабрике воде су годинама одолевале притисцима стране конкуренције. Компанија „Минаква“, са уделом тржишта око 17,5 одсто, у стопостотном је власништву фирме са Девичанских острва („Глобал вотер инвестмент груп“), али иза ње стоји домаћи капитал породице Богићевић из Новог Сада. Пословни приходи ове фирме у 2015. години били су око две милијарде динара, исто као и „Мивели“. Међутим, њихово тржишно учешће је три пута веће, а профит десетоструко виши и износио је 380 милиона динара. По тржишном уделу опасно се приближила „Књазу“, па се већ дуго спекулише да би и она могла да буде на мети мултинационалних компанија. Процењује се да ова компанија вреди око 40 милиона евра.

Није згорег поменути да је у покоравању српске економије и привреде први корак био прелазак банака у руке странаца. Све је после ишло као подмазано. Прво су стране банке зеленашким каматама уништиле конкурентност домаћих фирми, да би стране компаније уз помоћ јефтиних кредита добијених од банака у својим земљама купиле наше фирме за ситниш.

ПРИВАТИЗАЦИЈА И УСЛОВ ЕУ ИНТЕГРАЦИЈА Још је нерешен случај језера пијаће воде Газиводе, које привремене власти у Приштини, уз помоћ ментора са Запада, покушавају да присвоје. Странци меркају и друга наша језера са здравом пијаћом водом, попут Власинског, Златарског, Перућачког, Зворничког…

Штавише, поменути примери су тек увод у оно што следи, а то је приватизација државних предузећа која се баве водоснабдевањем грађана. Модел такозваног „јавно-приватног партнерства“ отворио је могућности преузимања јавних комуналних предузећа која се баве пословима водоснабдевања грађана. Поједина државна предузећа у локалним самоуправама већ су ушла у посао „приватног партнерства“ са страним компанијама због пречишћавања воде, што је улазница у приватизацију градских водовода, сматра Видовићева. А то у преводу значи власништво над пијаћом водом у градовима широм Србије. Добри познаваоци ове проблематике која се углавном држи далеко од очију јавности кажу да је у земљама у транзицији један од услова „европских интеграција“ био приватизација воде и водовода.

Уколико се то догоди, Србија ће осетити негативне ефекте попут многих широм Европе.  Као Француска где је, још 1985, премијер Жак Ширак приватизовао водоводни систем Париза. Уместо обећаног ефикаснијег управљања системом, цена воде је до 2002. порасла за 260 процената, а власници уопште нису одржавали водоводну мрежу, а камоли је надограђивали и модернизовали. Париз је, на крају, морао да преузме већ израбљен водовод и плати га 20 процената више од суме добијене продајом.

ПОРАЖАВАЈУЋА СВЕТСКА ИСКУСТВА У Енглеској је 60 процената водотокова завршило у приватном власништву још у доба владавине конзервативне челичне леди Маргарет Тачер, да би данас осам милиона становника Лондона било присиљено да штеди воду при купању, умивању или прању зуба, јер је дозвољено да, у једном наврату, из славине истекне највише девет литара „белог злата“.

Слично су прошле и наше комшије Бугари, који водовод продају компанији „Јунајтед јутилитис“ с обавезом да замени све пропале цеви, модернизује и повећа производњу. У наредној деценији цена воде је скочила 300 посто. Директор „Јутилитиса“ башкарио се платом од 38 хиљада евра све до 2013. године. За то време његови запослени су сваки месец тужили, просечно, око 5.000 породица због неплаћених рачуна. Године 2011. из станова је, због неплаћања, избачено 670 породица, до 2013. више од 1.200. „Јунејтед јутилитис“ је пак током ток периода остварила профит од 2,4 милијарде евра, а онда је свој део у бугарским изворима воде продала француској „Веолији“ и – нестала.

Код наших суседа Грка вода је делимично приватизована у Солуну и Атини. Да ли је потребно напоменути да је, тим чином, аутоматски поскупела 300 посто, квалитет се срозао испод минимума, те је народ био присиљен да воду за кување купује у продавницама где је она 1.000 пута скупља од оне из славине. Или случај Мађарске, где је Будимпешта по двоструко вишој цени од продајне откупљивала градски водовод од приватника који их је ојадио. И грађани Италије су на референдуму поништили некадашњи Берлусконијев закон о приватизацији водовода који је предвиђао да локалне власти приватизују водоводне системе.

Најексплицитнији је случај Боливије. Следећи упутства Светске банке и ММФ-а влада Боливије, на чијем челу је био Гонзало Санчез де Лозада, иначе ујак бивше српске министарке Кори Удовички, поклонила је страним компанијама право експлоатације и снабдевање грађана Боливије водом. „Концесија“ је подразумевала експлоатисање свих водних ресурса, комуналних водоводних система, па чак и прикупљене кишнице. Одмах је дошло до повећање цене воде и то за 35 одсто, што је почетком 2000. године изазвало масовне демонстрације. Протести су се проширили по територији целе земље, људи су гинули по улицама, демонстранти су хапшени, а све је довело до проглашења ванредног стање у држави. Да су политичари Боливије начинили катастрофалну грешку због продаје и давања у концесију својих водних ресурса, најбоље илуструје наслов који је децембра 2005. освануо у „Њујорк тајмсу“ („Боливија испашта због експеримента ММФ-а“).

У светлу ових чињеница, вреди подсетити да је пре седам година, 28. јула 2010, Генерална скупштина УН усвојила историјску резолуцију 64/92 којом је признато универзално људско право на воду и санитарије, позивајући све државе и међународна тела да обезбеде финансијска средства, технологију и инфраструктуру који би гарантовали „довољну количину безбедне, прихватљиве, физички доступне и приуштиве воде за личну и кућну употребу“.

Међутим, три године касније, одлуком на европском нивоу вода престаје да буде основно људско право. Водотокови морају постати извори профита у осиромашеним државама Европске уније (Португалија, Словенија, Хрватска, Грчка, Румунија, Бугарска…) записали су у својим документима Европска централна банка (ЕЦБ), Међународни монетарни фонд (ММФ) и Европска комисија (ЕК). Мере штедње су у многим земљама искоришћене као изговор за приватизацију водоснабдевања и водних ресурса.

ВРЛО ЖЕДНИ ПЕНТАГОН ЕК од свих држава и њихових, ма и најмањих општина сада захтева да тендере за доделу концесија на изворе воде објаве у службеном листу ЕУ, како би свака компанија повезана са експлоатацијом воде (у међувремену назване белим златом) могла да учествује. То значи, на тако сроченим конкурсима, победу ће, као од шале, однети велике међународне корпорације које већ остварују енормне профите на продаји воде. Тако је незајажљива потреба за профитом и константним ширењем тржишта капитал усмерила и према услугама и ресурсима које смо дуго схватали као јавне и заједничке.

Има ту и нешто више од профита. У последњих неколико година половина кредита Светске банке и ММФ-а садржала је приватизацију воде као услов враћања дуга. Нада Видовић указује и на тајни извештај САД из 2004, који је потом објавио „Гардијан“, у коме се наводи оцена Пентагона како САД морају у најкраћем могућем року да дођу у посед водних добара на оним местима у свету где их има највише. У првој половини 2011. Хилари Клинтон, тада државна секретарка САД, од обавештајних агенција је наручила студију о „могућности оружаних сукоба узрокованих недостатком воде“. Њихов извештај са црним прогнозама у марту 2012. био је разлог за покретање пројекта „Вотер партнершип“, којим је администрација Обаме одлучила да умрежи владине агенције, невладине организације и приватне компаније како би био избегнут такав сценарио.

А како је схваћена резолуција УН о праву на воду показује и Меморандум о процесу приватизације водних ресурса земаља у развоју, склопљен 22. марта 2011, између тадашње државне секретарке САД Хилари Клинтон и председник Светске банке Роберта Зелика, о чему је и „Печат“ раније писао.

Меморандум о узајамној сарадњи, наводно, треба да усагласи делатност у државама у развоју, у циљу „рационалног коришћења водних ресурса“. Или, како је изјавио Зелик, „недостатак адекватне воде за пиће и неадекватни санитарни услови представљају основу многих болести у свету и годишње изазову два милиона смртних случајева. Светска банка даје помоћ државама које имају растуће потребе за водом за пољопривреду, енергетски сектор, становништво и природу, а партнерства са САД омогући ће да се то ради још ефикасније“. У ствари, како су закључили многи аналитичари, радило се о новој етапи у борби за монопол над водом (као што се води и борба за монопол над енергентима и храном) како би се ефикасније контролисало понашање становништва на планети.

Иако се о води, једном од највећих светских проблема, говори интензивно последњих 40 година, наши „експерти“ су, ипак, скоро све капацитете за експлоатацију распродали, чак и најквалитетнијих изворишта у Европи и свету. А упозорења је било и са ових простора. Још 1973. године, у Херцег Новом, одржан је Светски конгрес еколога под називом „Конгрес за заштиту човекове околине“, на коме је један Швеђанин своје излагање завршио речима: „Држава која у 21. веку буде решила питање здраве хране и питке воде биће стратешки јака држава.“ У њој лежи и суштина вапаја министра Тривана.     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *