СРБИ ШАМПИОНИ

Неолиберализам и катастрофа српског спорта

Нису се Драгић и Дончић онако лавовски борили против репрезентације Србије него против стања у српској кошарци које их је гурнуло под словеначку заставу. После оваквог моралног дебакла, бивши председник Кошаркашког савеза Србије Драган Ђилас и бивши кошаркашки селектор Душан Ивковић и даље би хтели да јашу на неолибералној идеји

Две репрезентације Срба учествовале су на Европском првенству у кошарци 2017. и обе су се нашле на победничком постољу.

Једна екипа Срба, она под заставом Србије, освојила је сребрну медаљу, а друга, под заставом Словеније, освојила је златну. Шокирана Србија, гледајући у живом преносу тај „успех“ Срба, слушала је словеначку химну уз дизање словеначке заставе.

Мала-велика Србија остварила је тако „успех“ незабележен у светском спорту. И то уз словеначку химну. Боље речено, то је „успех“ неолибералне догме због које је, иначе, Србија ту где је.

Претходно се Игор Кокошков, тренер златне екипе Срба рођен у Банатском Брестовцу, спортски на паркету супротставио тренеру сребрне екипе Срба Александру Ђорђевићу рођеном у Београду.

Горан Драгић, најбољи играч златне екипе Срба под словеначком заставом, онима који имају дилему ко је он слао је поруку прослављајући кошеве са подигнута три прста а на доделу медаља је дошао са православним крстом око врата. Нема вести да га је ико икада позвао под српску заставу.

Богдан Богдановић, лидер сребрне екипе Срба, бомбардер (боље речено „кошбардер“) репрезентације под српском заставом, постао је то на београдском асфалту.

Сличне су биографије и осталих. Срби. Златни и сребрни шампиони који, на победничком постољу, заједно са шокираном Србијом, слушају словеначку химну и гледају словеначку заставу. Срби победници и поражена Србија.

[restrict]

„Туђи“ шампиони У екипи златних, уз Драгића, најбољег, био је и Лука Дончић. Да се није повредио, био би бољи од Драгића. Отац му је из села у близини Клине. Космет. У септембру 2012. године је потписао петогодишњи уговор са „Реалом“ из Мадрида. Са јуниорима „Реала“ освојио је јуниорски турнир Евролиге 2015. и био проглашен за најбољег играча. Исте године заиграо је за први тим „Реала“ као најмлађи дебитант у историји краљевског клуба. Имао је тада само шеснаест година и два месеца. Злато на паркету.

Све се догађало када је председник кошаркашког савеза био Драган Ђилас, а селектор репрезентације Душан Ивковић. Дончић је у време када је Ивковић био селектор већ одиграо пуну сезону у кошаркашком тиму „Реала“ из Мадрида и уписао се у историју као најмлађи победник финала шпанског кошаркашког првенства (имао је само 17 година). Како је могуће да нема информација да је ико с њим разговарао да заигра под српском заставом? Али у Србији је све могуће. Није у Србији у првом плану интерес српског спорта. Неолиберализам зна само за лични интерес. Нису га звали ваљда да не би покварио приватне менаџерске „комбинације“ са неким другим играчима. И нико да Ђиласа и Ивковића приупита како је то могуће!?

Уместо да положи рачун, Ђилас би још и да се кандидује на предстојећим београдским изборима. А Ивковић би да својим ауторитетом, неспорним у свету спорта, још нешто поради у корист моралних наказа које и даље своје шансе за „успешну политичку каријеру“ траже у наслањању на неолибералну идеологију. Слобода…

Ђилас ће се кандидовати („још се премишља“) на београдским изборима, а Ивковић је своје лице и славу ставио на располагање неолибералној идеологији поруком да ће „увек гласати за Сашу Јанковића“. Оног Сашу Јанковића, лидера „грађанистичке“ политичке структуре, који је годинама био „заштитник грађана“ а никада није ни реч рекао о жени, самохраној мајци, која није издржала то што јој је његова идеологија претила да ће је оставити без посла, па је себи пререзала врат оштрицом косе. Никада ни реч није рекао о несрећницима из „Гоше“ којима газде, пошто су дошле на таласу идеологије којој он служи, годинама нису исплаћивале тешком муком зарађене плате. Али су Јанковићу све време била пуна уста „злостављања ЛГБТ особа“. Ваљда зато што су ове особе, као слика слободе за коју се залаже неолиберализам – „грађани“, а они несрећни радници то нису. За то ће Ивковић „увек гласати“. Сад је јасније зашто нема информација да је Ивковић звао Драгића и Дончића под српску заставу, али је јасно и то зашто су се Драгић и Дончић онако лавовски борили на паркету. Нису се они борили против репрезентације Србије него против стања у српском спорту које их је гурнуло под словеначку заставу.

Дончић је у први тим великог „Реала“ ушао са непуних седамнаест година – са онолико колико је у том тренутку Ђилас у политици био слуга једне идеологије којој је Србија тринаеста рупа на свирали.

Тајкун и његови резултати Уз све друге пропасти које је та Ђиласова и Ивковићева неолиберална идеологија донела овом народу, свуда па и у спорту, слободно може да се уброји (уз већ поменуту златну репрезентацију под словеначком заставом и сребрну под српском, при чему Србија приликом поделе медаља слуша словеначку химну) постојање још једне „репрезентације“ Србије, која у овом часу не игра ни за кога. То је репрезентација неоспорних кошаркашких српских звезда без медаље на европском првенству у кошарци 2017. године; репрезентација оних кошаркаша које је Србија позвала, али су они одбили да играју под њеном заставом – ситуација која је била незамислива пре него што је бомбама, паљењем скупштине и претњом да ће београдски гангови бити каписла крвавог грађанског рата у Србији, насилно увезена неолиберална идеологија и поглед на живот којима служе Ђилас и Ивковић.

Та трећа репрезентација Срба је одбила да се сврста под било коју заставу, а то је резултат управо неолибералне идеологије (која функционише по принципу „свако мисли за себе, а само Бог мисли за све“) коју Ђилас шири и чији је једини резултат што су се њих неколицина, и Ђилас међу њима, обогатили док је Србија пропадала. Тај Ђилас је најпре постао пребогати лордмер Београда, па онда и председник Кошаркашког савеза Србије – он је, макар и нехотице, створио и ту анонимну репрезентацију оних који су испред националног интереса ставили долар и који могу да стану само испод своје личне заставе, или евентуално заставе банке у којој држе своје доларске рачуне (што се неретко и догађа, када за огроман новац рекламирају „јефтине кредите“ и сличне „услуге“ – производе неолибералног поретка).

Најгоре је што би, да је било могуће да та репрезентација заигра (а како се ствари крећу, можда ће чак и то бити могуће једног дана), она победила обе ове репрезентације Срба. И златну и сребрну. Само би сада Срби у спортској хали или уз ТВ апарате слушали химну банке под чијом заставом би ове звезде играле. Ово ваљда већ довољно речито говори о томе колико су тешко неолиберализам, и његови корифеји Ђилас и Ивковић поразили Србију.

И сад, после свега, Ђилас размишља да се кандидује да буде домаћин балкона на који излазе шампиони, а Ивковић би да то подржи подржавајући Сашу Јанковића. Питање је само са којом идејом? Ваљда опет из користи за себе и на штету Србије, са идејом да ипак дочекају ону репрезентацију која ће можда заиграти под заставом и уз химну неке банке. На њихову корист и на „радост“ Србије.           

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *