Специјални рат или специјални мир?

Пише Љубан Каран

Да ли се активностима председника Александра Вучића у УН и посетом министра одбране Александра Вулина седишту НАТО-а прекида специјални рат против Србије, или то Запад само мења своју тактику?

Живимо у свету у коме и неутралност мора грчевито да се брани јер подразумева потпуни суверенитет, који је данас мало коме дозвољен, а нарочито када су у питању мале и економски и војно слабе државе. Тако је и зацртана политика војне неутралности Србије на удару са Запада још од тренутка њеног прокламовања. Нису се бирала средстава да се Србија различитим притисцима принуди да коначно схвати, као и сви остали на Балкану, како је НАТО кишобран једини спас. Примењен је проверени систем метода специјалног рата, који је у свим регионима света дао одличне резултате, али се Србија показала као специфична и посебно тврд орах.

[restrict]

УН И НАТО У тренутку када смо очекивали да се притисак на Србију појача преласком са психолошких на још драстичније методе специјалног рата, како би се остварење циља покренуло са мртве тачке, догодиле су се неочекиване ствари које радикално мењају геостратешки положај Србије у позитивном смеру. Нико није очекивао да ће две радне посете, једна седишту УН у Њујорку и друга седишту НАТО-а у Бриселу, потпуно променити гледање Запада на српску политику која им је, неспорно, колико до јуче била трн у оку.

Председник Србије Александар Вучић у Њујорку је одржао говор који се није могао свидети Западу јер је још једном јасно дефинисао наш став према НАТО-у, према косметском проблему, према Русији и Кини, па и неким другим важним питањима онако како то Србији одговара. Па ипак, наступ важних западних политичара, међу којима треба издвојити председника САД Доналда Трампа и француског лидера Емануела Макрона, био је такорећи пријатељски и пун разумевања за нашу политику. Најбољи знак дипломатског уважавања је прихватање позива да посете Србију. Не треба објашњавати значај најављене Трампове посете Србији. Да не спомињемо и друге важне државнике чије се посете већ уговарају, као што је турски председник Реџеп Тајип Ердоган.

Подједнако позитиван исход имала је и посета нашег министра одбране Александра Вулина НАТО централи у Бриселу. Тамо је сасвим неочекивано прокламована нова политика алијансе према Србији, и јасно саопштен нови став и ново гледање овог пакта на српску војну неутралност. Одједном је наша војна неутралност за њих сасвим прихватљива, иако су до јуче чинили све како би управо због тога срушили комплетну власт у Србији и довели своје послушнике, као што су то урадили у Македонији. Министар Вулин је потпуно отворено и јасно (као што је то председник Вучић урадио у Њујорку) у седишту НАТО-а рекао да се Србија неће одрећи војне неутралности, али је уместо хладног уследио топао пријем, и разумевање.

Тако се догодило да управо оне политичке личности које су биле основна мета покушаја компромитације прљавим конструкцијама из метода специјалног рата, Вучић зато што је креатор свеукупне српске политике и Вулин зато што му је поверен кључ одбрамбене способности Србије, постигну нешто изузетно важно за нашу земљу. Постигли су да деструкција Србије престане и да нам се дозволи неометано вођење спољне политике која нам гарантује суверенитет и војну неутралност. Под условом да је Брисел сада искрен, то јесте изненађење равно чуду, јер донедавно се чинило да САД и НАТО никада на то неће пристати јер за њих ништа на Балкану сем потпуне доминације није било прихватљиво.

АМЕРИЧКИ МОТИВИ Било би веома добро да се све реализује како је договорено, и да Запад заиста прихвати нашу званичну политику без притисака и условљавања. У супротном, ко зна шта нас све у блиској будућности може снаћи, јер неке нове и снажније фазе специјалног рата према Србији не треба искључити. Јасно је да скоро све зависи од САД и америчког председника, који јесте дао конкретна обећања, али треба имати у виду да Трамп од своје инаугурације до данас није доследан ни у ономе што је обећао својим грађанима и својим бирачима. Под притиском других америчких центара моћи и онога што зову „дубока држава“ многе своје чврсте ставове је изменио, а јасно је да би таквих притисака могло бити и у вези са променом политичког курса према Србији.

Тешко је предвидети даљи развој догађаја јер ово је јединствен разлог за прекид захукталог специјалног рата – потпуно прихватање ставова оног према коме се примењује. Уобичајено је да специјални рат остварује постављене циљеве (рушење владе и постављање прозападне) или прераста у конвенционални са истим циљем. Тек ће време показати да ли је до промене става САД и НАТО-а дошло због процене да циљ не могу остварити, или због тренутних политичких потреба: што Америци сада треба сваки савезник и свака наклоност у осуди понашања Северне Кореје; да не би даљим притискањем Србије покварили односе са Русијом и Кином а у вези са Северном Корејом; што им је до решења корејске кризе која је довела САД у нуклеарну опасност сваки други сукоб сувишан… У сваком случају, треба оберучке прихватити понуђено, али и имати јаку резерву око питања да ли су такви ставови одрживи на дуже време.

СПЕЦИЈАЛНИ И КОНВЕНЦИОНАЛНИ РАТ Ми у Србији одавно смо се ослободили илузија о праву и правди у савременом свету, али ко се иоле бави специјалним ратом и његовим разорним последицама, мора се упитати зашто је сваки конвенционални рат (сем одбрамбеног) злочин, а специјални рат није. Зашто се покретачи и реализатори конвенционалног рата могу осудити у међународним организацијама и судовима, а они који планирају и спроводе специјални рат, не могу. Зашто, ако су циљеви који се желе постићи исти, а само методе постизања циља различите. Зашто, ако су страдања и патње многих људи, читавих народа, и у једном и у другом рату јасно видљиве. Уосталом, та специјална дејства нису без разлога названа ратом.

Онај ко има највећи утицај на међународне организације намерно је оставио „рупе“ у међународним законима како би могао чинити нешто што личи на савршен злочин јер се за њега не потеже одговорност. А и те како би требало, јер је мртва трка приликом поређења да ли је у периоду након Другог светског рата до данас више влада срушено и држава разбијено конвенционалним или специјалним ратом. Исто тако, да ли је више људи патило од последица једног или другог начина ратовања. Јер изостанак осуде и одговорности проширио је лепезу метода ове тајне пошасти до неслућених размера и ангажовао праве армије тајних агената, обавештајаца, инструктора и специјалаца, који су у стању да за краће или дуже време, зависно од отпора жртве – типоване државе, користећи унутрашње подривачке центре, направе потпуну деструкцију, како би се систем поново градио од темеља по вољи Запада. Зато се специјални рат назива и деструкција, иако деструкција у ствари само треба да омогући крајњи циљ – рушење политичке власти у некој држави и трасирање нове политичке оријентације.

Тако постаје јасно зашто је специјални рат постао део усвојене агресивне стратегије САД и НАТО-а у остварењу потпуне доминације над бројним државама, или онога што је од њих остало. Њиме се стратегијски циљеви постижу у тишини, без много буке коју производи конвенционални рат, а која привлачи пажњу осталих међународних фактора. И, што је најважније, реализује се без страха од међународне осуде и одговорности. Најмоћније НАТО државе могу у свом интересу вршити тешку деструкцију у другим земљама а да се истовремено представљају као крајње мирољубиве и добронамерне.

Већ код прављења планова за примену специјалног рата води се рачуна о томе да одбрамбена структура нападнуте државе буде знатно ослабљена, што би олакшало војну агресију ако се пређе на војно решење ствари. Због тога је слабљење одбрамбено-безбедносног система државе један од основних задатака. Наравно да се тако радило и да се ради у Србији – користи се свака могућност да се безбедност Србије ослаби. На пример, наравно да није случајно „афера стан“ исконструисана и лансирана против Александра Вулина тек када је он постао министар одбране.

ФИНАНСИРАЊЕ ДЕСТРУКЦИЈЕ Давно се појавио проблем обимног финансирања операција специјалног рата, због компромитације стварних финансијера деструкције. Зато се већи део новца и материјалних средстава доставља посредно, преко којекаквих хуманитарних и других институција, најбоље међународних, или преко богатих и моћних појединаца који из чиста мира деле и троше „свој новац“ у подривачке сврхе према другим државама, уз несувисла објашњења да су то само пословни потези кроз које ће они ојачати свој капитал. Тако бесплатно деле новине по градским трговима и аутобусима док се грађани чуде ко то и зашто плаћа. Јак сигнал да се одустаје од деструкције када је Србија у питању јесте и разговор фамозног Џорџа Сороша са нашим председником, који је он могао да одбије, али је разговор сасвим резонски прихватио.

Да ли је у питању само промена тактике, због процене да се Србија у овом тренутку не може сломити специјалним ратом?

Србија је непрекидно изложена специјалном рату са Запада, не само подривачким активностима него и финансирањем НАТО лобија који има задатак да колико-толико коригује крајње негативан став српског народа према НАТО-у због тешких последице бомбардовања и тровања нације осиромашеним уранијумом. Дејства у том правцу настављена су и за време прозападних влада, уз основни циљ да се потпуно ослаби одбрамбено-безбедносни систем државе. Након „решења“ македонске кризе по диктату САД, ЕУ и НАТО-а, деструктивне активности су дневно добијале на снази, док се нису појавили озбиљни проблеми у реализацији планираног. Сада су та специјална дејства према Србији из више разлога у критичној фази и питање је да ли ће се уопште наставити или ће политичку борбу за интересе Запада преузети њихова дипломатија.

 

(НЕ)ИСКРЕНОСТ ЗАПАДА У нашим проценама једна од опција мора бити и да Запад није искрен. И да је у питању само добро координирана промена тактике у специјалном рату против Србије. Никада не смемо заборавити ангажовање комплетне „међународне заједнице“, коју су у то време предводиле САД, у обмањивању и развојничавању српског народа у Републици Српској Крајини, како би се максимално ослабио оружани отпор и како би се лакше спровеле злочиначке војне операције којима је извршено етничко чишћење српског народа из Хрватске. То позива на опрез, јер слична акција оперативног маскирања будућих намера може бити усмерена и према Србији, ако се планира војно решење уместо специјалног рата. Ако би следећи притисак са Запада био да се не наоружавамо и да не јачамо одбрану, вероватно је оваква обмана у питању.

Имаћемо довољно показатеља који ће нам јасно указати да ли су намере САД и НАТО-а искрене. Ако се дејства специјалним ратом наставе, од обећања нема ништа. На пример, да ли ће се реализовати планирана акција освајања још неких медија у Србији како би се претворили у прозападне пропагандне центре. Нисмо ваљда толико наивни да планирану куповину медија у Србији од стране бившег директора ЦИА Дејвида Петреуса, у ствари инвестиционог фонда на чијем је челу, схватимо као легалан и безопасан посао. Наравно да нам је јасно зашто су се стране дипломате и функционери западних тајних служби у некаквом свом изненадном бизнису на Балкану намерачили баш на телекомуникације, фирме за обезбеђење објеката и личности и све врсте медија, посебно телевизијских. Наравно да знамо да је то важан део плана специјалног рата према Србији.

При томе треба водити рачуна да не одемо у другу крајност и да нас опрез и оправдан страх од већ виђеног не наведе на погрешне одлуке. Тако бисмо пропустили историјску прилику коју нам нико није поклонио, него је стечена упорним политичким радом. Изванредна је ствар и непоновљива прилика да будемо своји на своме и водимо без ометања искључиво просрпску политику, градећи одличне међудржавне односе са нашим доказаним пријатељима и заштитницима, а сада и са онима који то у блиској прошлости нису били.         

[/restrict]