СЛИКАЊЕ К АО ПУТ У НЕИЗВЕСНОСТ

У сусрет изложби у београдској Галерији УЛУС

Сликар Стојан Миланов уметник је који има снаге да се мења и прикаже нешто ново, а да то не буде радикални постмодернистички номадизам, тј. бег од себе и раскид са својим (претходним) стваралаштвом

У београдској Галерији УЛУС од 4. до 10. октобра сликар Стојан Миланов (Београд, 1963) приређује своју самосталну изложбу слика. Реч је о познатом уметнику, који ствара професионално од 1985. године и који има снаге да се мења и прикаже нешто ново, а да то не буде радикални постмодернистички номадизам, тј. бег од себе и раскид са својим (претходним) стваралаштвом. Миланов је један од најбољих српских реалиста, мајстор фигуративне композиције, који усваја нека од најбољих решења из дуге, њему можда најближе руске традиције. То значи да не припада београдској школи хиперреализма, која се разгранала са делатношћу Драгана Малешевића Тапија, нити завичајном реализму који негује група „Еснаф“ у Сремској Митровици а присутан је и у Шапцу и Новом Саду. Миланов је у свему самосталан, сигуран у себе, његово сликарство има нечег монументалног, широког и слободног у интимном као и камерном изразу. Мајстор је фигурације, акта, пејзажа и мртве природе, влада многим видовима реалистичког израза и није како то често бива сликар једне слике, затворен у свом малом свету који је освојио за себе. Он воли изазове, ликовне авантуре и промене а на то се не усуђују храбри већ вешти уметници.

[restrict]

Његов је свет урбан, насликао је доста ведута Београда, елегантних дама у раскошним тоалетама, не остајући слеп ни за моду и дух времена, али не занемарује ни национално, повремено се бави пејзажима Србије. Миланов је сликар господин, одмерен, са тактом и елеганцијом а тако и ствара, суздржан и сумњичав и у највећим ликовним страстима. Њега занима искључиво што боља слика, али увек пропитује разне њене видове, свестан да је свако платно, почев од формата, технике, цртежа до боје и композиције посебно, свет за себе. Зато су му слике језиком православне естетике речено личносне – свака је особена и индивидуална.

Почео је од сликарства веома визуелно дотераног израза, крајње, до детаља исликаних дела, али је познајући историју реализма усвојио и слободан потез, видљиви траг четке, понеку грубост у корист снаге и слободе израза, елементе експресионизма, а на новој изложби можда и идеје апстрактне уметности. Сликар је који има жељу да ликовно промени своје дело, не остане на полазиштима, али је опрезан куда ће га лутање по свету уметности одвести. Свакако да никада не изневерава своје мајсторство па ни онда када као на делима у Галерији УЛУС оставља одређене партије слике недовршене, тек начете и овлаш, лако назначене. Он има снаге да таква ликовна решења обједини у целовиту слику, усвајајући и поуке из модернизма о делу као процесу и остварењу које је једним делом недовршено, не би ли допустио посматрачу да то учини сам, у свом доживљају. Миланов оставља гледаоцу да домаштава представу, као што га провоцира укрштањем реализма са импресионизмом и симболизмом а сада и са сликарством историјских авангарди. Зато његов опус припада колико естетици деветнаестог толико и високом модернизму двадесетог века, као што има и неке еклектичке одлике постмодернизма на прелому овог и прошлог века. Проширивши теме и мотиве, сликајући митолошку представу сирене, злокобну и моћну, као и кориду, источноправославне монахе, али и рингишпил на нимало дечји или забаван начин, раскошне женске актове, као и фаталне жене уметник прибегава ликовним решењима на која се други не би одважили. Оставља слободну и видљиву структуру платна, делимично позлаћује слику, уводи цртеж напоредо са бојом, црта графитном оловком преко боје, допушта да се види припремни цртеж у угљену испод неких слојева боје и сл. Тиме само надмоћно доказује какав је уметник, далеко од ограниченог занатлије а најближе мајстору за кога у извођачком смислу нема тајне на слици, али има изазова.

Стојан Миланов се поново отиснуо у непознато, у сликарство као неизвесност, на пут на коме нема сигурности и гаранција. Овог пута своју храброст доказује и великим форматима слика, од скоро два метра висине, самосвестан и сигуран можда не толико у себе, свој укус и знање, колико у потребу да на слику призове чисту ликовност.        

[/restrict]