Слика као архајски екран и „ментална ствар“

Радови Петра Мошића у Галерији „Дрина“

Изразити мајстор реалистичке фигурације, и сликарска звезда у највећем успону за кога су заинтересовани многи домаћи колекционари, управо је приредио изложбу која слови за „најбољу у граду“

До 9. септембра у Галерији „Дрина“ може се видети најбоља изложба у граду. Реч је о сликару и цртачу Петру Мошићу (Београд, 1981). Завршио је основне студије сликарства на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професорке Дарије Качић, а сада завршава докторске уметничке студије под менторством професорке Анђелке Бојовић на истом факултету. Овај млади уметник вишеструко је награђиван за особени, сад већ публици и критици препознатљив стил. Једна од последњих награда је Златна палета са Пролећне изложбе УЛУС-а (2016). Радови Петра Мошића налазе се у бројним приватним и јавним колекцијама у земљи и иностранству, као што красе и неолико јавних београдских здања у виду мурала. Учествовао је на седам самосталних и више од петнаест групних изложби у земљи и иностранству, као и у међународним пројектима и резиденцијама, као што је Glo’Art у Белгији (2016, 2017). Члан је групе реалистичких сликара и цртача ST.ART. Његови радови су се испрва тешко пробијали на нашој галеријској сцени, био је стално одбијан као изразити мајстор реалистичке фигурације, а сада је звезда у највећем успону за кога су заинтересовани многи домаћи колекционари.

[restrict]

Размишљајући о његовом опусу, помишљамо на снагу слике и слику снаге. Размислимо најпре о другом делу ове поставке. Шта би била слика снаге? Представа билдера, женске лепоте од које подилази „галванска језа“ како би рекао Шарл Бодлер, тај Ахасфер међу критичарима или можда приказ колективне снаге? Петар Мошић је у време напуштања институције породице и замрзавања људских осећања потврдио снагу интиме и блискости до којих се парадоксално може доћи и преко страха. Зато код њега има напетости, драматичних ликова у контрасветлу али и сада смелих визија чисте љубави, девојчице која у наручју држи лане или портрета религиозно занесених, очију барокно упртих на горе. Сетимо се речи Мајстера Екхарта „Јака као смрт је љубав“, а она је и у чувању, пажњи, благости и образима младих девојака црвених као вино.

Усамљено у својој генерацији а можда и у целој српској уметности појавио се млади а надмоћни сликар чији је једини циљ да у време распада вредносног критеријума, ништавила ентропије савремене уметности, упркос актуелног иконоклазма, успостави поново вредност лика а тиме и Прволика. Он риче као лав у пустињи и све више се у Европи чује његов глас. Сада и овде Петар Мошић предузео је спектакуларни устанак лепоте против ружноће, обрт, измену тока поништења људскости. Он то чини можда само у име детета а које дете данас није напуштено од својих родитеља? Тај разотуђивач, контраанихилатор, млади мајстор, слика тако да сажима епохе и стилове; његова платна припадају колико италијанском маниризму и европском бароку толико и епохи после постмодерне. Почетак је у историји, у индивидуалном, у лику и телу,  а крај у надисторији – у вечном. Слика је архајски екран, прозор у душу. Њој код Мошића претходе сложене припреме супротне гестуалном и експресивном, јер како Леонардо да Винчи каже: „Слика је ментална ствар“.

„Хуманистички кров се руши и увиђа се несолидност темеља. Темељ постаје економика (…) култура постаје нешто споредно.“ Морамо веровати овим речима грофа Николаја Берђајева јер је сто година раније предвидео појаву неоварвара и корпоративних научника. „Економски материјализам изражава духовну празнину и ропство материјалној страни живота“ писао је овај пророк. Тек из перспективе колективизма, површног друштва спектакла и масовног кича, које укида слободу мисли и руши индивидуалност, спознаје се Мошићев подухват. Он никада не слика масу или групу, па ни два човека. Пажња је потпуно придата само појединцу, она припада личности, враћа у време ренесансе када је сваки човек био вредан и духовно слободан. Мошић успоставља ред, хијерархију па и хијератичност, има у његовим ликовима толико идеалног а идеално је у античким културама израз божанског. Његови радови поседују метафизички шарм, а зашто метафизичко не би била виша вредносна категорија у односу на друге, није ли то чиста духовност. Магичне и страсне, за неке бруталне, слике овог младог мајстора често залазе у детињство, данас израбљено политичким и још више рекламним злоупотребама. Мошић се бави оним што заборављамо и у свеопштој стрци занемарујемо – како је деци, све више ментално терорисаној, пребијаној и сексуално искоришћаваној, деци која никада нису упознала право детињство.

Данас се све раствара и растаче, анархизам докрајчује идеје ренесансе и управо је зато могућ изненадни вредносни обрт који изводи овај сликар и цртач. Наизглед државе нестају али се рађа Нови Вавилон или Рим, монструм, планетарна држава и хиперград који тражи смрт природе. У краху индивидуализма духу колектива треба као у огледалу супротставити снажне фигуре и слике, али мало ко то сада може. Мошић је сликом открио да анархизам није стваралачки дух, у њему је злобна и осветничка мржња према стваралаштву. То знају Руси „сребрног века“ али не и човек масе. Петар Мошић је отерао демоне, пут ка слици је отворен, кренимо већ једном ка горе. 

[/restrict]