Скупа победа Ангеле Меркел

Експеримент који чини „друго полувреме“ немачких парламентарних избора напетим и веома неизвесним: Како избећи понављање избора, који би још више навртали воду (само)  на млин ултрадесничарске (ксенофобичне) Алтернативе за Немачку, и склопити владајућу коалицију од странака које раздвајају оштре програмске оријентације, лидерске сујете, страначке суревњивости и наглашени анимозитети

Ангела Меркел је, заиста, рођена под срећном (политичком) звездом: и кад губи – добија.

Никад унија конзервативаца после 1949. није забележила тако лош резултат на парламентарним изборима, као овога пута, 24. септембра, а опет је остварила „стратешки циљ“: Меркелова остаје на канцеларском трону и у наредном (рекордном) четвртом мандату.

Звезда заштитница (у њеном случају и „преводу“: интелигенција и прагматичност) пратила је, и чувала, Ангелу Меркел од самог старта неочекиване, испоставиће се, блиставе политичке каријере. И омогућавала јој (готово) немогуће. Сплетом неочекиваних, и срећних, околности, од анонимног активисте у једној, не превише утицајној странци, насталој на развалинама једнопартијског (комунистичког) система у Источној Немачкој (њен први политички ангажман) преко помоћнице званичног владиног представника за штампу (у Немачкој Демократској Републици, на издисају), ускочила је, као министарка, у владу „канцелара ујединитеља“ Хелмута Кола. И остала тамо, мењајући министарске фотеље (ресоре), два мандата. До краја Колове „вечите (шеснаест година) владавине“.

[restrict]

ЖРТВЕ СОПСТВЕНИХ ЗАБЛУДА И кад су многи, посебно у њеној новој странци, Хришћанско демократској унији (ЦДУ) таман помислили да ће се каријера „Колове девојчице“, без моћног заштитника, практично окончати, управо је кренуо њен стреловит, снажан узлет. Они који су је, често неприкривено, потцењивали, постали су жртве сопствене заблуде. Прва се ослободила Колове тешке сенке. Отворено се, ауторским текстом у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“, дистанцирала од свог „политичког оца“. Неки су у томе видели (политичко) „оцеубиство“. Она – спасавање странке у време разорне кризе у чијем се средишту, због мутних финансија, нашао њен вишедеценијски и неприкосновени лидер Кол. И кад је мало ко, а посебно њени бројни, а моћни, добро „умрежени“ страначки (мушки) ривали (шефови покрајинских влада и странчки прваци), уопште могао поверовати да би једна жена, уз то источна Немица, па још кћи протестантског пастора, у претежно католичкој земљи, могла постати најпре лидер велике странке с великим Х (хришћанске) у имену, она, Ангела Меркел, постала је „власница“ најважнијег политичког (канцеларског) положаја у земљи, најутицајнији лидер у европској фамилији и, по „Форбсу“, (одавно) најмоћнија жена света.  

 

ОШТАР РЕЗ Недељни избори су у, заиста, блиставој каријери Ангеле Меркел направили оштру цезуру. Она је опет победила, али уз (пре)високу цену. Многи медији и аналитичари су пожурили с констатацијама да је реч о „горкој“ и „Пировој победи“. С највећим губитком њене Хришћанско демократске уније (ЦДУ) међу парламентарним странкама у односу на претходне изборе – минус осам одсто – и сама Ангела Меркел, на чије име су бачене све страначке карте, изгубила је овога пута ауру непобедивости. Ослабила је позицију и у сопственој странци. Већ се говорка о „времену после ње“. И све отвореније лицитира с њеним, макар потенцијалним, наследницима.

Преиспитује се канцеларкина „специфична тежина“ у европској фамилији, где је годинама, практично све до избијања мигрантске кризе, била неприкосновена. Између ње и Европске уније многи су, посебно изван Старог континента, и не само у Вашингтону и Москви, стављали знак једнакости, све док је њен утицај био неупитан.

Потреси на немачкој политичкој сцени, неколико неугодних „премијера“, које се не могу означити, иако то многи медији тако квалификују, као изненађење, учинили су „друго полувреме“ избора за Бундестаг – период до састављања владајуће коалиције – далеко неизвеснијим и драматичнијим од самих избора и њиховог, већ знаног исхода.

 

ИЗБОРНИ ШОК Први пут ће се, оно што у самој Немачкој, али и у свету, изазива највише узбуђења, па и згражавања, у Бундестагу, после толиких деценија, наћи радикално десничарска, отворено ксенофобична, по неким мишљењима „расистичка“ и „нацистичка“ Алтернатива за Немачку. Шок за многе, посебно за Меркелову: конзервативци су се несустало, годинама и деценијама, заклињали да неће дозволити настанак, и етаблирање, странке која би била десно од њих. И што је још горе, доста је оних који канцеларку оптужују да је њена политика, у конкретном случају политика „широм отворених врата“ мигрантима, „родила (тог) монструма“.

Иако нису настали усред мигрантске кризе, 2015, алтернативци су, заиста, захваљујући њој, ширењем страха „пред најездом избеглица“, добили крила и кренули у, показаће се, незадрживо освајање, најпре покрајинских, готово листом, парламената и, коначно, савезног. Бундестаг ће, сасвим сигурно, њиховим уласком, постати „бучнији“ и „ужаренији“ него што је био: велики изазов, и још веће искушење, за Меркелову, која је, јутро по изборној ноћи, напокон најавила да ће показати посебан слух за „бриге“ бирача који су нашли уточиште у овој анатемисаној странци. А њих је посебно много у источном делу земље. У доста (мањих) места у (источнонемачкој) покрајини Саксонији, где иначе готово и нема азиланата (посебна тема за анализе), алтернативци су постали на овим изборима прва странка, с четрдесет (и више) одсто освојених гласова! 

 

КОНТРАПРОДУКТИВНО АНАТЕМИСАЊЕ Фронтални, неиздиференцирани напади, чему су прибегавале, у изборној арени, практично све парламентарне странке, показали су се као контрапродуктивни. У овој, још јасно непрофилисаној странци, више покрету гневних људи, сасвим сигурно има окорелих нациста и расиста. Али и многобројних забринутих (обичних и „нормалних“) грађана, бивших, разочараних присталица и чланова традиционалних партија, конзервативаца и социјалдемократа. Алтернативци су вешто, уз помоћ и савете једне америчке агенције, искористили медијско и политичко анатемисање и „уновчили“ на изборима „улогу жртве“.

Следећа, посебно за Меркелову неугодна премијера: први пут ће Немци, који на то нису навикли, имати вишечлану владајућу коалицију. У медијима се спомиње да је канцеларки, као једина могућност, остала такозвана „Јамајка коалиција“. И они који у Немачкој, а и изван ње, нису ни чули за ову мајушну карипску земљу, знају сада, због политичког спектра (могуће) владајуће коалиције, за њену заставу: црно-жуто-зелено, конзервативци, либерали и зелени. Превиђа се још један, четврти члан, баварска Хришћанско социјална унија, која се „утопила“ у алијансу конзервативаца, али ће се у коалиционим преговорима појавити као засебан чинилац. И веома опор (готово дављенички) глас. Ова странка, која је на претходним парламентарним изборима имала апсолутну већину (педесет одсто гласова), доживела је катастрофалан удар – минус једанаест процената.

 

ДУГИ И МУЧНИ ПРЕГОВОРИ Преговори са три програмски посве различите странке, које су до сада „повезивале“  само лидерске сујете, страначке (ривалске) суревњивости и отворени анимозитети, чиниће „друго изборно полувреме“ наглашено напетим, варничавим и, сасвим могуће, веома драматичним. Канцеларкина улога посредника и модератора биће веома тешка. И сигурно, ово је изнуђена ситуација, коју је Меркелова, несклона експериментисању и политичким авантурама, најмање желела.

Она би, очигледно, највише волела да је све остало по старом. Њен „први тип“ била је још једна (трећа) реприза велике коалиције, политичког брака са социјалдемократама. Брака који се по њих показао фаталним. Партија Ангеле Меркел је у недељу процентуално укњижила драстичнији пад (минус осам) у односу на социјалдемократе (минус пет), али је, упркос осетном губитку, сачувала власт. Њен доскорашњи партнер, а традиционални ривал, најстарија (и деценијама најугледнија) немачка странка СПД, суочила се пак са тоталном бламажом: само 20 одсто освојених гласова, најслабији резултат у њеној послератној историји. И, неминован, повратак у опозиционе клупе. Можда окрепљујуће и исцелитељске.

То је изазвало жесток потрес у страначком чланству и отворило питање будућности странке и – њеног руководства. Мартин Шулц је, истина, саопштио да остаје на њеном челу. Јавили су се, међутим, и друкчији, оспоравајући гласови неких угледнијих, и утицајнијих страначких првака. Први се огласио Ото Шили, вишеструки министар у социјалдемократским (коалиционим) владама. Он констатује, и упозорава, да тако болан пораз мора имати конкретне персоналне консеквенце.

 

НЕУХВАТЉИВИ БИРАЧИ Меркелова је у понедељак, непосредно после седнице страначког председништва, рекла новинарима да ће одмах почети разговоре са могућим коалиционим партнерима, либералима и зеленима, али – и са социјалдемократама. Упркос чињеници да је њихов лидер, и малерозни кандидат за канцелара, Мартин Шулц саопштио, још у изборној ноћи, прихватајући одговорност за дебакл СПД, уз признање да је то и његов „лични пораз“, да ће „нови лист“ окренути као – опозиција.

Спомињање социјалдемократа, међу партнерима с којима ће кренути у разговоре и преговоре, Меркелова је, очигледно, учинила с предумишљајем: подигла је тиме улог у неизбежно мучне преговоре који јој предстоје у оквиру „Јамајка коалиције“, држећи социјалдемократе као „адут“, против њихових превеликих захтева и уцена, потајно се надајући да би уздрмано вођство социјалдемократа, у једном тренутку, могло да се предомисли. Има, наиме, и оних који не искључују могућност расписивања нових избора, од којих сви стрепе, уверени да би то само, још више, осоколило (анатемисане) алтернативце.

Они су, иначе, уочи избора представљали велику непознаницу, с обзиром на то да су истраживачи јавног мњења с њима имали највише муке. С једне стране, тешко је увек било „ухватити“ оне који ће јавно саопштити да ће гласати за „проказану странку“. С друге стране, јавна је тајна да су и официјелни, иначе доста поуздани, читачи јавног мњења „водили политику“: саопштавали су, бар за нијансу, ниже проценте које би, у том часу, могла да освоји Алтернатива за Немачку, како не би навртали воду на њихову воденицу. Спомињао се, истина, али бојажљиво, могућ двоцифрен проценат, око десет одсто. Непосредно пред изборе лицитирало се већ са 12 до (чак) 15 процената. Сада се, у накнадним анализама, открива да је ова политички архаична (националистичка, ксенофобична, нетолерантна) странка била најмодернија (и очигледно врло ефикасна) у коришћењу савремених технологија, интернета, и друштвених мрежа.

 

РАСКОЛ ПРВОГ ДАНА Успешније и делотворније од њихових политичких противника, етаблираних парламентарних странака, које су се грозничаво упињале и бориле да осујете алтернативце, очигледно узалуд. Али то би могле да учине њихове унутрашње деобе и расколи: Фрауке Петри, лидерка Алтернативе, демонстративно је, и на запрепашћење њених колега у руководству, саопштила на њиховој првој конференцији за медије како неће бити члан посланичке групације алтернативаца, иако је, у својој изборној јединици, изборила директан посланички мандат. Увелико се спекулише да би за собом могла да повуче један број потенцијалних посланика, формира нову посланичку фракцију – и поцепа странку.

И Немачку је, истина слабији него у неким другим земљама (Француској, на пример), захватио талас „побуне“ против великих странака: на недељним парламентарним изборима минус, и то велики, „укњижили“ су само конзервативци и социјалдемократе. Све остале, углавном мале странке, налазе се у „плусу: левица (9), зелени (9,4), либерали (10, 3), при чему је Алтернатива за Немачку, премијерним уласком у Бундестаг, постала по снази трећа парламентарна странка. Са свим правима, привилегијама и последицама које из те њене позиције проистичу.

 

РЕАГОВАЊА У СВЕТУ Свет је, иначе, немачке изборе пратио, без обзира на то што је изборна кампања била млака и прилично досадна, с наглашеним интересовањем: у питању је велика и важна земља, најважнија и најутицајнија у Европској унији. Реаговања која су уследила после изборног потреса (превасходно „захваљујући“ јуришу алтернативаца) била су, зависно од „визуре“ и (националних) интереса појединих земаља, различита. Од олакшања до скепсе. Понегде и нескривене забринутости.

Демократе и либерални медији у Сједињеним Америчким Државама поздравили су победу Меркелове која у овом хаотичном свету остаје „разумна снага“ („Њујорк тајмс“). Нова, Трампова, администрација види канцеларку као доброг посредника у дијалогу с Русима и „стабилизујућу снагу“ еврозоне. Званични Вашингтон страхује, међутим, од уласка зелених у владу: због њих су програмирани, готово неизбежни, сукоби с Берлином око екологије, повећања војног буџета, на чему Трамп инсистира, а зелени се томе оштро противе, и, у том контексту, немачког војног ангажовања у свету.

Руски медији су констатовали да звезда Ангеле Меркел очигледно не гасне. За званичну Москву она је гаранција континуитета: с канцеларком нема (великих) изненађења. Она је поуздан, иако не увек и угодан, партнер, с наглашеним утицајем у Европској унији. Унија, то је – кажу – немачка канцеларка. Сугерише се, такође, да председник Путин уважава и поштује Меркелову, упркос њиховим (посве) различитим ставовима кад је реч о Криму и источној Украјини. Извесно узнемирење уносе, опет, зелени: критични су према руском руководству, противе се изричито изградњи „Северног тока 2“. Ни Џем Оздемир, једна од првих личности зелених, као потенцијални кандидат за тај положај, није за Москву, примећују немачки медији, шеф дипломатије „из снова“.

 

МАКРОНОВА МОРА Француском председнику Емануелу Макрону бриге причињавају – либерали. „Шпигл“ је пренео једну драматичну председникову изјаву дату новинару „Монда“ уочи немачких парламентарних избора: ако се Ангела Меркел удружи с либералима, ја сам (политички) мртав. Макрон, наиме, има велике реформске амбиције кад се ради о Европској унији. Посебно еврозони, која би, по ставу француског председника, требало да има министра финансија, сопствени буџет и банкарску унију. Лидер либерала Кристијан Линднер неће за то уопште да чује. Да би реализовао своје намере, и зауставио „преливање немачког новца“ у друге земље, Линднер захтева енергично за своју странку (важно и моћно) министарство финансија. Спекулације о томе да би садашњи министар финансија Волфганг Шојбле могао да буде нови председник Бундестага сугеришу да би Меркелова можда и могла да направи такав уступак либералима, упркос чињеници што то представља „црвену мараму“ суседима с оне стране Рајне.

Израелци су забринути због уласка Алтернативе за Немачку у парламент, страхујући да ће се у Бундестагу сада „чути речи које се деценијама тамо нису могле чути“. Лондон брине колико ће „ослабљена Меркелова“ моћи да утиче на преговоре о брегзиту, а у Анкари провејава задовољство што су „непријатељи Турске“, ЦДУ и СПД, лоше прошли на изборима: председник Ердоган је захтевао од његових земљака, који имају право гласа у Немачкој (више од милион), да „казне“ ове странке, укључујући и зелене. Могући шеф немачке дипломатије, турских корена иначе, већ споменути Оздемир, за званичну Анкару је „државни непријатељ“: лидер зелених иницирао је усвајање резолуције у Бундестагу којом се погром над Јерменима у Првом светском рату квалификује као – геноцид.         

[/restrict]