СИВИ ВУКОВИ – ТАЈНА НАТО АРМИЈА У ТУРСКОЈ

Када је постало јасно да „Сиви вукови“ ратују у Сирији, на страни побуњеника и против легалне власти, и да су руског пилота 24. новембра 2015. године убили управо њихови борци предвођени Алпарсланом Челиком, шира јавност се заинтересовала за ову не баш познату турску екстремистичку организацију. Припадници „Сивих вукова“ у Турској су у дубокој илегали, али се слободно шетају по Европској унији. Како је то могуће? Одговор је, можда, у томе што су, како верују многи аналитичари, „Сиви вукови“ тајна НАТО јединица

Терористичка активност у Турској има богату историју, као и борба безбедносних служби са различитим групацијама које оружаним методама покушавају да остваре своје циљеве. У основи екстремизам користе и левичари и десничари, али то није суштина. Идеолошки острашћени људи су само средство за остварење (других) циљева. Можда је почетни импулс екстремизму дала левичарска, радикална група окупљена око часописа „Курс“ (Yön). Ова група започела је да окупља студенте у кружоке, да би се њиховим уједињењем створила „Федерација идејних клубова“, где су критиковали „парламентарни пут“ Радничке партије Турске. Касније се Федерација преименовала у „Федерацију револуционарне омладине Турске – Дев Ренч“, која је објединила значајан део турске студентске популације. Покрет је делио идеологију са Че Геваром, Фиделом Кастром и Мао Цедунгом и позитивно оцењивао искуство партизанског рата у Вијетнаму. Турску су доживљавали као западну колонију, државу коју треба ослободити од загрљаја САД и Европе. Данас га у Турској сматрају „мајком свих левих покрета“. „Федерација револуционарне омладине Турске – Дев Ренч“ забрањена је 1970. године, јер је не само демонстрирала већ и нападала представнике власти и десне екстремисте (исламисте).

[restrict]

УЗЛЕТ ДЕСНИЦЕ У међувремену су и турски десничари подигли главу, те је шездесетих година прошлог века Партија националистичког покрета организовала војне одреде и обучавала их у 34 центра, који су радили под руководством партијских функционера. Програм војне обуке звао се „Командос“, а њени главни руководиоци били су турски неофашисти, тачније пуковник Алпарслан Туркеш и Дундар Ташер, веома интересантне личности, посебно први. Програм обуке је укључивао борилачке вештине (џудо), бокс, тактику партизанског ратовања, проучавање турске историје, исламску веронауку, политичку идеологију партије („Девет стубова доктрине Партије националистичког покрета“). Партијски командоси су се молили пет пута дневно, како је то налагао ислам, док је у војним логорима важила строга дисциплина. У почетку су „командоси“ носили на рукавима партијски симбол – три полумесеца, али се касније појавио „сиви вук“ преко територије Турске, иначе некадашњи тотем једног турског племена, који се овде користио да означи неофашистичку омладину Партије националистичког покрета.

Слична је и десничарска исламистичка фаланга настала из Партије националног спаса Неџметина Ербакана, чији чланови су препознатљиви по дугим ножевима којима ће „клати комунисте“. Интересантно, али и следбеници Ербакана су учествовали у Сирији на страни побуњеника.

Велика десничарска екстремистичка организација Турске су „Идеалистички кружоци“ и „Огњиште идеала“ са око 100.000 следбеника. Ове две организације су се ујединиле у „Савез огњишта идеала“, чији су чланови учествовали у деловању „Сивих вукова“. Турска штампа пише да организованих екстремиста има још и наводи следеће групе: „Турски командоси – муње“, Бригада осветника турских националиста“, „Армија ослобођења поробљених Турака“ итд.

Али ту није крај. Према турским правосудним органима (Кривично право Турске познаје и незаконите политичке партије које могу деловати и у оквирима законитих) „незаконите“ политичке партије се баве тероризмом. Подаци које је саопштио генерални директор Националне полиције Турске говоре да у држави делује 12 активних терористичких организација, од којих 11 чине незаконите политичке партије: Комунистичка радничка партија Турске, Револуционарна народно-ослободилачка партија/фронт, Маоистичка комунистичка партија, Комунистичка партија Турске/марксистичко-лењинистичка, Марксистичка лењинистичка комунистичка партија, Револуционарна комунистичка партија Турске, Радничка партија Курдистана, Демократска партија Курдистана, Демократска партија Курдистана/Севера, курдска „Хизбала“, Држава калфита (позната и као „капланџилар“), Фронт исламских акинџи Великог истока, Армија Јерусалима и Исламска партија ослобођења. Рекло би се по називима партија да је у Турској време стало. Поред набројаних делују и „Соколи ослобођења Курдистана“, које турске власти идентификују као део Комунистичке радничке партије, при чему придев терористичка, поред Турске, „соколима“ дају и Велика Британија, САД и Европска унија.

На територији су активне и међународне организације које се могу третирати као „незаконите политичке партије“: Исламска партија Курдистана, Курдски исламски покрет и „Хизб-ут Тахир ел Ислам“, заступљена фактички у скоро свим државама света.

Највише проблема Турска има са Курдима и питање је колико је тероризам овог народа аутохтон, а колико је изазван државном репресијом. Наиме, Курди се затварају и за певање песама на курдском језику на јавном месту (за шта по правилу добијају 10 година затвора „због ширења сепаратистичке пропаганде“), немају права на националне организације, немају право на свој језик итд. Према турском Уставу (чл. 26) „ниједан језик забрањен законом не може да се користи у јавном говору и ширењу идеја“. Овај члан стручњаци за уставно право оцењују као јединствен у свету. Члан 26 Устава Турске проглашава слободу штампе, али не и на „забрањеним језицима“. Зато и не чуди појава курдског сепаратизма и с њим повезана оружана (терористичка) борба.

НОВИ ИГРАЧИ Но интересантна је појава „нових играча на терористичком фронту“. „Нови играчи“ су почели да примењују методе које „традиционални“ терористи нису – освајање територија и стварање државних структура. То се пре свега односи на Исламску државу чији су припадници у јануару 2016. у самоубилачком нападу у Истанбулу убили 12 грађана Немачке, одакле традиционално долазе многи туристи (Немачка је била до овог напада прва по броју туриста у овој земљи). Уопште, због терористичких напада у Турској туризам је претрпео велику штету, која се само у 2016. години процењује на осам милијарди долара. Да драма буде већа, сама влада Турске је помогла јачање Исламске државе (небитно да ли због налога НАТО-а или САД).

Подршка борцима Исламске државе Турској се обила о главу вишеструко. Наиме, њени борци развили су велику активност и то са, после сукоба Анкаре са НАТО-ом, Европском унијом и САД око геополитичких циљева, тачније сарадње са Русијом и Ираном. Борци Исламске државе одједном су постали претња влади у Анкари, а једна од успелих терористичких акција је и напад малолетног самоубице 20. августа 2016. на југу Турске, када је на свадби активирао бомбу и побио 50 људи. Након овога турски специјалци су ухапсили 3.500 припадника ИД који су обитавали на територији Турске. Поред тога, више од 50.000 бораца Исламске државе је желело да уђе у Турску после бројних пораза у Сирији и Ираку, али их је полиција преусмерила ка ЕУ. Иако су успеси служби безбедности очевидни, обични грађани Турске и даље стрепе од терористичких напада. Интересантно, али велику помоћ Турској у борби против терориста не пружају западне земље и НАТО већ Русија, која је правовременим давањем информација турској влади спречила неколико планираних напада терориста кримске ћелије „Хизб уз Тарир“ и севернокавкаског крила Исламске државе.

Ипак, домаћи аналитичари оцењују да је турска политика о питању борбе са екстремизмом „противречна и нелогична“. Ова оцена се највише односи на подршку ИД па укидање подршке истој и однос према Фетулаху Гулену и његовом покрету „Хизмет“ (Служење). У Турској се покрет назива „Терористичка организација Фетулаха Гулена“, а у списак терористичких организација „Хизмет“ је унет у јулу 2016. после покушаја државног удара. Других терористичких акција није било, мада и државни удар не може да се оцени као терористички чин. Можда је то разлог што оцене владе у Анкари нису следили западни партнери и нису у своје спискове терористичких организација унеле „Хизмет“. У Турској је пак власт отпустила 22.000 учитеља, на стотине професора универзитета, неколико стотина официра и подофицира, слично је било у полицији, правосуђу итд. због конкретних кривичних дела тероризма и припадања „Терористичкој организацији Фетулаха Гулена“. Председник Турске Ердоган успео је да своје виђење „Хизмета“ наметне и Азербејџану, Киргизији, Туркменистану и Казахстану, те су и они затворили све школе и универзитете повезане са Гуленом. У Туркменији су оптужили и предали у судски поступак све наставнике „турских лицеја“. Да додамо да је Русија много пре 2016. године (2006–2008) затворила све Гуленове школе и универзитете на својој територији, а Ердоган је тада протестовао код руских власти због ове мере.

Следеће важно питање је колико су „тајне армије НАТО“ у Турској уплетене у тероризам?

 

ТУРСКИ ГЛАДИО Према бројним турским ауторима одговор је веома јасан – потпуно! Наиме, у Турској делује тајна НАТО армија, пандан тајне НАТО војске „Гладио“ у Европи, при чему је њена историја много суровија од било које друге у некој од европских држава. То се тумачи нетрпељивошћу Турака, Курда, Јермена, као и других националних и верских мањина. Суштина је да турска етничка заједница покушава да створи једнонационалну државу уз асимилацију и буквалну ликвидацију свих других народа. На пример, од два милиона Јермена, колико је живело у Османској империји, преживело их је свега 200.000. Слично су се Турци односили и према Курдима и другим мањинама. Иако се све ово, углавном, десило после Првог светског рата, ране нису залечене и нетрпељивост према Турцима је и даље велика. Самим тим регрута за тајну НАТО војску у Турској било је у изобиљу, јер се њихова борба пренела и у 21. век. Да трагедија буде већа, оснивачи Републике Турске били су немилосрдни и према припадницима Комунистичке партије Турске, чије је комплетно руководство ликвидирано 1921, а партија забрањена. Наравно, ни овде ране нису залечене, што је узрок појаве левичарског екстремизма.

Но суштина је да се после Другог светског рата Турска геополитички оријентисала ка Западу и интегрисала у антикомунистички (антисовјетски) систем одбране (данас антируски), што је значило и улазак у НАТО (1952). Због свог геополитичког положаја Турска је означена као стратешки значајна територија. Све време, поред учешћа у антисовјетском и антируском фронту, Турска је имала важну улогу и у операцијама САД и НАТО у тзв. нафтним државама Блиског истока и на Кавказу.

Зато су САД у Турској створиле моћне и велике оружане снаге, највеће у Европи, друге по величини у НАТО-у, одмах после армије САД. САД су у Турској разместиле и нуклеарне бомбе које је усмерила ка СССР-у, односно Русији. Дубока интеграција у северноатлантску алијансу значила је да треба имати механизме спречавања промене политике Турске. Један од тих механизама је и тајна НАТО армија која има задатак да се обрачунава са свима који су против Алијансе и политике САД унутар Турске. Човек који је стварао тајну НАТО армију у Турској је већ помињани пуковник Алпарслан Туркеш, који је за време Другог светског рата био главни сарадник нацистичке Немачке у Турској. Постао је познат 1944. када је заједно са 30 других Турака ухапшен због учешћа у антикомунистичким демонстрацијама. Убеђен у исправност расне теорије и изабраности Турака од Бога да владају другима све до 1948. године радо је цитирао Хитлеров „Мајн кампф“. Исте године остварује контакте са ЦИА од које добија задатак да оснује тајну антикомунистичку армију у Турској.

Пуковник Туркеш је појачао сарадњу са САД, конкретно Пентагоном и ЦИА. По природи харизматичан, лако је убедио Американце у своју неопходност, а када је Турска 1952. постала чланица Алијансе, пуковник Туркеш је већ имао тајну армију. Њен штаб звао се Тактички мобилизацијски савет (Seferberlik Taktik Kurulu, STK) и налазио се у згради ЦИА, америчке Делегације за помоћ у Анкари. Тактички мобилизацијски савет реорганизован је 1965. и преименован у Управу специјалних операција (Ozel Harp Dairesi — OHD). Управа је као тајна НАТО армија у Турској разоткривена током разобличавања исте такве тајне НАТО армије у Европи – „Гладио“ 1990. године. Зато је Управа поново променила име у „Команда војске специјалне намене“ (Ozel Kuvvetler Komutanligi — ОКК), и није престала да постоји.

О турском огранку „Гладија“ (тајна НАТО армија у Турској) британски лист „Интелиџенс њузлетер“ наводи да је 1990. медијима постао доступан поверљиви документ заједничке стратешке концепције Генералштаба армије САД, од 28. марта 1949. године (документ JSPC 891/6, део «В»), који се конкретно односио на Турску и који је описао како се турски национализам (пантуркизам) може користити у интересу САД. Према документу Пентагона „Турска је ванредно добра територија за стварање борбених одреда тајне армије, јер има невероватан потенцијал за попуну новим члановима“. Тајна НАТО армија у Турској имала је пет филијала: групу за обуку у том смислу и о питањима психолошког деловања, специјалне јединице које су се обучавале током антикурдских операција, специјално одељење за операције на Кипру, координациону групу (која се још звала „Трећи биро“) и административно одељење. Задаци, израда стратегије и финансирање тајне НАТО армије у Турској били су у надлежности ЦИА.

Прва позната операција тајне НАТО армије у Турској имала је задатак да подигне тензије између Турске и Грчке. Све је урађено тако што су припадници тајне НАТО армије из Турске 6. септембра 1955. године бацили бомбу у кућу (Грчка) која се користила као музеј Мустафе Кемала, кога су Турци веома уважавали. Турска је оптужила грчку полицију за бомбу. После тога турски екстремисти су, помогнути тајном НАТО армијом, порушили на стотине грчких кућа и продавница у Истанбулу и Измиру, при чему је убијено 16 Грка, 32 је рањено, а 200 Гркиња је силовано.

Други догађај који се везује са турску тајну армију је државни удар од 27. маја 1960, када је 38 турских официра на челу са пуковником Туркешом преузело власт и ухапсило премијера Аднана Мендерсона. Тиме је свима у Турској постало јасно да је Управа специјалних операција велика свеколика опасност за Турску, али било је касно, јер је у међувремену обезбеђен правни статус који је тајној армији омогућавао слободу деловања а који је управо потписао свргнути премијер (касније убијен од исте те армије). Споразумом су склопиле ЦИА и турска влада премијера Мендереса, при чему је потписано и да турска тајна НАТО армија има право да интервенише уколико би се јавио „унутрашњи устанак против режима, односно промене прозападне политике“. Такође, поменутим споразумом припадници тајне НАТО армије изузети су од кривичног гоњења у Турској.

Турски истраживач тајне НАТО армије у Турској Селахатин Џелик сматра да су до избијања сиријског рата највећи успеси ове армије три војна пуча, а Американци су много пре извршења војног удара били информисани о догађајима који ће уследити.

Пуковник Туркеш је заправо покровитељ свих пантурских партија, покрета, издавачких кућа и сл., у Турској, али и различитих јединица тајне НАТО армије, од „Сивих вукова“ до других. Заједничко свим овим организацијама је пантуркизам, односно усмеравање Турске да води пантурску политику, која је велика претња Русији, јер има у свом саставу бројне турске народе, који секу физичку везу Руса из Европе и оних у Азији, тачније изолују Сибир.

„Кредо“ „Сивих вукова“ објављен је у званичном листу организације: „Ко смо ми? Ми смо чланови организације ’Сиви вукови’. Каква је наша идеологија? Пантуркизам. Шта су то принципи ’Сивог вука’. ’Сиви вук’ сматра да су турска раса и турска нација изнад других. Шта је извор ове супериорности? Турска крв.“ Другим речима, пантуркисти представљају „корисне идиоте“ за НАТО јер улазе у сукоб са Русима, а то је стратешки интерес САД да неко уместо њих урушава Русију. Ако неће – ту је тајна НАТО армија да их подстакне и поведе. Лукаво?

Суштина је да је НАТО у Турској изградио „дубоку државу“ која има и своју тајну армију ради спречавања промене геополитичког курса, те је отуда и тешко разумети турску политику, која често делује противречно и чак нелогично. Но истина о тајним НАТО армијама и државама чланицама треба да буде опомена и земљама које би да уђу у Алијансу, а да пре тога нису сагледале последице такве одлуке.               

[/restrict]