Са сенима предака надомак Карлових Вари

У чешким Јиндриховицама поклонили смо се сенима српских заточеника из Првог светског рата, сахрањеним на гробљу много већем од оног у Грчкој, на острву Виду

Чешко село Јиндриховице. Пењемо се благим узвишењем, традиционални сеоски летњи амбијент, времешна црква, поред ње стара скулптура Светог Вацлава одолева времену. Наш пут до капеле која је у близини српског гробља се извија, пролази селом, пење се према узвишици, где се сеоце завршава. Назиремо плави кров маузолеја.

„Добро дошли на територију државе Србије“, дочекао нас је млади човек, чувар капеле и српског гробља у Јиндриховицама Дејан Ранђеловић, родом из Краљева.

Ту су чланови Удружења „Кајмакчалан“ који из године у годину организују акције достојне поштовања, најчешће својим новцем. Тако су очистили и уредили бројна запуштена војничка гробља, где почивају наши преци из Првог светског рата, почев од Кајмакчалана, до Грчке, Србије… И данас су дошли да се поклоне сенима предака. Желе нешто корисно да учине и овде, у Јиндриховицама.

У мермеру је угравиран натпис да је капела изграђена у време краља Александра. Улазимо у унутрашњост маузолеја. Од призора човек занеми. С десне стране је много икона, огромна Исуса Христа, Богородице, Светог Саве, наша државна застава, грб, бројна обележја, ленте…

[restrict]

ХОДНИЦИМА КОСТУРНИЦЕ Силазимо оштрим степеницама у полумрак… Тешко је, тескобно. Назиремо прве сандуке, има их много. У њима су кости Срба. Каже нам Дејан да су ту похрањена деца, старци, војници, свештеници… њих је у Јиндриховицама 7.500… Много веће гробље него у Грчкој, на острву Виду, где леже кости 1.232 знана и више од 1.500 незнаних војника. Велики тамни ходник учинио нам се у почетку као лавиринт, али када смо осветлили, видели смо да је изграђен у скоро савршеном реду. Ходници костурнице. На стотине је уредно на спрат постављених сандука са исписаним бројевима. Ко све овде почива?

Дејан Ранђеловић је у Карловим Варима са породицом, супругом Рускињом и двоје деце. Казује нам како је једног дана, 1995. у Јиндриховицама, где је тада живео, сасвим случајно, шетајући шумом, пронашао зарасло у траву и трње – српско гробље. Почео је да разгрће и чисти натписе на споменицима, схвативши да је усред српског гробља. Био је запрепашћен. Нико му о томе није говорио, није знао, а годинама је поред гробља пролазио.

 „Данас се за очување маузолеја обраћам амбасади Србије у Прагу, а они моје захтеве шаљу у Београд надлежним институцијама“, говори Дејан. „Неколико пута је маузолеј био одбијен. Држава је помогла 2016. да се поправе врата и још понешто… Руска амбасада у Прагу дала је 2012. средства да се простор испред споменика поплоча, урадили су дренажу, тако да сада вода не улази у костурницу када се топи снег са пролећа. Године 2014. добио сам 2.500 евра од Чешке за прославу Видовдана и тај новац сам потрошио за реновирање костурнице. Ове године имамо обећање од српске фирме ЈАМП из Карлових Вари да нам комплетно рестаурирају маузолеј. Треба направити изолацију, прелакирати дрвене сандуке, којима ће ускоро бити 100 година. Не смемо да их заборавимо. „Што се тиче гробља у шуми, тамо је остало 1.300 италијанских војника, 56 руских и око 20 српских гробова. Српски војници су скоро сви ексхумирани и пренесени у маузолеј. Приликом посете Јиндриховицама начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића обећано је да ће учинити нешто да се гробље у шуми које је било поред самог логора обнови и обележи. Убрзо после његове посете у администрацију Карловарског региона (Karlovarský Kraj) стигла је делегација Министарства одбране Чешке Републике и наложила месним властима да о свом трошку почну са уређењем и обележавањем гробља у шуми. Средином следеће године Чеси све треба да ураде. Ми смо им веома захвални!“

Од чувара српског маузолеја сазнајемо и податке о историји логора, где су били заточени српски војници и цивили током Првог светског рата.

ГЛАДНИ И ИЗНЕМОГЛИ „Логором је прошло више од 40.000 затвореника. Аустријанци су прво довели руске заробљенике са источног фронта, њих 300, који су логор и изградили, касније су заточени српски заробљеници, а пред крај Првог светског рата и италијански војници. Срба је било највише у логору и једино су међу Србима били цивили. Најстарији цивил који је умро у логору био је православни свештеник, имао је 92 године, а најмлађи је био његов унук од свега осам лета. Међу логорашима овде је био и Живко Топаловић, предратни српски социјалиста који је својим рукама сахранио Димитрија Туцовића када је погинуо код Лознице. Логор у Јиндриховицама је био највећи не само на територији Чешке него на простору целе Аустроугарске.“

Сазнајемо да су заточеници аустроугарског логора у Јиндриховицама умирали од глади, болести, изнемоглости – масовно.

„Највише су умирали од исцрпљености због тешког рада, глади, болести, зими од хладноће. У периоду Првог светског рата 1914–1918. овде су биле незапамћене, праве сибирске зиме, до тада недоживљене. Нису имали дрва за огрев, тако да су им се смрзавали делови тела и често су им ампутирали руке, ноге. У почетку су српски логораши добијали мала следовања у храни, али касније, како је Аустроугарска губила рат, није имала храну ни за своје војнике на фронтовима, а на исхрану заробљеника је заборавила. Умирали су несрећни Срби, далеко од завичаја – од тифуса и туберкулозе. Могло је то да се спречи да је било добре воље, да су им пружили услове за основну хигијену, сапун, воду… Радили су у каменолому, градили фабрике, путеве, регулисали потоке, гладни и исцрпљени. На неким фотографијама из тог времена изгледа да услови у логору ’нису били лоши’. Међутим, слике су израђене приликом посете комисије шведског Црвеног крста, када је све било камуфлирано. А комисија је ’закључила’ да је живот у логору ’хуман’, што је далеко од истине. Аустријски војници су убијали заробљене Србе неретко из задовољства… Сваког дана је сахрањивано најмање 40 несрећника.“

ИЗМЕЂУ ДВА РАТА Интересујемо се како су у то време реаговали мештани села, а како данас?

„Односи Срба и Чеха између два рата су били пријатељски и искрени. Краљ Југославије Александар Карађорђевић и председник Чехословачке Томаш Гарик Масарик су били блиски пријатељи. Масарик је одлучио да се костурница и плац око ње поклоне тада Краљевини СХС како би се ту сместила ексхумирана тела српских војника и цивила са гробља у Јиндриховицама. Од тада је то било у власништву Краљевине Југославије, после СФРЈ, па СР Југославије. Сада је у току катастарски препис на Републику Србију. Заправо, првобитно здање изградили су српски заробљеници и требало је да служи као резервоар за воду у Јиндриховицама. Међутим, никада није употребљен у ту сврху. По завршетку Првог светског рата, када је основана Чехословачка, у исто време као и Краљевина Југославија, влада Чехословачке је одлучила да се то парче земље са костурницом преда у власништво Краљевине Југославије. У Карловим Варима 1926. на лечењу је била краљица Марија Карађорђевић. Она је посетила Јиндриховице и организовала ексхумацију тела српских војника, тек тада су пренесени у костурницу.

„Мештани у то време нису били благонаклони према Србима, а ни према Чесима. Наиме, до Другог светског рата у Јиндриховицама је живело немачко становништво, као и на територији Западне, Северне и Јужне Чешке, такозвани судетски Немци. У овом крају су обитавали од Карлових Вари, па све до немачке границе на западу. Чеси и Срби су се плашили да може доћи до скрнављења гробља, што је и био случај после Првог светског рата, јер немачко становништво је тешко примило чињеницу да се распала аустроугарска и немачка царевина. Нису волели новоосновану Републику Чехословачку, јер за распад Аустроугарске Немци су највише кривили Србе и Русе.

„Када је почео Други светски рат, чешки држављани немачке националности из ових крајева су издали Републику Чехословачку, без борбе и отпора пустили нацистичку Хитлерову војску да уђе у Чехословачку (1938) и одмах почели са отимањем имовине и суровим протеривањем Чеха из ових крајева. Тек после завршетка рата вратили су се протерани Чеси. Председник Чехословачке Едуард Бенеш донео је познате ’Бенешове декрете’ на основу којих су сви Немци протерани у Немачку, трајно им је конфискована имовина и одузето држављанство. Тако да су ови крајеви богати рудницима угља после Другог светског рата остали пусти. Насељавано је становништво из свих крајева Чешке, моравске области, Словачке и поткарпатске Русије. У Јиндриховицама се населило становништво русинске народности из Румуније којих је Чаушеску желео да се отараси, а у то време су против своје воље морали да напусте своје домове и населе се овде. Њихови потомци су срећни што данас живе у Чешкој, а не у Румунији. Данас долазе и потомци Немаца и они који су некада овде живели, носталгично се сећају тих времена. Имао сам много сусрета са њима.

„У Јиндриховицама је и замак династије Ностиц у коме је живела и ћерка аустроугарског престолонаследника Фердинанда. После смрти оца и атентата у Сарајеву овде се удала за једног од Ностица и ту живела до Другог св. рата, када је заједно са осталим Немцима протерана. Њен унук живи у Аустрији и долази овде често, у намери да оспори Бенешове декрете и да замак врати породици.“

ЛИТУРГИЈА НА ВИДОВДАН Иначе, овдашње становништво се с поштовањем односи према маузолеју и Дејану помаже у свему.

„Српско стратиште је заборављено одмах после Другог светског рата. Нове комунистичке власти у Југославији се нису интересовале за српска гробља. Трудиле су се да се српско гробље и маузолеј у Јиндриховицама забораве. Да их уништи време. Последња литургија и парастос су служени пре Другог св. рата, а ја сам обновио традицију 1995, одмах чим сам сазнао за маузолеј. У то време сам био председник Православне омладине Чешке и на састанку је прихваћен предлог да почнемо традицију окупљања, служења литургије и парастоса у костурници у Јиндриховицама на Видовдан. Прва литургија и парастос су служени 1995. и од тада непрекидно до данас сваке године 28. јуна. Ретко када међутим дође црквена екскурзија са свештенством из Србије, последњи пут пре пет година. То је тужно и много говори о нама, о нашем немару и забораву. Парастос неколико пута у току године служе руски свештеници. Руси и амбасада Русије у Чешкој су нам у свему велика помоћ и подршка.

„У чувеним Карловим Варима већином долазе на лечење свештеници, монаси, епископи из Русије. Чим чују за српско и руско гробље у Јиндриховицама, дођу да се поклоне, и одслуже парастос. У почетку када смо обележавали Видовдан у Јиндриховицама, Срба готово да није ни било! Долазио је само један верник из Прага, а присутни су били бројни верници руске, украјинске, чешке и словачке народности. Тек после 2001. Срби чешће посећују маузолеј, сваке године на Видовдан присутан је и амбасадор Србије из Прага, конзул и друго дипломатско особље наше амбасаде. У новембру 2016. костурницу је посетио и тадашњи председник Републике Србије Томислав Николић.“

Уместо поздрава, наш саговорник позива Србе „из целог света“ да дођу у Јиндриховице.           

[/restrict]

ВОДА ИЗ ОСАМ РЕКА

Маузолеј је уочи отварања освештан водом из осам српских река, а донета је и земља из свих крајева Србије. На освештењу су били присутни и делегати парламената Југославије, Чехословачке, Италије, министри одбране и спољних послова тих држава. Били су присутни и представници Војске Краљевине Југославије, и Чехословачке, чак и морнарица Краљевине Југославије, руски козаци, представници руске емиграције у Чехословачкој и њихови делегати са простора Европе…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *