РУСИЈА КАО ГЛОБАЛНИ ЗАШТИТНИК ХРИШЋАНСТВА

ВЕРА И ГЕОПОЛИТИКА У ОДНОСИМА МОСКВЕ И ВАТИКАНА

После историјског сусрета патријарха Кирила и папе Франциска фебруара прошле године на Куби деловало је као да је Ватикан постао свестан неопходности сарадње са руском црквом у циљу сопственог опстанка. Не без разлога, Ватикан данас управо у Москви, а не у неким западним престоницама, види заштитника хришћанства и то не само православног. Да ли су католици, међутим, спремни да се зарад те заштите одрекну свог експанзионизма?

Државни секретар Ватикана кардинал Пјетро Паролин завршио је дводневну посету Русији (22–24. августа 2017) демонстрирајући помак у развоју односа Москве и Ватикана, оцењују ватикански медији. С руске стране, председник Владимир Путин је рекао да се радило „о поверљивом и конструктивном дијалогу са Ватиканом“ и да се постепено реализују договори постигнути са папом Франциском. Председник Русије са државним секретаром Ватикана разговарао је, између осталог, о положају хришћана на Блиском истоку (Сирија и Јемен) и у Северној Африци, затим о ситуацији у Украјини.

Портал Министарства спољних послова Русије известио је и о разговору министра Сергеја Лаврова са ватиканским државним секретаром. У оквиру дијалога потписан је споразум о укидању виза за власнике дипломатских пасоша. Лавров је нагласио да је Москва „задовољна динамиком развоја дијалога са Ватиканом“, и да имају „блиске позиције у вези са многим савременим проблемима, укључујући став да је кризе потребно решавати преговорима, а не ратом“, те о питањима борбе против тероризма и екстремизма, развоја међуверског и међуцивилизацијског дијалога, снажења социјалне правде, као и улоге породице у друштву.

Ватикански медији посветили су велику пажњу посети Паролина Русији, где се (у Сочију) састао са Путином како би му представио могућности дијалога Ватикана и Москве, али и да би тако почео процес схватања природе геополитичких позиција Руске Федерације и Ватикана. Религија и политика се наслањају једна на другу и тешко је рећи где завршава једна а почиње друга, као и обратно. Ако се посматрају односи Русије и Ватикана, онда је дипломатска и дијалектичка полазна тачка две стране оно што се збивало и збива у Украјини и Венецуели, те је потребно оцењивати стање у две државе уз уважавање „јачања дијалога између Руске православне и Римокатоличке цркве који је успостављен после сусрета папе Франциска и патријарха Кирила на Куби, 12. фебруара 2016. године“. Овај догађај је према оценама италијанског листа Gli Occhi Della Guerra, „не само окончао раскол који је начелно почео 1448. године када је московски патријарх престао да зависи од Рима већ је и најавио неке елементе прворазредног значаја у двостраним односима између руског света и Ватикана“.

[restrict]

ВАСКРС ПРАВОСЛАВЉА Ватикан успостављени „конструктивни дијалог са православном црквом“ не раздваја од дипломатског разумевања са владом Владимира Путина. Ватикан је признао да политички и културни супстрат у руском друштву даје православна вера – после краха СССР-а поново је заузела историјску улогу коју је имала пре револуције. „На сваки нови солитер гради се неколико цркава и Русија је јединствен случај у хришћанском свету где је број молби за ступање младих оба пола у православне богословије већи од могућности за њихово школовање“, известио је Ватикан августа 2015. из Москве Пјетранџело Бутафуоко, који је, уз то, приметио и особености новог курса Руске Федерације – стварање јединства политике и културе. Ватикан је, потом, закључио да постоје „дубоке везе актуелне владе у Москви са високим црквеним круговима Руске православне цркве“.

На другој страни папа Франциско и његов државни секретар су довршили инкорпорацију Римокатоличке цркве у вишеполарни свет, проширивши екуменске погледе Свете столице које је успоставио последњих година свог понтификовања папа Јован Павле II. Овоме се приступило после оцене, такође већ бившег папе Бенедикта XVI, „да је Владимир Путин реалиста који схвата да Русија страда због неморала, те да жели да Русији поврати статус суперсиле, при чему схвата да слабљење хришћанства значи и слабљење државе. Једноставно Путин схвата да је човеку потребан Бог“.

Лоренцо Вита из истог италијанског листа наглашава да Русија има немерљиву улогу у заштити хришћана на Блиском истоку, чиме свету показује своју нову стратегију и доктрину. Ту је посебно важан допринос Русије у повратку историјских градова попут Алепа под власт владе Сирије, градова у којима је обезбеђен висок стандард за живот у хришћанској заједници, а који су доскора били под ударом бораца тзв. „умерених устаника“ подржаних од Запада.

Може се, дакле, констатовати да рад над геополитичким питањима Ватикана и Москве тече двосмерно. Пријатељство између Русије и Ватикана представља важан елемент светске геополитике, показујући разузданом, конформистичком и русофобском Западу важност и значај отвореног и поштеног дијалога са Москвом.

Ставови две стране се поклапају о питању Блиског истока, јер хришћани (без обзира на конфесију) не би у том региону опстали да није било Русије. Другим речима, православна Русија је спасла римокатолике у Сирији, за шта је Ватикан захвалан Русији, док бројне западне владе пак критикују Ватикан због сарадње са Русијом на Блиском истоку, као и „коректног односа према Асаду“. Две стране су договориле стварање заједничке радне групе (РПЦ и Ватикана) за помоћ хришћанима у Сирији и на Блиском истоку у целини. Овде се не ради само о повратку њихових основних права и материјалној подршци већ о омогућавању безбедног приступа регионима у којима живе. Ова сарадња је важна, јер је Блиски исток колевка савремене цивилизације и недопустиво је да у овом региону хришћанство ишчезне.

УКРАЈИНСКО ПИТАЊЕ Две стране су „задовољне“ ставовима и праксом цркава у конфликту у Украјини. Обе су „спречиле увлачење цркви у сукоб чиме су сачувале миротворачки потенцијал, што је важан елемент пацификовања људи“. Наравно, констатовано је да Украјина и даље „остаје најважније место сукоба интереса Руске православне цркве и Римокатоличке цркве“. Најзначајнији проблем је активност Ватикана на даљем промовисању „унијатског пројекта“ и прекомерна политизација Украјинске гркокатоличке цркве са 4,2 милиона верника. Гркокатолици се не обазиру на хаванске договоре папе и патријарха (о одбацивању прозелитизма) и упадају на исток Украјине да врбују православце, при чему шире мржњу према православнима и РПЦ. Ватикан се „брани“ тврдњама да гркокатолици у Украјини немају подршку папе већ префекта конгрегације за Источне цркве, директора познатог Источног института у Риму, кардинала Леонарда Сандрија. Управо је Сандри месец дана раније био у Украјини, положио венац на Мајдану, посетио Зону антитерористичке операције и јавно благословио изградњу саборног храма унијата у Харкову, као и организацију унијатске бискупије.

У Москви се ово разилажење „са духом Хаване“ различито тумачи, али најчешће тумачење је да се у папином окружењу наводно „одвија борба о питању даљег односа са Москвом“. Као аргумент наводи се и то да папа не дозвољава да се Украјинска гркокатоличка црква уздигне у помесни патријархат (са самостално бираним патријархом, тј. да га папа више не поставља), чиме би могли да воде агресивнију политику према православнима, што би укључивало и спајање са две расколничке „православне цркве“ у јединствену Украјинску цркву. У Ватикану сматрају да је идеја лоша по интересе римокатолика, јер би се нестали у новој структури.

Такође Ватикан још није начисто о питању уније. Наиме, изјаве папе Франциска у Хавани о овом питању звучале су као сензација, која је требало да збрише све препреке на путу успостављања нормалних односа између римокатолика и православних. Време је ипак показало да у политици ништа није једноставно, посебно ватиканској. Православни су очекивали да се унијати (бивши православци који су признали власт папе) врате вери отаца, али у Ватикану су то одбацили. Наиме, јавно су признали да је у њуховом схватању „унија“ имала улогу чистилишта, тј. да то није био самостални циљ „већ само међустаница у превођењу шизматика у римокатолицизам“. С ватиканске тачке бивање у „чистилишту“ се отегло, тако да је сада настало време или да се врате у Руску православну цркву или да прихвате потпуни римокатолицизам. Други део ове реченице у Москви нису очекивали, јер хаванска изјава папе Франциска тако нешто није садржала. Другим речима, Ватикан се преко речи папе Франциска одрекао прозелитизма (превођења православних у римокатолицизам) у унијатској форми, али се није одрекао директног ширења римокатолицизма на канонску територију православља. Тако је потпуно неочекивано за руску страну Ватикан демонстрирао очигледно повратак на традиционалну „источну политику“.

У медијима које Ватикан контролише недавно завршена посета кардинала Паролина коментарисана је (и)као посета некаквој Руској католичкој цркви која је постојећа реалност и која има више од 30.000 верника. Такође, писали су о томе да је кардинал са Путином разговарао о правима верника ове цркве на своју организацију, цркве и објекте, постављање свештеника директно из Рима итд. Дакле, ради се о примени формуле „завади па владај“, а писање италијанске штампе управо то покушава („Сада римокатоличка заједница у Русији полаже наде на ватиканску ostpolitik и на шансе које ће дати историјска посета папе Франциска“). Света столица је демантовала да се уопште разговарало о посети папе Русији. Такође, из саопштења о боравку државног секретара Ватикана у руској земљи не види се да ли је ово питање разматрано или не. Осим тога, у Риму не крију да ће папа уколико посети Русију из ње директно одлетети за Украјину, а већ тамо домаћини „непознатих верских убеђења и припадности“ постараће се да од посете извуку максималну корист: поклоњење Мајдану, посета Зони антитерористичких дејстава итд. То значи да Москва под таквим околностима неће прихватити посету папе, јер би папина посета Украјини избрисала позитивне договоре у Москви, а све то да би се задовољили пропагандни апетити кијевске хунте.

Треба нагласити и да Русија признаје и даје сва права римокатолицима који су у јединству са Ватиканом, али не и оних који су чланови организација које контролише Ватикан (мисли се на Руску римокатоличку цркву), јер не постоји ни Италијанска православна црква иако је православаца у Италији прилично.

Посета државног секретара Свете столице ипак се може оценити, наводи редакција Фонда стратешке културе, као успешна у датим околностима. Наивно је очекивати да се противречности које су настајале око хиљаду година реше у минути. Такође, интерес свих хришћана, тачније интерес опстанка хришћанства захтева од политичара и црквених људи да одложе изјашњавања о томе „ко исправније верује“ и „ко је милији Богу“, већ да препознају заједничке интересе, који очигледно постоје. О догматском зближавању православних и римокатолика, разуме се, не може се говорити.      

[/restrict]