Рат за Европу

ГЕОПОЛИТИКА ЕНЕРГЕТИКЕ

Обезбеђивање ресурса за сопствено становништво је приоритетни задатак сваке државе, њен conditio sine qua non. Борба сила за контролу над ресурсима – хране, воде, енергената, руда – одувек чини важну и неизоставну компоненту геополитике

Алиментарни суверенитет“, самодовољност у производњи хране, која обезбеђује исхрану становништва неке државе, одвајкада представља нужан предуслов државног суверенитета. (То још није случај са водом, или је само изузетно, али није искључено да ће тако бити у непосредној будућности.) Тако је било и у XIX веку, у немилосрдној борби европских сила за колоније, за контролу над територијама и путевима снабдевања, али и још много пре тога. Приоритетни циљ је обезбедити ресурсе за себе и онемогућити приступ ресурсима непријатељима – путем блокада, пресецања линија снабдевања и овладавања (туђим) територијама. Битан мотив Хитлеровог Drang nach Osten је овладати нафтним изворима на Кавказу и у совјетском Азербејџану (Баку), у којима је оскудевала Немачка. Империјална експанзија Јапана покушала је да превлада просторна ограничења колико и ограничења у приступу ресурсима, или пре њихов недостатак (енергија, руде).

Блиски исток није само светско раскршће континенталних путева него и богато извориште енергоресурса. То Саудијску Арабију, која производи 13 одсто нафте у свету, чини привилегованим америчким савезником и вазалом и, у исто време, њеним субимперијалним пројектом. Вехабитска и сунитска Саудијска Арабија се супротставља шиитском Ирану и покушава да сузбије његов утицај. Петродолар је симбол и механизам америчке хегемоније, која почива на контроли над енергоресурсима (светским изворима нафте и гаса). Светски финансијски систем, контрола над токовима новца, тесно је повезана с енергетиком, њеним изворима и путевима снабдевања.

[restrict]

НОВА ДИМЕНЗИЈА ГЕОПОЛИТИКЕ Централна питања геополитике у XX, а посебно у XXI веку, постају економија и енергетика. Економски фактор, привредна моћ, енергетика, контрола над производњом и, последично, глобалним финансијским системом, постају средишња питања на којима се одлучује судбина великих сила. Један од важних разлога слома источног, комунистичког блока је његова привредна инфериорност у односу на западне економије; нагли пад цена енергената (нафте) на светском тржишту допринео је његовом економском слому. При томе, значајни центри светске моћи, главни геополитички актери остају углавном исти. Британски колонијализам, слично данашњим САД, налази се у сталној потрази за ресурсима, а индустријска производња у метрополи и њен раст заправо зависе од експлоатације колонија и територија над којим је успостављена доминација (као изворима сировина и јефтине радне снаге). Овакав приступ ће покушати да следи нацистичка Немачка: индустрија Трећег рајха требало је да почива на експлоатацији претежно словенског Истока, који ће бити политички организован по узору на модел који је Британија већ установила у својим колонијама. Домицилном становништву, како откривају планови Трећег рајха за колонизацију Источне Европе, био је намењен статус помоћног становништва, модерног робља.         

Геополитика енергоресурса, својствена XX и још више XXI столећу, не замењује „класичну геополитику“, схваћену као питање односа моћи у категоријама простора, већ јој даје нову димензију. Геополитика добија нову компоненту: енергетске геополитике, геополитике енергоресурса. Основна противречност при томе остаје иста: она која дели копнене од поморских сила. Силе мора контролишу размену добара, трговину и путеве њиховог снабдевања. Силе копна су по правилу богата изворишта ресурса – људских, материјалних, енергетских – на којима почива реална производња. У својој чувеној књизи Велика шаховска табла (1997) Збигњев Бжежински констатује: „Око 75 одсто светске популације живи у Евроазији и тамо се налази већина светског богатства, било да се ради о људском капиталу или природним ресурсима. У Евроазији се налази око три четвртине познатих светских енергетских ресурса.“

 

ЛИНИЈЕ ЕНЕРГОСНАБДЕВАЊА КАО ЗОНЕ НЕСТАБИЛНОСТИ Земље које производе енергију користећи сопствене ресурсе, земље енергетске производње, налазе се у суштински другачијем положају од оних које су усмерене на коришћење туђих енергоресурса. У Евроазији то су у првом реду Русија, Иран и Саудијска Арабија (такође и Казахстан, Азербејџан и Туркменистан). Државе данас окупљене унутар Европске уније, као и Турска, Кина или Јапан, не поседују сопствене енергоресурсе, или их не поседују у довољној мери, због чега су витално заинтересоване да себи обезбеде приступ изворима енергије и стабилне линије енергоснабдевања. Европска унија, на пример, са око 500 милиона становника и приближно четвртином светског БДП-а, располаже са само два одсто светских резерви нафте и свега четири одсто резерви природног гаса.

Саудијска Арабија, заједно са околним државама, „заливским монархијама“, налази се под непосредном контролом САД. На тој чињеници је у другој половини XX био заснован светски енергетски систем, на коме се базира и хегемонија долара, будући да је од 70-их година прошлог века Саудијска Арабија принуђена да нафту продаје искључиво за доларе. Амбиције САД су, међутим, знатно шире: овладати Блиским истоком кроз пројекат „Великог Блиског истока“ (и нафтним изворима Сирије и Ирака), вратити Иран под своју контролу (у полуколонијални статус који је имао пре Исламске револуције, за време режима шаха Резе Пахлавија) и потом се, преко Кавказа, „меког трбуха Русије“, устремити ка кључним енергоресурсима Евроазије (Казахстан, Азербејџан, Туркменистан и на концу Русија). То је и смисао планова за комадање најпре совјетског простора, затим територије Руске Федерације, која је, према плану који износи Бжежински, требало да буде подељена на три дела, три „независне“ државе. Овладавање енергоресурсима (и путевима њиховог снабдевања) гарантује обезбеђивање светске хегемоније Америке на дуги рок. Услов за то је да енергија Европи, Турској или Кини буде допремана из области које се налазе под америчком контролом. То је витални амерички интерес. Други важан циљ САД је контрола над транспортним системима енергената. Зоне кроз које пролазе нафтоводи и гасоводи постају зоне нестабилности, конфликата, дуготрајних и крвавих ратова. „Због тога, са становишта САД, између Русије и Европе, Турске и Кине треба изградити ’санитарни кордон’ под контролом САД како би се обезбедила способност њеног утицања на снабдевање енергијом (као и на цену енергије), и истовремено онемогућило стварање евроазијског енергетског конзорцијума или бар спречило његово ефикасно функционисање“ (Александар Дугин: Енергетска геополитика).

 

ЕНЕРГЕТСКА ОФАНЗИВА Неуспех америчке стратегије на Блиском истоку имаће далекосежне последице и ван блискоисточног региона. Сирија остаје ван орбите Запада. У будућности она ће наставити да води независну политику, укључујући и у области енергогеополитике. Сви планови за пројектовани гасовод од Катара преко Турске до Европе тиме падају у воду. С друге стране, пораз Исламске државе ствара услове за јачање иранског утицаја у региону. Иран је данас војни савезник владе у Дамаску и либанског Хезболаха, а остварује и све снажнији утицај у Ираку и Јемену, с амбицијом да зону свог утицаја прошири ка Пакистану и Авганистану, уједињујући шиитске муслимане. С тим у вези, Хенри Кисинџер говори о могућности успона „новог радикалног иранског царства“. Ова ситуација доводи Турску у деликатну ситуацију и приморава је да мења своје стратешке приоритете. У таквим околностима Турска се опредељује за гасовод „Турски ток“ (снабдевање гасом из Русије) и јача своје везе с Ираном, који заузима високо четврто место у светској производњи нафте (пето у производњи гаса). Напуштање орбите Запада је начин да Турска обезбеди сопствено енергоснабдевање али то доноси отворено непријатељство САД  и повећани ризик од разбијања и поделе Турске по етничким шавовима (проблем Курда).

Русија, као земља енергетске производње, налази се у сасвим другачијем положају. Према годишњем извештају компаније Бритиш петролеум, она је од прошле године највећи произвођач нафте у свету (испред Саудијске Арабије) и водећи извозник природног гаса (који извози и 41,8 одсто од укупно произведених количина угља). Њен буџет се и данас у великој мери заснива на приходима од продаје енергената, на чему почива значајан део њене привреде и сам економски суверенитет. Отуда је Русија животно заинтересована да енергентима опскрбљује земље које трпе енергетски дефицит: Европу на западу, Турску на југу и Кину на истоку, истовремено се одупирући свим покушајима САД да онемогуће или пресеку линије енергоснабдевања.

Енергетска политика данашње Русије умногоме подсећа на „енергетску офанзиву“ коју је Совјетски Савез покренуо 70-их година прошлог века. Циљ совјетске „енергетске офанзиве“ био је економско повезивање СССР-а и Савезне Републике Немачке, што је на крају довело до завођења санкција Москви од стране САД. Укратко, „енергетски ресурси у нашем свету постају примарни инструмент у борби за светску доминацију… енергетска политика Русије представља одлучујућу сферу у одбрани (руских) националних интереса“ (А. Дугин: Енергетска геополитика).

 

ТРОУГАО РУСИЈА–ИРАН–КИНА Русија тесно сарађује и са Ираном у области Каспијског мора: „Москва и Техеран имају заједнички став да Каспијска регија није ’море’ већ ’језеро’, што значи да свих пет држава које излазе на њега морају међусобно да деле и профит од експлоатације нафте у његовим водама“ (Мирослав Лазански). Ове две земље су до сада успеле да осујете све покушаје САД да себи обезбеде приступ резервама енергената  у зони Каспијског мора, због чега је пропао и пројекат нафтовода и гасовода „Набуко“, који је требало да допрема нафту и гас од Азербејџана до Европе. Пројекат је, осим САД,  подржавала и ЕУ, како би наводно „смањила зависност од руског гаса“.

Односи Русије са Кином данас су стабилни и она остаје најважнији руски потрошач. Ти односи су дефинисани као „стратешко партнерство“, а деловање двеју сила постаје усклађено у домену спољне политике, инвестиција, развоја и енергетске геополитике. Између Русије и Кине не постоје транзитне земље, што значајно олакшава њихову сарадњу. Заузврат, северна и северозападна подручја Кине – најпре Синђијанг, аутономни регион настањен муслиманским Ујгурима – изложена су снажним покушајима дестабилизације, коју подстиче Запад.

Образовање Евроазијског савеза (пројекат реинтеграције бившег совјетског простора) и кинески пројекат „Појас – пут“ („Нови пут свиле“) заправо су конвергентни пројекти будућности евроазијског континента, а њихова непосредна последица је изградња нових енергетских путева (мегагасовод „Сила Сибира“). То је, по свему судећи, витални енерготок XXI века, главна енергетска артерија евроазијског Хартленда.

Односи Русије са Турском доспели су на преломну тачку. Уместо пројекта „Јужни ток“, који је онемогућен заједничким деловањем Брисела и Вашингтона, а на штету земаља југоистока и југа Европе, реализује се, и то убрзаним темпом „Турски ток“, што појачава тензије између донедавно блиских савезника – Америке и Турске. Турска данас остварује завидну сарадњу с Русијом и на пољу нуклеарне енергетике. Покушај гуленистичког државног удара у Турској (у организацији америчких тајних служби) представља западни и амерички одговор на нову спољну оријентацију турског председника Тајипа Ердогана.

До сада САД су ефикасно саботирале сарадњу Русије и Турске, укључујући и у области енергетике, путем дестабилизације Кавказа, посебно јужног (Грузија под Сакашвилијем).

 

СТРАТЕГИЈА ПРОТИВ ЕВРОПЕ Односи Русије са Европом данас се налазе у критичној фази. Европска унија је у потпуности зависна од енергетских произвођача, при чему је „Русија водећи снабдевач Европе нафтом и гасом, са 37 и 35 одсто од укупне европске потрошње“ (према извештају БП). Прокламована политика „енергетске независности“ ЕУ (европска Повеља енергетске независности) у таквим околностима постала је неодржива или једноставно бесмислена, будући да пред Русију, као свог најважнијег снабдевача енергентима, поставља непремостиве препреке у изградњи и приватизацији европских енергетских мрежа.

Нове америчке санкције против Русије – пуни назив закона изгласаног у Конгресу је Закон о супротстављању непријатељима Америке путем санкција – део су америчке привредне и енергетске стратегије усмерене не само против Русије већ и против Европе, или у првом реду против Европе. То признаје и аналитичар са Волстрита Џералд Селенте, констатујући да су нове антируске санкције заправо „део стратегије САД која циља на то да Америка замени Русију у улози главног снабдевача Европе енергентима“. Циљ САД је да зауставе изградњу гасовода „Северни ток 2“, трајно удаље Немачку од Русије и европску „зависност од руских енергената“ замене сопственим монополом.

Мишљење аналитичара о томе је неподељено: ове санкције су „искључиво последица америчке борбе против руског енергетског сектора за превласт на европском тржишту“ (у тексту се конкретно помиње гасовод „Северни ток“) и немају никакве везе с украјинском кризом, на коју се формално односе. Закон је изгласан у тренутку када је извоз руског гаса у Европу досегао рекордни ниво, односно када су максимално попуњени постојећи капацитети, што приморава Европу да их значајно повећа. Истовремено, раст увоза америчког течног гаса има само симболичан ниво (његови главни клијенти у Европи су Пољска, Португал и Холандија, податак који довољно говори сам за себе). Ограничавајући фактор за његов раст остаје цена. Уколико Брисел прихвати амерички ултиматум, блокирање снабдевања руским гасом ће проузроковати дефицит гаса на европском тржишту и пораст његове цене за најмање 30 процената.

У ствари, ова америчка одлука ЕУ ставља пред једноставан избор: између зависности од руског природног гаса или зависности од америчког течног гаса. Сама технологија производње, трошкови транспорта и непостојање адекватне инфраструктуре на европском тлу амерички гас чине прескупим, због чега би стварање европске енергетске зависности од САД имало за последицу неконкурентност европске привреде. Једном речју: „Све то уопште нема никаквог економског смисла“, закључује аустријски енергетски експерт Јоханес Полак. Могућност замене руског природног гаса америчким течним нафтним гасом остаје у само теоретском домену, „будући да би Американци тај гас испоручивали по цени која би навела Аустрију да радије сече своје шуме“.

 

НОВА ЕВРОПА ПРОТИВ СТАРЕ ЕВРОПЕ Нови пакет антируских санкција већ је произвео и прве видљиве политичке ефекте: продубио је од раније постојеће поделе унутар ЕУ, од којих је најважнија она која дели „Стару Европу“ од „Нове Европе“ (према изразу Доналда Рамсфелда из 2003). „Стару Европу“ чине земље окупљене око Немачке и Француске, чији је несумњиви интерес јачање веза с Русијом, у првом реду у енергетском сектору.

„Нова Европа“ је заправо стари „санитарни кордон“, чији је циљ да онемогући или барем отежа сарадњу Русије и Немачке. „Нова Европа“ окупља земље чије су економије практично безначајне, због чега оне не могу да одлучују о политичкој будућности континента, нити да значајније утичу на економске и финансијске токове унутар ЕУ. Њихове привреде су стално зависне од европских субвенција, док  у политичком смислу ове државе потпуно зависе од подршке САД. У пракси, то значи да оне послушно следе политику супротстављања Русији – кроз непрестано испољавање русофобије и потенцирање „страха од руске доминације“ – и да се све отвореније противе Немачкој, кроз саботирање свих немачких покушаја да очува јединство ЕУ. Европско јединство се данас слама и на питању снабдевања енергентима, о чему земље чланице имају дијаметрално супротне ставове и испољавају сасвим различите интересе.

„Нову Европу“ предводи Пољска са балтичким републикама, покушавајући да око себе окупи друге (источне) чланице ЕУ. Отуда се Пољска противи изградњи руских гасовода и питање сопственог енергоснабдевања настоји да реши увозом америчког гаса. Такозвана иницијатива „Три мора“, повезујући Балтик с Јадраном, представља корак у истом смеру и стога наилази на подршку Вашингтона. Позиву се засад одазвала Хрватска, још један амерички клијент и потенцијални купац америчког гаса (гасни терминал на Крку, који би наводно требало да постане функционалан до 2020. године).

Интерес САД у односу на ЕУ при томе остаје непромењен. Оне покушавају да економски ослабе Европу, у првом реду немачку привреду, која бележи значајан трговински суфицит у размени са САД, и да је учине неконкурентном (на америчком тржишту). У политичком смислу, то значи покопати сваку идеју о европској самосталности. Овај циљ се веома прецизно уклапа у одлуку Британије да напусти Унију, као и у Трампово обећање да ће Америка убудуће бити на првом месту. Један од ефикасних и сврсисходних начина да се то оствари је енергетска геополитика. Истискивање Русије са енергетског тржишта ЕУ, као и стварање зависности од америчких произвођача гаса, гарантују да ће Немачка трајно остати у стању потчињености САД. То Европу доводи пред дилему коју је савршено јасно описао немачки експерт за Русију Александер Рар: „Сада је наступио тренутак истине за Европу. Није више могуће претварати се да се ништа није догодило и само пасивно чекати. Европа мора или да прогута овај горки закон и сагласи се са статусом вечног вазала Америке, или да одбрани своје право на независну политику – одвојити се од САД, уза све последице које таква одлука доноси.“

 

БУДУЋНОСТ КОЛЕКТИВНОГ ЗАПАДА Амерички ултиматум Европи (у виду новог пакета антируских санкција) отвара још једно важно питање којим се за сада, како примећује аналитичар Игор Пшеничников из Института РИСИ, нико не бави: „То је питање евроатлантске безбедности и евроатлантске солидарности. О њему још нико не говори наглас зато што јавно изнете мисли, као прво, имају ’навику’ да се материјализују. А друго: Европљани се боје да се и дотичу тог проблема јер чак и размена мишљења о њему може испровоцирати неповерење и непријатељства унутар ’колективног Запада’. Реч је, пре свега, о вези између Европске уније и НАТО, унутар које НАТО фигурира као војни гарант безбедности ЕУ“.

Оба питања – питање европске енергетске и војне безбедности – за Европљане остају кључна. Ослабљена, подељена и дезоријентисана ЕУ на њих не нуди никакав јасан ни конзистентан одговор. Њене либералне политичке елите то, по свему судећи, и нису у стању. Одлагање одговора и непостојање јединственог става међу чланицама само повећава опасност од распада ЕУ, чија је дезинтеграција, сада дискретно подржана из Вашингтона, фактички започела брегзитом.

Почетком 2014, са избијањем кризе у Украјини и државним ударом који је убрзо потом уследио, Русија је променила основну стратегију своје спољне политике. Уместо Европи, што је била константа руске политике још од доба Петра Великог, она се окреће ка Истоку, ка новим силама у успону, попут Кине, Ирана или Индије – ка новом економском, а у блиској будућности и политичком центру света у Азији – и престаје да тражи стратешког партнера на Западу. Овај заокрет има судбоносан значај, не само за будућност Русије.

Европске силе су тада безрезервно подржале пучисте у Кијеву и осудиле руско присаједињење Крима. Самом пучу претходиле су посете европских званичника демонстрантима на Мајдану, почев од немачког министра иностраних послова Вестервелеа, изасланика Европске комисије и европских влада, све до доласка заменице државног секретара САД Викторије Нуланд, која је дала сигнал за почетак крвопролића у Кијеву и упутила једну важну поруку државницима ЕУ: F**k The EU.

 

ЕВРОПА ЈЕ ИЗДАЛА САМУ СЕБЕ Европске земље су затим оберучке прихватиле антируске санкције које су прогласиле САД, кратковидо пристајући на кидање и економских, и политичких веза с Русијом. И доводећи тиме у питање сопствену (енергетску) будућност.

Одговор Москве на то био је окретање Истоку.

У есеју Владимир Путин и завера медиокритета Станко Церовић (есеј је написан 2014) описује тај преломни моменат: „Русија је за Европу нови хоризонт, који се отвара све до Пацифика, повезивање ова два тока исте цивилизације, руског и западноевропског, може да дâ нови елан цивилизацији која би тако, равноправно, ушла у такмичење са Азијом, гдје се већ преселио економски центар свијета – све се отвара такорећи само од себе. То је видио Де Гол. Али Европа је већ издала Де Гола кад је одбила да поврати своју независност (зато је сад идеја европског уједињења мртва), као што је Њемачка претходно изневјерила Бизмарка (препоруку да Њемачка никад не смије ући у сукоб са Русијом) и зато упала у два свјетска рата. Путин је био последња шанса Европе да се врати у свјетску историју. Издајући Путина, опет је издала саму себе. Та шанса је дефинитивно изгубљена. Увођењем санкција Русији, Европа је показала Русији да је претјерано везивање за Европу чини рањивом. Русија више неће куцати на европска врата.“

Последице тих догађаја јасно су видљиве управо сада, када „колективни Запад“ фактички више не постоји, а Америка на сваки начин приморава ЕУ да се претвори у пуко тржиште (за амерички гас и производе њене индустрије) и у „тело без суверенитета“ (Алан де Беноа), у знаку девизе America first. Прихватање диктата Вашингтона било би заправо политичко и економско самоубиство Европљана. Реакције европских званичника своде се на вербалне протесте, који звуче млако и неуверљиво, и по свему судећи долазе прекасно. Конкретне акције изостају, ЕУ је обузета парализом. 

Пошто „Русија више не куца на европска врата“, Европа ће у тој борби бити препуштена самој себи, очи у очи с „прекоокеанским Левијатаном“.       

[/restrict]