РАТ МОРА ПРОТИВ КОПНА

АМЕРИЧКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА НОВИ РИМ ИЛИ НОВА КАРТАГИНА

Епоха потпуне хегемоније Запада (дуга свега четврт века) окончава се новим и за многе неочекиваним успоном континенталних сила. Како примећује Пепе Ескобар, ова „радикална промена Евроазије је неумољива“, а то „подразумева и крај сна о америчкој изузетности и САД као евроазијском хегемону“

Француски мислилац и езотерик Рене Генон назвао је америчку цивилизацију „Крајњим Западом“. Америчка цивилизација није засебна цивилизација, упоредива с другим, већ само једна фаза европске цивилизације, завршна етапа Европе у епохи Запада: „reductio ad absurdum неких од најнегативнијих и најсенилнијих аспеката западне цивилизације“. Одређене тенденције одраније присутне у европској цивилизацији се концентришу у Сједињеним Државама и развијају до свог врхунца, али не у знаку прогреса и еволуције него као симптом распада цивилизације, културне и људске регресије.

Према мишљењу италијанског мислиоца Јулијуса Еволе, суштина американизма почива у следећем убеђењу: „Свако може постати оно што он жели, у границама технолошких средстава која су му на располагању. Исто тако, особа није оно што јесте по својој правој природи, па стога не постоје ни стварне разлике међу људима…“

Основа за то је широко хваљени амерички индивидуализам, кога не треба бркати с особеношћу, јер „индивидуализам припада безобличном свету количине“ (а не квалитета и хијерархије), због чега се индивидуализам супротставља особености и доживљава је с непријатељством. Америчка визија света је строго механицистичка, а „амерички ум (детињаст и примитиван) из тог разлога има сужене хоризонте, он се ограничава само на оно што је непосредно и једноставно, уз неизбежну последицу да све учини баналним, основним и изравнаним до дна, док се не лиши сваког духовног живота“. Такав индивидуализам противи се разноликости и рађа униформност, једнообразност непознату иједној другој цивилизацији у људској историји: једнообразност у мишљењу и осећањима, у политичким ставовима, чак и у спољашњем изгледу, стварајући у потпуности егалитарно друштво „чисте демократије“.

[restrict]

Развој у знаку регресије Корене овако схваћеног индивидуализма треба тражити у либерализму као јединој политичкој идеологији коју је упознала Америка и која је дубоко укорењена у америчком менталитету. У центру либералистичке филозофије налази се индивидуа, али као празан и апстрактан концепт, „као празна љуштура“, очишћена од свих садржаја и сваке припадности неком колективитету. Индивидуа са својим себичним потребама и њен „критички разум“ постају једино универзално мерило. Таква индивидуа прокламује своју слободу (liberty), и то као „слободу од“: од државе и њене контроле над економијом, од цркве и њених догми, од етничке, сталешке, класне или полне припадности… Отуда проистиче потреба америчког менталитета да одбаци свако наслеђе како би вечито започињао од нуле. Добро постаје искључиво оно што је „ново“. Америчка цивилизација одбацује сваку традицију како би била изграђена на култу новине и младости.

Таква тежња има парадоксалан и неочекиван исход. Према овом схватању, америчка цивилизација је „најнапреднија“ управо зато што је америчка нација „млада“ и „нова нација“. Али „далеко од тога да су нове цивилизације нужно и ’супериорне’. Заправо, оне могу бити сенилне и декадентне“. И даље: „Постоји нужна подударност између најнапреднијих фаза историјског циклуса и оних најпримитивнијих“ (Ј. Евола: Америчка цивилизација). Варварство није само одлика младости, будући да оно, како примећује Освалд Шпенглер, пророк „пропасти Запада“, може бити и сенилно.

Амерички „прогрес“ је заправо оживљавање тих „сенилних тенденција“ и регресија на стадијуме којима је већ претходно прошла европска цивилизација, а потом на још архаичније цивилизацијске обрасце: с Америком се на историјску сцену враћају таласократске и меркантилне силе, такозване „цивилизације мора“. Овај тип цивилизације нам је познат још из историје Старог света. Оне се поново јављају у историји европске цивилизације, са шпанским и португалским колонијалним царствима, која се окрећу мору и прекоморским освајањима, да би са Британијом и Сједињеним Државама доживеле своју кулминацију као „цивилизације океана“.

 

Авангарда Запада. Анти-Европа Америчко друштво настаје као заједница изгнаника и луталица, одбачених и прогнаних – у суштини, индивидуа без својстава, које ступајући на амерички континент одбацују своје наслеђе као „предрасуду“. Већ поменута „слобода од“ је америчка дефиниција слободе, коју она нуди или намеће „остатку света“. С временом, ови изгнаници ће поверовати у своју изабраност, која их обавезује на глобалну владавину, у знаку ширења тако схваћеног концепта „слободе“. Другим речима, Америка има своју посебну месијанску идеологију: идеологију американизма, и своју планетарну цивилизирајућу мисију – „светску либералну револуцију“, на коју се данас позивају амерички неоконзервативци. То је сама срж америчке идеје „слободе“. У том смислу, Америка је заиста „Крајњи Запад“ и довршетак одређених тенденција које су се већ претходно развиле унутар европске цивилизације.

Појам Запада у данашњем значењу јавља се у Европи тек од XVII века. Првобитно „Запад“ означава само географски запад европског континента. Међутим, управо у земљама на европском западу одиграo се револуционарни прелаз из традиционалног у модерно друштво. Такав Запад производ је три велике револуције: у Енглеској, Холандији и Француској, на које се надовезују Америчка револуција и Рат за независност. Најважнија обележја таквог Запада постају секуларизам, идеја бескрајног материјалног прогреса („мит о прогресу“), привреда заснована на тржишту и индустријској производњи, научна слика света (позитивизам) и либерална политичка идеологија (на којој се базира демократија као тип друштвеног уређења). На ових неколико једноставних принципа почива модернизација. 

Са ширењем овако схваћеног прогреса, Запад и Европа постају синоними. Из тих промена рађа се и убеђење да је пут прогреса (схваћеног на западни начин) универзалан и обавезујући. Између Запада и модернизма ставља се знак једнакости. У Америци, која није спутана никаквим традиционалним друштвеним уређењем, исте тенденције ће се развијати много брже и попримити неке истински девијантне црте. „Запад“ постаје Анти-Европа: име за последњу и закључну фазу европске цивилизације, у знаку порицања и раскида с историјским традицијама. 

Током XX столећа Америка постаје права авангарда таквог Запада, а географска Европа, источна па и она западна, само периферија западног света.

 

Америка – Нови Рим Амерички месијанизам настаје као експлозивна мешавина верског фундаментализма и мита о историјском прогресу. Његова логична и неизбежна последица је експанзионизам. Према речима америчког памфлетисте Џона Саливена, Америка има „очигледно и природно право да се шири преко континента, које јој је доделило Провиђење…“ (Manifest destiny). Управо америчка супериорност обавезује на експанзију како би Америка „ширила границе (тако замишљене) слободе“. Марс Хенри Вотерсон је крајем претпрошлог столећа прокламовао глобалне амбиције тог новог типа империјализма: „Ми смо велика империјална република позвана да изврши пресудан утицај на човечанство и свет обликује онако како то још ником није пошло за руком, чак ни Римском царству.“

Од Линколна све до Буша амерички председници су по правилу одбацивали идеју о Америци као империји (не и империјалистичку спољну политику). „Ми нисмо империјална велесила“, изјавио је још 2004. председник Џорџ Буш Млађи. „Ми смо велесила која ослобађа народе.“ Негде око 2000. године идеји о „америчкој империји“ враћају се амерички неоконзервативци, захтевајући да САД на себе преузму „империјалну улогу“, с тим што појам империје у њиховом тумачењу има крајње специфично и ограничено значење. То је колонијализам британског типа, у коме просперитет метрополе почива на експлоатацији колонија, или империјализам европских сила у периоду belle époque, који се прикрива наводно „цивилизујућом мисијом“. (Ово „Лепо доба“ окончало се 1914. избијањем Првог светског рата који ће довести до распада колонијалних царстава европских сила.)

Империја добра и империја зла Роберт Кејган је својевремено лансирао појам „благонаклоне империје“ („benevolent empire“), наводно примењив на Америку (за разлику од регановске формуле „империје зла“, која се односила на СССР из периода Хладног рата).

Ферид Закаријa, утицајни аналитичар америчког Њузвика, америчку позицију упоређује једино с Римским царством. Хенри Кисинџер је однос Америке према Европи после Другог светског рата упоређивао с односом Римског царства према Грчкој разореној пелопонеским ратовима. Чарлс Краутхамер, уводничар Вашингтон поста, још 1999. тријумфално закључује: „Америка штрчи над светом као колос. Откако је Рим разорио Картагину, нико други није достигао такве висине.“ Циљ „Новог Рима“ је елиминисати све противнике либералне хегемоније и покорити планету у име своје идеје „слободе“.

У очима америчких неоконзервативаца Америка коначно прераста у „постмодерни Рим“, у ново средиште света на крају епохе модерне. На тај начин, како закључује Мирослав Лазански, „Римско царство постаје референтна тачка нове америчке деснице“, док „аналогије с Римом, као и свеприсутност речи ’империја’ у америчкој штампи, сведоче о изградњи једне империјалне идеологије…“

 

Америка – Нова Картагина Међутим, Америка не представља никакву посебну цивилизацију, као што данашње САД не представљају империју у правом значењу речи. О томе јасно сведочи управо „империјална идеологија“ америчких неоконзервативаца, која остаје заробљена унутар зачараног круга либералне мисли и наставља да се креће унутар њених апорија и контрадикција. Империјално позвање се овде своди на „мисију либерализације свих земаља и народа света“ (ширење либералне идеологије), док културни утицај Америке остаје онај на нивоу популарне културе. Услед тога данашње САД више личе на карикатуру или пародију Рима него на империју у зениту своје моћи.

Ако су историјске аналогије с Римом нужне, онда их треба тражити у периоду римске декаденције и сумрака Рима. Америка се може поредити с древним Римом барем у једном аспекту: обиму империјалне експанзије, који je, како уочава историчар Едвард Гибон, на концу и довеo до његовог пада: „Просперитет је покренуо принцип распадања. Узроци опадања умножили су се с обимом освајања, и чим је време или случај уклонило вештачке потпоре, голема грађевина се срушила под теретом сопствене тежине“ (Е. Гибон: Пад Римског царства).

Нема сумње да америчким неконзервативцима пријају поређења са Римским царством, али се једна друга историјска аналогија овде чини далеко основанијом: Сједињене Америчке Државе, створене по узору на Британско царство, много више подсећају на меркантилну и таласократску Картагину – супарницу Рима на мору, поморску цивилизацију која је столећима владала Средоземљем и чија се моћ простирала и с оне стране Хераклових стубова (данас Гибралтарског теснаца). Ову аналогију подвлачи Конрад Ренкас у свом есеју Сједињене Државе – Нова Картагина или Алтернативни континент: „Иако популарна међу историчарима западне цивилизације, аналогија између Сједињених Држава и Римске империје (поготово у касној фази) није адекватна, јер геополитичка и социополитичка еволуција Америке, нарочито у последњих сто година, више личи на алтернативну верзију историје у којој је Картагина, а не Рим, победила у Пунским ратовима.“

Историјску паралелу између модерне Америке и древне Картагине први је уочио руски конзервативни мислилац Константин Леонтјев (у делу Византизам и словенство, 1876): „Сједињене Државе су савремена Картагина.“ Слично Генону или Еволи, ни Леонтјев у америчкој цивилизацији не препознаје никакву цивилизацијску новину. Америчка цивилизација је, напротив, „врло стара цивилизација“, и то „халдејска цивилизација, али у свом упрошћеном републиканском виду (која је израсла) на новој, чистој земљи“ (К. Леонтјев).

У (мета)географском смислу, Сједињене Државе остају „просторно повезане са Великом Британијом“. Америчка моћ, слично Картагини, почива на превласти на мору и контроли поморских трговачких путева, што је чини примером типичне таласократске силе: „Сједињене Државе су класична таласократија, што значи систем у којем ми препознајемо предност поморских (глобалних) интереса над тлом (унутрашњим); доминацију економских интереса над политиком; а што се тиче економије, сматра се да је производња у функцији трговине и промета капитала“ (К. Ренкас).

Будући да се не гради ни на каквом вишем, а поготову не на сакралном принципу, Америка остаје само трговачка република (а не империја), или „антиимперија модерниста“, што је опет приближава другом цивилизацијском моделу: Картагини, а не Риму. Амерички „прогрес“ је у ствари дубока регресија ка једном архаичном цивилизацијском моделу.

 

Поморска судбина Развој америчке цивилизације у правцу таласократије јасно је назначио већ Теодор Рузвелт: „Хоћу да САД постану доминантна сила на Пацифику. Амерички народ ће остварити највећа дела једне велике силе.“ Теоријски га је у својим делима развио адмирал Мехен, који је давао предност поморској војној моћи и „поморској судбини“ САД. „Поморска сила“ је за овог адмирала идеалан тип цивилизације, предодређен за светску превласт. За Мехена прави историјски узор је „стара Картагина“, те историјски много ближа Енглеска. Појам „поморска сила“ овде значи „слободу поморске трговине“, док се улога њених оружаних снага и ратне морнарице своди на обезбеђивање монопола над поморским трговачким путевима.

Ако је судбина Америке „поморска“, њени непријатељи постају копнене државе – пре свих Русија, Кина и Немачка, које треба гушити обручем „анаконде“ (блокирањем њених територија са мора и из приобаља). Први корак у тако замишљеној експанзији је „интеграција америчког континента“ (експанзија по меридијанима), други борба за светску превласт (експанзија по географској ширини). Како показује ток историјских догађаја, замисли америчког адмирала су постале идејна основа на којој ће се градити стратегија „Нове Картагине“. Моћ Америке и данас почива на њеној способности да своју војну силу пројектује на већи део планете путем својих поморских снага.

Картагину треба разорити

Картагина је током неколико столећа, све до завршетка Пунских ратова, владала Средоземљем образујући моћно Картагињанско царство. Трећи пунски рат окончан је године 146. пре нове ере, римским освајањем Картагине: Римљани су до темеља разорили Картагину, а њена поља засејали сољу. Забрана поновног насељавања Картагине била је на снази око две стотине година.

Коначни слом таласократске Картагине означио је сумрак таласократске и успон копнене, сувоземне моћи Рима. Током историје Старог света сукоб поморских и копнених сила досегао је свој највећи интензитет управо у рату Рима против Картагине. Тиме је (у корист цивилизација копна) била одлучена судбина Старог света. На сличан начин, сукоб Атине и Спарте није само спор два грчка полиса око превласти у Хелади већ и сукоб два алтернативна цивилизацијска модела: Спарта овде оличава копнену моћ, Атина је представник поморских и трговачких силa.

Насупрот томе, Рим је у наслеђе Европи оставио идеју империје која има божанско порекло и идеју империјалне владавине која прихвата различитости (етничке, расне, верске или културне) како би својим деловима осигурала мир и просперитет. Ову идеју ће, за приближно хиљаду година, наставити Византија као „Други Рим“. На Западу, она ће на неко време васкрснути у Светој римској империји (немачког народа), изједначавајући се са хришћанском екуменом, за разлику од трговачких република Медитерана, чији је витални принцип владавина морима. У наредним столећима поклоници империјалне идеје ће се позивати на Римско царство. На римски идеал империјалне владавине се у својој Монархији позива и Данте, за кога „римски грађанин“ остаје узор врлине.

Године 1523–1524. руски монах Филотеј упутио је посланицу великом московском кнезу, позивајући га да преузме улогу коју је раније имао византијски василевс. „Сва хришћанска царства су доживела крај и стекла се у јединственом царству нашег владара“, написао је Филотеј. „Два Рима падоше, а трећи стоји, и четвртога неће бити.“ Идеја „Трећег Рима“, прихваћена од словенофила, оживеће током владавине императора Александра II, у другој половини XIX века, дајући нову самосвест нарастајућем Руском царству. Према ставу историчара Арнолда Тојнбија, она се на свој начин наставила и у Совјетском Савезу: „Совјетски Савез данас, као и Московија у XIV веку, репродукује карактеристичне црте Источног Римског царства… Како под распећем, тако и под српом и чекићем, Русија остаје ’Света’…“

 

Острво се одваја од Континента С почетком Новог доба Европа одбацује идеју империје, посебно идеју сакралне империје, а на место (хришћанске) вере ступају идеје хуманизма и прогреса.

Почев од XVII века у Енглеској се одвија преоријентација с копна на море – „Острво“ се одваја од „Континента“. Енглеска постаје права поморска велесила и у томе преузима примат од Шпаније, образујући постепено своје колонијалну „империју“. САД ће управо од Британије баштинити своју идеју империјалне владавине.

У револуцији и грађанском рату у Енглеској је срушена традиционална монархија, која подразумева божанско право монарха на владавину. Власт суверена ће убудуће бити ограничена парламентом (у ствари, олигархијским интересима). Британско царство, које се формира на концепту либералне демократије, заправо постаје „меркантилна и либерална империја“, којом не влада идеологија ни концепт сакралности државне моћи него искључиво трговински интереси и токови новца.

Слично Британији, Америка је много ближа Картагини него Риму и због чињенице да, за разлику од већине познатих империја у прошлости, никад није представљала сакрализовану целину већ само трговачку републику као заједницу „равноправних“, која почива на уговору. Њен принцип није коегзистенција различитости него унификација: унификација кроз прихватање једног модела у економији (тржиште) и унификација на идеолошком плану (либерализам). Цивилизација је стога само једна: она западна.

Великој Британији је на тај начин пошло за руком оно што није Шпанији или Португалији: да први пут после Картагине образује праву поморску цивилизацију, велесилу које ће контролисати токове светске трговине. Повољан историјски тренутак за то наступа с успоном Османлија, чија освајања (за разлику од монголских) прекидају старе копнене путеве, у првом реду древни „Пут свиле“, који још од почетка нове ере повезује Исток и Запад. Проналажење поморских путева ка Истоку за Европу добија животну важност. Османлијска освајања такође докрајчују Византију, „Други Рим“, земље и народи које улазе у овај цивилизацијски круг, „византијски Комонвелт“, губе на свом значају, падају у ропство или постају периферијом светских збивања. „Хришћанску екумену“ у Европи (Europa universalis) подривају револуције, а с крајем Римско-немачког царства почиње епоха Запада у историји европске цивилизације. Раздобље владавине сувоземних, копнених сила смењује епоха доминације поморских. Колонијалисти-поморци (који изненађујуће подсећају на Платонове „божанске Атланте“) покоравају планету, и то најпре обе Америке (на Западу). На Истоку, колонијализам новог типа потчињава Индију, у почетку силом оружја, потом глађу. Обруч око многољудне Кине стеже се на два начина: контролом над поморским путевима (Јужно кинеско море) и трговином опијумом. Кина доспева у полуколонијални статус. Русија, у почетку царска Русија, касније Совјетски Савез, томе се успешно одупире и постаје мета и противник западних сила.

 

Успон и пад Нове Картагине Амерички рат за независност означио је сукоб „међу браћом по крви и духу“ око питања светске доминације. За разлику од британског, „северноамеричко острво“ располаже достатним ресурсима за светску хегемонију – демографским, привредним и просторним. Компромис ће бити пронађен нешто касније, образовањем јединствене „империје атлантиста“, којим ће Вашингтону припасти примат у политичком и војном домену, а Лондону (бар за неко време) бити препуштена водећа улога у токовима новца. То су два центра једне цивилизацијске и геополитичке целине. „Нова Картагина“ постаје глобална стварност, а њене претензије на светску доминацију сасвим реалне с падом Источног, комунистичког блока, када наступа „униполарни тренутак“ (Ч. Краутхамер) у историји света. Како отворено признаје Збигњев Бжежински (у својој књизи Велика шаховска табла), „главни геополитички циљ Америке (империје атлантиста, Нове Картагине) је Евроазија“.

Епоха потпуне хегемоније Запада (дуга свега четврт века) окончава се новим и за многе неочекиваним успоном континенталних сила. Како примећује Пепе Ескобар, ова „радикална промена Евроазије је неумољива“, а то „подразумева и крај сна о америчкој изузетности и САД као евроазијском хегемону“. Консолидација Евроазије данас се заснива на „стратешком партнерству Русије и Кине – од енергије и трговине, до одбране и развоја инфраструктуре – што ће само учврстити одлуку Русије да се окрене на исток, а Кине на запад. Геополитички, то не значи да је Москва подређена Пекингу, него да је у току изградња симбиозе, која се помно развија у више фаза“.

На почетку трећег миленијума „рат мора против копна“ добија нову, планетарну димензију кроз сукоб Запада с новим евроазијским силама у успону (рат Океана против Континента). Свет ће, у коначном исходу, или постати униформан и претворен у једну и јединствену, „либералну планету“, или мултиполаран, заснован на плурализму цивилизација, традиција, народа, раса, конфесија… То је и избор између два модела устројства света: модела који би прихватaо постојање различитих цивилизација и тражио модусе њихове коегзистенције, или крвавог „новог светског хаоса“, као модела будућности који је „Нова Картагина“ наменила Евроазији. 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *