Претеча кристалне ноћи

Пре више од века Беч је подржавао погромаше у Загребу. Данас, када се у антисрпској хистерији пале ћириличне новине, на њиховој страни је Брисел. Само наивни могу помислити да је реч о пукој коинциденцији

Упамтите, Срби! Нисте криви! НАТО  је злочинац. Ми Срби смо жртве. Ко вам другачије каже – лаже! Имајте стално ово на уму. Да се не заборави.

[restrict]

ИМА ЛИ МЕСТА ЗА ДИЛЕМЕ У храму Руске православне цркве у Београду, посвећеном Светом Тројству, на зиду поред врата налази се мермерна плоча са именима и презименима руске православне браће која су страдала на страни Срба у ратовима деведесетих година прошлог века. Уписано је укупно 45 имена. Руска црква, како је народ зове, налази се одмах иза Цркве Светог Марка. Кад изађете из Руског храма и кренете према згради Радио-телевизије Србије, наиђете на споменик погинулим радницима РТС-а у НАТО злочиначком бомбардовању телевизијске зграде крајем априла 1999. године. За време агресије НАТО монструма предвођених америчким болесним умовима у Србији је уништено 40.000 кућа, 300 школских установа и 20 болница. Онеспособљено је две трећине складишта нафте, девет великих енергетских система. Погинуло је више од 2.000 цивила, међу којима и 88 деце.

Четврт милиона Срба је протерано са Косова и Метохије. Осиромашени уран, који су Американци користили у муницији током бомбардовања, довео је до вишеструког повећања онколошких болести у Србији. Навео сам таксативно само неке злочине НАТО ништака над грађанима Србије.

С друге стране, имате имена и презимена 45 Руса који су свесно жртвовали сопствени живот да би бранили православну браћу Србе. Србима се намеће дилема на чијој страни би требало да буду данас. На страни оних који су их убијали, градове рушили, земљу, воду и ваздух затровали, или на страни оних који су свој живот дали, бранећи заједно са нама, земљу Србију и њене грађане од напада нечастивих безумника? Одговор је свима знан.

Злотвор, НАТО и његове чланице, неће своју ћуд променити, нити ће од осведочених зликоваца некакви добротвори постати. Зато памет у главу, у се и у своје кљусе и уз браћу Русе. Нема нам друге.

 

ПО УЗОРУ НА УСТАШЕ Мора се памтити и ништа се не сме заборављати. Пре 115 година, септембра месеца 1902, у Загребу који је тада био део аустроугарске заједнице, извршен је велики погром Срба. Тад је у „цивилизованом“ граду уништавано, и паљено све што је српско: продавнице, куће, занатске радионице. Срби су извлачени из кућа, пребијани, ликвидирани. Нападе су организовали чланови Хрватске странке права. Беч стао на њихову страну. Вођа странке и активни учесник у нападу на Србе био је Јосип Франк. Уништавање је послужило нацистима, као узор, за Кристалну ноћ, изведену над Јеврејима у Немачкој 8. новембра 1938. године.

Септембра месеца 2017. године у Загребу, који је део евроунијатске заједнице, пале српске новине, прете Србима и држави Србији. Позивају на погром Срба. Пре стотину и кусур година Беч је био на страни погромаша у Загребу. Данас је на њиховој страни Брисел. Жртве исте, злочинци исти, послодавци исти. Двоглави Ватикан са двојицом живих и непогрешивих римских бискупа које неки од милоште зову папе.

Наивни могу да мисле како је све случајно: месец, град, пароле, песме, повици, паљење. Мање наивни би се морали бар замислити и погледати у новине из тог времена које се чувају у библиотекама и архивима. Могу да завире и у понеку књигу, на пример дело Василија Крестића „Знаменити Срби о Хрватима“ или у мемоаре Илије Н. Ђукановића о Хрватском питању.

Код евроунијата ништа ново. После говора друга Јункера, водитеља Радио Луксембурга на положају в. д. врховног комесара евроунијата у Бриселу, што би рекао енглески глумац Мајкл Кејн, ваљда је и с ума сишавшим јасно да од евроунијатског чланства нема ништа.

Ми који смо то одувек знали жалимо због изгубљеног времена и замајавања евроунијатских и америчких стипендиста који су радили из личних, материјалних побуда, а све на штету државе Србије и Срба. 

Искрено, жао ми је госпође из „ферарија“. Села је у њега негде 2012. са жељом да стигне у евроунијатско друштво – она је стигла, што јесте, јесте, али дуго седење може да изазове повређивање задњих делова тела или чак и декубитус. Зато бих замолио владу државе Србије да пронађе у буџету пара за замену седишта у „ферарију“. Ако влада нема средстава, могао би господин Браца Петковић, који у свом Музеју аутомобила има „ферари“ из 1947. године (када је произведен први аутомобили поменуте марке), да поклони госпођици Мишчевић макар пресвлаке или удобније подметаче за седиште. Није лако јурити ка евроунијатама који су се већ разделили или, како они воле да кажу, поделили у више брзина. Ко ће их стићи кад ни они сами не знају куда јуре.             

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *