Опомињуће реминисценције уочи 51. БИТЕФ-а

ПОЛА ВЕКА БЕОГРАДСКОГ ФЕСТИВАЛА НОВИХ ТЕНДЕНЦИЈА

Овогодишњи БИТЕФ (почиње вечерас – петак, 22. септембра) биће у знаку немачких позоришта и нових тенденција на њиховим сценама. Селектор Иван Меденица посебно је истакао две представе Снег и Истребљење у режији Ерсана Мондтага, младог редитеља из Немачке који је недавно напунио тридесет година, кога сматрају за анфан терибла у театрима на немачком говорном подручју; Због чега смо уверени да је подсећање на историју и велике тренутке овог фестивала корисно и неопходно да бисмо разумели уметничке домете овог којем управо идемо у сусрет?

Занимање за све фестивалске представе популарног београдског позоришног фестивала увек је велико ваљда зато што су обично испуњена три значајна услова: прво, најчешће се приказују драмска дела проверене вредности, друго, као извођачи појављују се најпознатији сценски уметници из реномираних светских позоришних ансамбала под вођством најбољих редитеља и, треће, представе су изабрали селектори којима се могло штошта замерити, али не и да су радили насупрот високо постављеним критеријумима. О чему нам у том смислу сведочи сећање на неке протекле славне тренутке ове смотре, и шта нам то сећање говори о овој која нас очекује?

[restrict]

ИЗЛАСЦИ ИЗ „СЦЕНСКИХ КУТИЈА” Не насумце већ смишљено бирамо 1978. годину, када је реализован 12. БИТЕФ у оквиру ког је у званичној конкуренцији изведено укупно 10 представа. Фестивал је отворио театар Шота Руставели из Грузије, који је на сцени Народног позоришта приказао Кавкаски круг кредом Бертолта Брехта, у режији Роберта Стуруе. Потом је позориште Фолксбине из Источног Берлина извело Шекспировог Хамлета у режији Бена Бенсона и комад Битка Хајнера Милера, у режији Манфреда Каргеа и Матијаса Лангхофа. Уследио је још један Шекспир – била је то трагедија Ромео и Ђулијета у извођењу Националног театра Белгије из Брисела, коју је режирао Отомар Крејча. „Истина је, Крејча није желео никакве изузетне громадне људе за јунаке Шекспировог младалачког комада. Напротив, хтео је да то буде обичан млад свет какав је и данас. Желео је да све то делује што животворније, желео је да све те љубавне и друге авантуре ране и драге нам младости озрачи, прожме свежином, раздраганошћу, необузданошћу, лакоћом, спонтаношћу, желео је да игру распали, распламса, желео је, али… оте се жеља пуста. Једва да је шта, или је врло мало од ових жеља, остварено. Уместо свега, сустегнутост, извештаченост, стереотип.“ Пошто је овако оценио редитељски резултат Отомара Крејча, позоришни критичар листа Политика Мухарем Первић истакао је да је у овој представи најбоља креација Ђулијете Мартине Монпјер.

Било је те године још веома добрих и занимљивих представа, но овде ћемо издвојити изванредно читање Стриндберга, које је можда понекад и одвећ читљиво!, како је написао један критичар. Ради се Оцу Шилер театра из Западног Берлина, у режији Гинтера Кремера. После те представе, изведене у Атељеу 212, могли смо са сигурношћу да тврдимо како би и сâм Стриндберг био врло задовољан овим сјајним извођењем.

У овим присећањима са посебним задовољством са БИТЕФ-а те давне 1978. године издвајамо остварење – Бото Штраус, Трилогија поновног виђења, редитељ Петер Штајн, Шаубине ам Халешен Уфер из Западног Берлина. Представа је изведена на специјално подигнутој позорници испред једне зграде у Филмском граду у Кошутњаку. Сцена је била велика, заправо широка, јер се овај комад догађа на неколико места. Додајмо да Штраусова драма има шеснаест или седамнаест лица, од којих свако има главну реч у неком од призора. Сва та лица у животу нису остварила своје замисли, жеље и амбиције и зато, као код Чехова, желе да некуда оду где не би живели скучено и нервозно. Та лица су уметници, сликари, писци, једном речју интелектуалци, које прате њихови поштоваоци и обожаваоци. На непрестано отвореној симултаној сцени низали су се и укрштали различити сусрети, смењивали су се ритмови, зависно од ситуација нарастао или слабио емотивни набој у тренутном жагору и буци, или пак повременој тишини. Глумачки ансамбл демонстрирао је заједничку игру у којој се сваки појединац максимално залагао. Била је то одиста велика представа, која би се и данас код нас могла сматрати примером несвакидашње доброг позоришта.

Међу спектаклима виђеним на 12. БИТЕФ-у било је и извођење драме Буђење пролећа Франка Ведекинда, које је режирао Меме Перлини а извео Театар ла маскера из Рима у Модерној гаражи у Улици Мајке Јевросиме. Такође, необично атрактивна била је представа дела Душана Јовановића Ослобођење Скопља, у продукцији Центра за културну дјелатност Савеза социјалистичке омладине у Загребу и режији Љубише Ристића, те Пер Гинт Ибзена у режији Шетил Банг-Хансен и извођењу Рогаланд театра из Ставангера у Норвешкој. Уопште, био је то обиман фестивалски програм, који је окупио можда највише гледалаца жељних позоришних новитета у историји БИТЕФ-а. „Светска позоришна новост, једне кратке сезоне, као да се преко БИТЕФ-а ’канонизује’ у класику светске новости, то јест почиње да се сматра новом тенденцијом која има права на даљи живот, свој или, за коју сезону, у представама других уметника. Није ли таква улога БИТЕФ-а противречна: с једне стране ’фестивал нових позоришних тенденција’, с друге – фестивал који је у потрази за трајним вредностима тога новог. Чини нам се да је управо у тој противречности сва виталност БИТЕФ-а која привлачи гледаоце и уметнике света, Југославије и Београда“ – написали су селектори Мира Траиловић и Јован Ћирилов у пропратној белешци каталога БИТЕФ-а 1978. године.

За 12. БИТЕФ било је карактеристично да је неколико представа приређено на ванпозоришним просторима, дакле, изласци са класичних позоришних „сцена кутија“ били су једна од нових тенденција перманентно присутних на програмима БИТЕФ-а. Последњих година све је мање видљива и експонирана на публикацијама као пропагандни слоган девиза Нове позоришне тенденције. Нејасно је што се то програмско опредељење које је, како су истакли негдашњи селектори БИТЕФ-а, канонизовао овај фестивал у новије време „заборавља“. Ове године те фамозне нове тенденције прочитали смо само на једном или два места, што је веома индикативно. За разлог такве праксе морамо се упитати, упркос чињеници што нам то никако не смета, будући да смо се увек залагали да БИТЕФ треба да буде првенствено фестивал добрих представа дела разних епоха и жанрова изведених на свим континентима света, а не пошто-пото да буду у знаку нових тенденција, тако да се наша средина може упознати са доличним извођењима великих дела драмске литературе реализованим у различитим културним поднебљима.

АКЦЕНТИ НОВОГ БИТЕФА Овогодишњи, 51. БИТЕФ биће у знаку немачких позоришта и нових тенденција на њиховим сценама. Селектор Иван Меденица на сусрету са новинарима посебно је истакао две представе Снег и Истребљење у режији Ерсана Мондтага, младог редитеља из Немачке који је недавно напунио тридесет година, кога сматрају за анфан терибла у театрима на немачком говорном подручју. Његове представе приказиване су на једном од најзначајнијих немачких фестивала „Театертрефен“, али представљање на БИТЕФ-у треба да му омогући ширу међународну репутацију. При томе је Меденица указао да „БИТЕФ на тај начин жели да поврати свој статус некога ко може да открива и промовише не само имена која долазе из земље и региона, што нам је такође веома важно, него и најзначајније позоришне културе Европе и света, а то је култура немачког говорног подручја. И зато је управо на томе акценат овогодишњег програма“. Он је нагласио да Мондтаг као редитељ припада поетикама карактеристичним за немачки театар, што ће рећи да је то „радикално позориште, цинично позориште, политичко позориште, позориште са веома концептуално освешћеном и артикулисаном треш поетиком, али и са потпуно новим младалачким сензибилитетом који ће у потпуности погодити слоган овогодишњег БИТЕФ-а – Епик трип.“ Ако бисмо то превели, у питању је епско путовање, и ваљда зато ће на 51. БИТЕФ-у све представе трајати веома дуго – по пет и више часова, а једна ће имати даноноћно извођење – реч је о белгијској представи Олимп у режији Јана Фабра, која ће се приказати у Центру „Сава“. Добро је што ће ове године БИТЕФ потрајати од 22. до 30. септембра.

Као увод у овогодишњи БИТЕФ, заправо као његов пролог, једна од најпознатијих британских трупа Форсд ентертеинмент приказаће шесточасовну представу Квизула! у којој се нижу банална филозофска и политичка питања и одговори. Има и питања како се зову главни градови појединих некадашњих колонија, али и других на тему разних актуелности. У суштини, реч је о бесконачном квизу – једно од последњих извођења те представе потрајало је пуна 24 сата. Срећом, код нас се предвиђа скраћена шесточасовна верзија!

Ако се на позоришној сцени приказују драме, а та реч подразумева акцију, односно радњу, морамо се упитати да ли је целисходно приредити читав фестивал, па макар он био и нових тенденција, представама реализованим искључиво на причи, а мање или никако на некој акцији. Није ли то позориште, па тако и читав овогодишњи БИТЕФ, засновано на контрадикцији ин адјекто?

Најзад, није најјаснији мотив опредељења да се ове године на БИТЕФ-у приказују само представе што дуго трају! Претпостављамо да ће врата наших дворана бити отворена за све који желе да напусте извођења. Сигурни смо да ће таквих посетилаца бити прилично. Исто тако, уверени смо да овако конципираним програмом овогодишњи БИТЕФ не може да достигне претходне, поготово 12. БИТЕФ, који смо овом приликом размотрили!           

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *