Почетна / Интервју / Миро Вуксановић, академик: Књижевни живот је мртав, а још није сахрањен

Миро Вуксановић, академик: Књижевни живот је мртав, а још није сахрањен

Писање је постало колумнирање и странчарење, а читање брза брзина без циља…. Доста је српских писаца пристало на то да пишу оглоданим језиком да би се лакше преводило и паковало, преферирају (то је њихова реч) латиницу као своју лозинку. Издавачи их подржавају због регионског тржишта, али отуд нисам запазио навалу ћириличних издања на наше тржиште. Прилагодљиви постају ин и кул

За академика Мира Вуксановића, књижевника, управника Библиотеке САНУ, покретача и главног уредника Антологијске едиције „Десет векова српске књижевности“, ова година протиче веома радно, али и у знаку јубилеја, нових издања његових дела и признања.

Низу књижевних признања којим је овенчан за свој рад, Вуксановић је управо придружио још једно – „Печат Херцега Шћепана“ Трга од ћирилице у Херцег Новом, које му је 25. августа уручио митрополит Амфилохије, почасни председник жирија.

„Српски језик се брани собом. Док год је један језик жив, док год постоји, док год се тај језик богати, док год постоје писци, добри писци, јер писци су чувари језика, онда тај језик има будућност“, каже академик Вуксановић, истичући чињеницу да „ми немамо целовит корпус нашег језика, немамо завршен Речник САНУ“, те да су „српски лингвисти успешно успоставили дијалог са светом, али нису урадили базичне послове за српску културу“ и да их у томе „омета политика и да они себе ометају“.

Колико Вам је значајна награда коју сте управо донели из Црне Горе?

У имену награде је реч печат. Због тога сам у тренутку задовољства помислио како на некадашњем престолу Херцега по коме је именована Херцеговина, на двору у граду Соко, над местом где од Пиве и Таре настаје Дрина, оверавам своју оданост тамошњем манастиру Заграђе, са сволтаним каменим кровом који је непомичан пола миленијума и захваљујем у Херцеговом граду који у „Горском вијенцу“ пуни 170 година откако „валове броји низ пучину“. То се догодило на заштићеном острву од ћирилице, у латиничном мору на које није никад као сад излазила Црна Гора.

Чињеница је да се данас у том „латиничном мору“ Црна Гора и огледа и тоне, истодобно. Колика је моћ црногорске латинице и каква је судбина ћирилице, како рекосте пасторчета на овим просторима?

Рођен сам у крају који је некад припадао Војводству Херцега од Светог Саве. Такво звање је Стефан Вукчић Косача добио у Милешеви. Пре њега је тамошњи кнез био Немањин брат Мирослав, који је наручио „Јеванђеље“, српски темељни ћирилични споменик. У место рођења, под Сињавину, у семољски кисеоник, одлазим сваког лета и тамо пишем, сада и с неописивим поносом што имам своју кућицу у НАТО-у. У планинским насељима је више гробова него становника. Летос сам први пут видео да су тамо, у дурмиторском пределу, где је Дучић постављао врх шестара за српски круг, на споменицима уписана имена латиницом. Чини ми се да сам добро чуо како се покојници отимају да изађу и уклоне неприродно уклесана своја имена. Али тамо се живи питају зато што их нико жив ништа не пита.

Служба језику српском је, како кажете, ваша основна потреба за писањем. Како се та служба одвија?

Српском писцу као што је овај говорник мора да буде прва брига неговање свог језика и писма ћириличног, чак и данас док му са свих страна говоре да ће боље поћи у напредак ако баш те ствари малко потисне из своје пажње. Доста је српских писаца на то пристало. Пишу оглоданим језиком да би се лакше преводило и паковало, преферирају (то је њихова реч) латиницу као своју лозинку. Издавачи их подржавају због регионског тржишта, али отуд нисам запазио навалу ћириличних издања на наше тржиште. Прилагодљиви постају ин и кул. Овај писац није својеглав толико да не разуме своје време, али се за такве титуле не отима. Упорно пише на српском и са што више израза које је упамтио, а све више Срба који недовољно знају свој језик говори да га не разумеју. Навикавају се на површно читање, не знају да је читање важан и тежак посао.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *