Почетна / БРОЈ 485 / МЕТАФИЗИКА МОДЕ

МЕТАФИЗИКА МОДЕ

ОДЕЋА КАО ФОРМА ОЧУВАЊА КУЛТУРЕ

Расправе, а потом и забране, у неким европским државама исламских бурки већ неколико година пажњу јавности држе на одећи, тј. одбијању неких народа или припадника религије да се европеизују и облаче по европском стандарду. Одећа, јасно је, није само извор прихода. Она је и обележје припадности одређеној култури, религији, цивилизацији, али и сексуалној оријентацији. Ово је нарочито видљиво на Блиском истоку и у Европи, као два супротстављена пола по многим, па и модним питањима. Промена је велика, јер данас одећа манифестује припадност космополитској градској средини са незаобилазним гламуром и спектаклом, али и припадност геј заједници

Арапи на Синајском полуострву очување стила облачења сматрају делом свог националног идентитета и оним по чему се разликују од Јевреја. Уколико би се одећа променила, становници би постали, како се тамо мисли, „европски безлични“. Уједно се може рећи да је ово и одговор на јеврејску традиционалну моду, која се све више обнавља и добија подршку у Израелу. На пример, особеност женске одеће на Синају (код муслимана) таква је да одражава социјални статус: плаве хаљине носе старије жене, удате носе црвене, а девојчице носе хаљине светлијих боја.

Но ни други делови планете нису без размишљања на ову тему. Познати руски геополитичар Александар Дугин објавио је студију о „Метафизици моде“, а на неколико државних универзитета Русије одбрањене су докторске дисертације на ову тему. Основна Дугинова теза је да савремена мода показује степен европеизације државе у политичком смислу. Своје запажање почиње информацијом од 28. августа 1698. године, када је Петар Велики издао царски указ о обавези свих дворјана да брију браду и носе сакое и хаљине на европски начин. Данас је могуће да се то доживљава као историјска анегдота, али са становишта историје идеја, културологије и социологије, то је био веома симболичан и индикативан догађај. „Овде се суочавамо са веома важном темом – метафизиком моде. Ради се о томе да су национална ношња – начин одевања – и јасно одређени спољашњи изглед део културолошког стремљења једног народа. Кроз спољашњи изглед изражава се идентитет. Одевни предмети, фризуре, карактеристични украси, обрасци на одећи, крој и различити атрибути оличавају у себи припадност појединца ка нечему циљаном, уопштеном, ка јединству и сврсисходности.“

Дугин је савршено у праву. Када су се Молдавија и Влашка ујединиле у Румунију, већинско је било словенско становништво, које је имало словенску народну ношњу, црквенословенски језик, нереформисано православље и ћирилицу. Требало је, дакле, створити Румуне. Први корак на том путу било је стварање особене народне ношње „Румуна“, која би их разликовала од Словена, да би потом уследило укидање црквенословенског језика и стварање „румунског“, као и увођење другог писма – латинице. Тиме су изграђене основе за формирање нове нације. Народна ношња је органски део народног бића, као и језик, пише Дугин. „То и јесте језик, визуелни језик културе. По спољашњем изгледу ми одмах препознајемо с ким имамо посла – са доктором или свештеником, са ученицима или ливцима. Али исто, као са професијама и половима, по одећи ми често препознајемо припадност народима и цивилизацијама. Са чалмом – Индус, са јермолком – Јеврејин, брада од недељу дана – Кавказ“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *