Маргиналије маргиналца – Велики и мали

Што се тиче робовања митовима, тешко је достићи поштоваоце Дејвида Крокета, каубоја (говедара и кравара), Робина Худа и Виљема Тела. Дакако, оно што је допуштено Јупитеру, забрањено је гелиптеру и шустеру

Скуп о месту и улози културе, данас и око нас, у организацији ресорног министарства. На моју успутну напомену да је Србија мала земља, Петер Хандке узврати да то није тачно, а касније појасни своју упадицу. Нема малих земаља и малих народа! Сваки је народ јединствен и незаменљив и, зато, богодан, дакле велики. Да, свакако, додадох у себи, мада Београд, лета Господњег 2017, није најподесније место за такве тврдње. Хандке се држи небеске геометрије, а нашу „слику у свету“ одређују добро плаћени империјални геометри. А ту се зна поредак величина: носимо га на својој грбачи. Дахћемо, мукло, под његовим теретом.

[restrict]

Те тако, прихватамо „реалност“, једни нерадо, са немоћним бесом, други драговољно и мазохистички послушно. Хандке нас подсети на трећу, небеску Србију, а са њом се другосрбијанци спрдају. Они не допуштају мешање планова, додиривање земног и оностраног, материјалног и духовног, политике и метафизике. Јава на једну, сан на другу страну; преливи и прожимања су неприхватљиви! Завладало је стање апсолутне поробљености, пораз имагинације, забрана права на сан. Знатан део наше обеспућене елите одвратио је поглед од неба и заглибио се у безнадежну стварност, као да се она не сме додиривати, савлађивати и преусмеравати, и као да борба против неповољних датости није прва погодба људског напредовања. Једнакост пред Вишњим је дар који обавезује; расно, класно и економско раслојавање је наш изум, наше невесело постигнуће. Храну узимамо са земље, а ваздух са неба; ваља одржавати равнотежу између ове две зависности. Прозападни безверници то не виде и не знају. На помен небеске Србије они добијају оспе. Њихово је царство земаљско, а у њему се зна врховни господар. Онај ко је, тренутно, најбогатији и најбоље наоружан, самим тим је најпаметнији и увек у праву. Он одређује меру простирања и садржај реалности слабијима од себе.

Небо наших реалиста је са оне стране Океана, њих греју зраци залазећег сунца. Народ прве светске силе је, по изјавама његових званичника, изузетан и изабран, одговоран за судбину остатка планете. Он би свој друштвени поредак, са Мамоном као врховним богом, да посуди, а по потреби и наметне, свим земљама и људским заједницама. Своје државне и животне интересе, он, са страсном убеђеношћу, брани у Кливленду, на Игману и у Гњилану. Малима и сиромашнима остаје да оборе главу и да гледају у земљу, од које тако мучно живе.

Да, драги Хандке, можда смо велики и равноправни пред небеским царем; у овим, земаљским оквирима зна се где ко стоји. Статус небеског народа, иначе, није ничија трајно освојена милост него тежња, заклетва, усмерење у доживљавању и мишљењу, психолошка предспрема, избор који се живи у различитим ситуацијама, у личном и јавном животу, током дуге и главоломне повести. То је наш колективни портрет у огледалу векова. Одустајући од те слике, пристајемо, из очајања, на рашчовечење и разнарођење, на слепу покорност сили. И кад трпимо нужности, и кад их испуњавамо, ваља имати на уму највишу, од предака преузету дужност. Нема, не може бити једностраног избора између Хлеба и Неба. Сметнемо ли с ума једно, и оно друго почиње нам измицати.

Призивање небеског царства је живородна метафора нашег постојања, а од Михаила Петровића Аласа смо научили да реторичке фигуре не узимамо дословно. И Кафка нас опомиње: „Освојено у метафори, изгубљено у стварности.“ Губитак је, овде, добитак, ослобођење од неподношљивог терета, испливавање на ону страну, на чистину. Уздижемо се на виши ступањ сагледавања, сублимишемо тегобу, разрешавамо је sub specie aeternitatis. У ономе што смо погледом и обухватном мишљу скрозирали разорено је погано језгро садашњице. Лишена друге, библијске димензије, реалност нас осуђује на вечити кућни затвор. Она је утолико ружнија и мучнија што нам је завојевачи здушно препоручују. Помирење са тзв. „реалношћу“, прихватање пљачкашког свршеног чина, уређење присилних односа, нормализација ненормалности, све су то добро познате тачке насилничке дипломатије. Ако смо принуђени да трпимо окупацију, не морамо је и хвалити.

А живимо, живећемо донде докле не изгубимо душу. Њу, као несавладиву препреку још како осећају наши усрећитељи, и чине све што могу да је помуте и затру. Са ирационалном енергијом душевности меркантилна логика, срећом, не уме да изиђе на крај. Та енергија чува наклоност према Русији и онда – нарочито онда! – кад од Русије нема никакве користи. Отуда упорна, бестидна настојања да се, зарад могуће неизвесне материјалне користи, одрекнемо својих битних историјских искустава, својих суштинских знања и слутњи, да променимо поглед на свет и саму крвну слику, да се оканемо националне бити, то јест да заборавимо реперне тачке сналажења у времену и простору, да се претворимо у безбојну потрошачку масу, без дубљег корења и штетног памћења. Наш „лош лик“ у великом свету тако ће се поправити по цену губљења у безличности.

Босна, Србија, Македонија, Црна Гора и сличне земље у сваком случају не заслужују пажљивије бављење и савесно процењивање, па ће најбоље учинити ако забораве своју историју и започну развој од последњег бомбардовања, то јест од нуле. Тиме ћемо поштедети труд мрзовољних историчара, попут мистер Каплана, и бахатих новинарских незналица од губљења времена са заврзламама наше прошлости. Део нашег јавног мњења већ је зрео за самопорицање: у строгости према себи оно је надмашило учитеље… У Јужној Кореји, Украјини, Турској, Венецуели, и још којегде, народни представници кадикад вербалне спорове окончавају тучом, у британском Парламенту поскакују са седишта као осице, у француској Скупштини посланици опозиције листом напуштају расправу, док ми много мање испаде проглашавамо за недопустиво понашање, „ каквог нигде на свету нема“.

Што се тиче робовања митовима, тешко је достићи поштоваоце Дејвида Крокета, каубоја (говедара и кравара), Робина Худа и Виљема Тела. Дакако, оно што је допуштено Јупитеру, забрањено је гелиптеру и шустеру.            

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *