Македонски сценарио у босанском лонцу

То што се у Републици Српској реплика скопских дешавања оцењује као „већ виђено“ не значи да је смањена опасност и по сам опстанак РС, чије укидање би радо видели многи и споља и изнутра

Иако искуство у политици показује да иста „мустра“ не пролази два пута, инспиратори и организатори вештачких револуција држе се правила да „добитну комбинацију“ не треба мењати. Тако се на блокаду Скупштине Републике Српске од стране опозиције надовезала и претња „македонским сценаријем“ у Бањалуци. И то непосредно пошто су у Београду Милорад Додик, председник Републике Српске, и Александар Вучић, председник Србије, најавили да би Декларација о опстанку српске нације могла да се у новембру нађе пред посланицима парламената Србије и РС.

БЛОКАДА ПАРЛАМЕНТА Окидач, односно повод за блокаду пронађен је у томе што Скупштина РС није на дневни ред ставила ревизорски извештај о извршењу буџета Српске за 2016. годину, који је Одбор за финансије скинуо са дневног реда седнице на коју представници опозиције нису ни дошли.

Е, ту почиње прижељкивани сценарио из Скопља, где је кршењем Охридског споразума (најјача македонска странка формира власт са најјачом албанском странком) и уз притисак и здушну помоћ Запада, пре свега САД, на власт устоличен Зоран Заев, који је учинио низ уступака према Албанцима, од Тиранске платформе до озваничења албанског језика, али тиме и отворио врата брзог уласка Македоније у НАТО и ЕУ.

Опозициони посланици у Скупштини РС физички су онемогућили да се одржи нова седница, пошто су засели на места на којима треба да седе председавајући Скупштини. Седница је ипак настављена, али без опозиционих посланика јер им је изречена мера забране због блокаде парламента. У међувремену, дневни ред је измењен и спорни извештај је поново увршћен, али опозиција и даље најављује опструкцију парламента.

[restrict]

ПРИЗИВАЊЕ СУКОБА Иако полиција РС није физички деловала према опозиционим посланицима, они инсистирају на оставци министра унутрашњих послова Драгана Лукача, уз тврдњу да је стање у РС „комбинација апартхејда у Јужној Африци шездесетих година и јужноамеричких полицијских хунти из деведесетих година прошлог вијека“ (Драган Чавић, лидер НДП). На то се надовезао члан Главног одбора СДС-а и министар безбедности у Савету министара БиХ Драган Мектић, изјавом да се залаже за „македонски сценарио“ у Републици Српској, јер би он, како каже, донео демократију и владавину права.

„Ја сам за ’македонски сценарио’ у Републици Српској и не видим ништа спорно нити лоше у таквом сценарију. Разговарао сам са садашњим премијером Зораном Заевом, а некадашњим лидером опозиције, шта је ’македонски сценарио’ и сазнао да је његовим спровођењем победила демократија у тој земљи“, рекао је Мектић.

Посебном „бригом“ за Републику Српску пажњу на себе је скренуо Ћамил Дураковић, бивши начелник општине Сребреница и лидер покрета „Одговор“, позивом упућеним безбедносној агенцији СИПА да спречи предстојеће сукобе присталица српских политичких партија на улицама Бањалуке, како се не би поновио „македонски сценарио“.

Аналитичари су одмах запазили Дураковићеву „омашку“, која се састоји у томе што се обратио директору СИПА и министру безбедности БиХ, кадровима СДС, а не Министарству унутрашњих послова Српске, институцији јединој надлежној за јавни ред и мир у Републици Српској. Стручњак за безбедност и некадашњи начелник Државне безбедности РС Предраг Ћеранић запажа и да је окидач за Дураковићеву тобожњу забринутост била изјава Вукоте Говедарице, лидера СДС, да је спреман „да се побије у Народној скупштини“, и да се „ништа неће рјешавати док се добро не побијемо у Народној скупштини Српске“. Дакле, закључује Ћеранић, Дураковић је знао да се у Бањалуци припремају нереди, да су на удару институције Српске, а снаге које би требало да о томе поведу рачуна, по Дураковићевом мишљењу, треба да дођу из Сарајева. Знао је, такође, да и кавгаџије и „мировне снаге“ долазе из СДС…

Све је то требало да буде припрема за интервенцију међународне заједнице, баш као у Македонији, прво преговори којима би посредовао Брајан Хојт Ји, затим захтев да се скупа са опозицијом формира прелазна влада, с тим да опозицији припадне место министра полиције. Јер, како каже Ћеранић, управо је Драган Лукач баријера коју треба уклонити, пошто је оцењено да је „Додик неуништив док је Лукач министар полиције“. Наиме, по речима Ћеранића, Лукач је проналазио луцидна решења у низу кризних ситуација, те су методи, који су са успехом примењени у Украјини и Македонији, у Српској доживели дебакл. Прелазна влада би додатно дестабилизовала Српску а избори би били одржани онда када би „побуњеницима“ одговарало.

ПРИТИСЦИ НА СРПСКУ РС је, такорећи од настанка, трпела притиске као творевина која је многима била прст у оку, али је до сада имала снаге и успешно се носила и одолевала тим притисцима. Треба се само присетити одлука Уставног суда БиХ, у коме три странца и два представника Бошњака увек прегласају остале судије. Прво је, крајем прошле године, овај суд прогласио неуставним део Закона о празницима РС и 9. јануар као Дан Републике Српске, да би приликом одлучивања о зaхтeву 30 пoслaникa Нaрoднe скупштинe Рeпубликe Српскe зa oцeну устaвнoсти Зaкoнa o прoглaшeњу 1. мaртa дaнoм нeзaвиснoсти Рeпубликe БиХ, кao и зaхтeва зa oцeну устaвнoсти Зaкoнa o прoглaшeњу 25. нoвeмбрa дaнoм држaвнoсти, показао двоструке аршине и одбио њихов захтев као неоснован.

Низ таквих и сличних момената наводи на закључак да је сада ситуација знатно опаснија и по сам опстанак РС, а узрок томе се види у успеху Запада да инструментализује неке српске странке унутар РС и да их окрене против власти и институција РС.

РЕФЕРЕНДУМСКЕ ПОДЕЛЕ Главни ослонац за то је Савез за промене, у оквиру којег је и СДС, што је парадокс сам по себи јер је СДС настао управо као штит српског народа а њихов први председник био је Радован Караџић. На данашњем званичном сајту те странке нема чак ни помена његовог имена као оснивача.

Супротни ставови и сукоби нису изглађени још од претходно спроведеног референдума о 9. јануару као Дану РС, који су опозиционари најпре подржавали, па се у јеку ватре из подршке повукли, као ни након што је Додик недавно повукао претњу референдумом о самосталности РС.

Иницијатива председника Републике Српске Милорада Додика, којом се предлаже расписивање референдума о чланству БиХ у НАТО, поново је завадила две највеће политичке партије у Српској.

Председник СДС Вукота Говедарица изјавио је да та странка не подржава ту иницијативу и да је Додикова изјава или врло непромишљена, или је реч о класичној манипулацији. Он сматра да Србија треба да буде оријентир Српској о питању преговора и евентуалног пута у НАТО. „СДС не подржава ту иницијативу, јер сматрамо да све док Србија има позицију војне неутралности, такав приступ треба да има и РС“, истакао је Говедарица.

НАТО ИЛИ НЕУТРАЛНОСТ Али последњи сукоб у Скупштини РС уследио је пошто је скупштинска већина у РС најавила да ће на првој наредној седници Народне скупштине усвојити акт о војној неутралности Републике Српске. Бар тако тврди др Милан Благојевић, професор Уставног права из Бањалуке. То између осталог значи да би били стављени ван снаге одређени акти којима је претходно Република Српска дала подршку чланству БиХ у НАТО-у. А те акте својевремено је (2005) усвојила тадашња скупштинска већина коју су чинили СДС и ПДП, то јест оне странке које сада хоће да блокирају рад Народне скупштине Републике Српске.

Истине ради, треба рећи да нису само СДС и ПДП својевремено гласали за подршку чланству БиХ (а тиме и Републике Српске) у НАТО-у, јер је свој глас за то дао и Додиков СНСД. Сви они су 30. августа те 2005. усвојили не само Препоруке за измене и допуне у предложеном концепту реформе одбране, када су дословно рекли да „Република Српска подржава чланство Босне и Херцеговине у Партнерству за мир и НАТО-у“, већ су, по речима професора Благојевића, усвојили још нешто о чему се мало зна, а представља стратешку ствар. Наиме, на тој седници они су усвојили и закључке у којима стоји да је Република Српска опредељена да у оквиру БиХ ствара одбрамбени систем који ће БиХ и њене народе и грађане бранити посебно кроз чланство у Партнерству за мир и НАТО-у, као и да Народна скупштина Републике Српске захтева од Председништва БиХ да код званичних институција НАТО-а текућу реформу Оружаних снага БиХ верификује као коначну фазу структурне реформе, која ће омогућити укључење Оружаних снага БиХ у НАТО.

Због тога сада, како објашњава Благојевић, српски члан у Председништву БиХ учествује 25. јула 2017. у доношењу закључка те институције којим је Министарство одбране БиХ задужено да убрза активности на књижењу непокретних перспективних војних локација, што у пракси значи развлашћивање Републике Српске. Поред тога, Предсједништво БиХ је 19. новембра 2015. усвојило и закључак у ком потврђује своју спремност за потпуно испуњење услова за чланство у НАТО-у, те се задужује Министарство иностраних послова БиХ да континуирано информише НАТО и државе чланице НАТО-а о прогресу БиХ с тим у вези. Или, како каже Благојевић, „овдашњи носиоци политичке власти су претходно много тога обећали свемоћном великом брату, па сада не иде да на било који начин кажу и раде нешто друго“.

РАСПЕТЉАВАЊЕ СТРАТЕШКОГ ЧВОРА С друге стране, геостратешки аналитичари последња политичка превирања у Републици Српској виде као опасан и јасан сигнал да Запад интензивира стратегију маргинализације српског фактора на Балкану и онемогућавање већег утицаја Русије, како је то, рецимо, оценила Ања Филимонова, главни уредник руског Фонда стратешке културе“.

„Балкан је стратешки чвор за контролу процеса глобалних димензија на релацији Блиски исток – ЕУ – Кина – Русија. Отуда је Западу, а пре свега САД, битно да се што више смањи руски утицај. Догађаје у Српској не треба гледати издвојено од онога што се дешава на нивоу БиХ. То је, пре свега, покушај брзе интеграције у НАТО, али и гурање ’под тепих’ чињенице да се управо у Сарајеву ствара терористичко гнездо радикалног исламизма“, навела је Филимонова.

Њен колега Александар Тихонов у западној стратегији посебно апострофира Џорџа Сороша, који би свој бес, због откривања његове кртице у Трамповом штабу (саветник за националну безбедност Хeрбeрт Рejмoнд Mакмaстeр), могао да искали на Балкану. Тихонов наводи Сорошев анимозитет према Србима као „малим Русима“, уз тврдњу да су многи опозициони лидери на његовом платном списку, а у Републици Српској комплетна опозиција. Република Српска би, сматра Сорош, након пада Николе Груевског, македонског лидера који се дуго супротстављао америчким и идејама ЕУ у погледу блокаде руских нафтних пројеката и кинеског Новог пута свиле, требало да буде лака мета. Политичка, медијска, финансијска и субверзивна припрема за то је у напредној фази. Већ су приметни синхронизовани напади на институције, политичке партије које чине владајућу коалицију, њихове лидере, неподобне медије.

Иако је председник Српске Милорад Додик главна мета, Тихонов истиче да се напади врше према више циљева, пажљиво одабраним, а допиру из више институција Федерације БиХ и са нивоа БиХ, као и од безбедносних агенција. И Тихонов наглашава то што је из Федерације, али и од опозиције тражено да СИПА, државна Агенција за истраге и заштиту, обезбеди спровођење закона у Српској, што представља флагрантно кршење устава јер се заобилазе институције Републике Српске.

Констатујући поражавајућу неписменост опозиционих представника РС, Ања Филимонова их је упитала да ли стварно мисле да Брајан Хојт Ји или Мајк Пенс ноћима не спавају, да само мисле о бољој будућности балканских народа? „Да ли постоји бар један пример бриге Запада о другом народу? Не постоји – и онда се враћамо на суштину делатности опозиције, а она је примитивна, урушење сопствене државности“, закључила је Филимонова.

Није згорег подсетити и на оно што је бивши државни секретар Министарства одбране Немачке Вили Вимер 2000. године навео у чувеном писму тадашњем канцелару Герхарду Шредеру, а што многи аналитичари, попут Александра Павића, и данас актуелизују.

„Тада је речено да је јасно да је прекршено међународно право кад је бомбардована Југославија, да је то урађено да би се поставила америчка војска у тај део Европе да се исправи грешка Ајзенхауера, који то није успео да уради 1945. године, и да Американци себе виде као наследнике Рима, што значи да је циљ да се дође до крајњих граница римског лимеса, а то је простор, практично црта, од Санкт Петербурга до Одесе. То се данас оживљава у облику Интермаријума и све источно од тога се сматра непријатељском територијом, а све што је западно од тога, а Србија упада у тај део, мора да буде војно обезбеђено“, категоричан је Павић у изјави за „Спутњик“.

Република Српска је само сегмент у том плану, где је на сцени тактика – завади па владај. Без обзира на то што је та тактика провидна и одавно проваљена, она код Срба пречесто пали. Бар је историја до сада тако показала.            

[/restrict]

Један коментар

  1. MAKEDONSKI SCENARIO u bosanskom loncu: Režiser spoljni faktor SAD-EU

    Scenariji u državama ne bi se dešavali da nema unutrašnjeg faktora-petokolonaša koji ispunjavaju tudje interese na štetu svoje države. Ako je mak. scenario u bosans. loncu – kosovski scenario je ušao u makedonskom loncu. A kosovski separatistički lonac je prekipio po beogradskom petokolonaškom scenariju Fuka Draškovića (podigao pola Beograda i Srbije da sruši Milloševića u korist albanskog separatizma Hašima Tačija (sada ima zamenu). Kada bolje pogledamo, Srbiji ne treba neprijatelj, sami sebi smo najveći neprijatelji. Vučić je Briselskim sporazumom predao-poklonio Kosovo, dobio nevidjen populizam i podršku od EU i SAD. Zajev se udružio sa najvećim albanskim strankama – takodje dobio vlast i populizam da sprovodi politiku na veliku štetu makedonske nacije. Pokušava se uspostavljanje sličnog scenarija i u Republici Srpskoj. Kada će jednom Srbi i pravoslavci da uspostave slogu i jedinstvo, da žive bez tenzija u suverenu državu, kao svoji na svome?

    Primera radi, bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić je najavljivao predstavljanje nove Platforme o Kosovu za vreme Briselskih pregovora… Platforma nestala-zaboravljena, Nikolić zaćutao. A kada se pojavila Tiranska platforma Edija Rame u Makedoniji (da makedonci uće albanski kao državni jezik, i drugo zagtevi konfederalnog tipa)… odmah je Zajev ustolićen za predsednika Makedonije i krenulo se u (perfidno) sprovodjenje najavljene politike. Eho Tiranske platforme čuo se i do Beograda kod Vučića: On je nakon toga na TV dao izjave, citiram: “… da je dobro i Srbi da uče albanski jezik u duhu dobrih odnosa i saradnje, i istovremeno prihvatio odredjen broj fizičkih radnika iz Albanije na radove u Pčinnjskom okrugu, kao nema naših radnika(!). Kako se Vučić toga ranije nije setio. Očigledno da je on dobio instrukcije od Edija Rame u Tirani i Tačija jer sve radi na štetu Srbije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *