Лове, а уловљени: ДРЖАВНИ УДАР НА СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ

Пише Веселин Матовић

Када би то што су црногорски стручњаци, приликом израде нових наставних програма, преписали са веб-сајта хрватског Министарства знаности и образовања макар имало неку вриједност и уколико би то помогло да се црногорско школство извади из понора у који се стровалило током посљедњих петнаестак година, некако би им се та срамота, ма колика била, и могла опростити. Међутим, буквалним преписивањем методолошких шаблона и дидактичких препорука, саображених туђим наставним садржајима и васпитно-образовним циљевима, они не само што нијесу нашли рјешење којим би унаприједили овдашњи систем образовања него су га још дубље гурнули у идеолошку провалију

Хрватска професорица, која је црногорске дидактичаре и реформаторе уловила у крађи, ни слутила није шта ће се све закачити на њену случајно забачену удицу. А закачио се сав Montenegro, са свом његовом идеолошком дрезгом и политичком жабокречином. Све што се у Црној Гори током посљедње двије деценије стварало у знаку „новоцрногорске“ идеологије, нашло се на тој удици, „дигнуто на дêгу бијелом свијету“: и „нови човјек“, који се, по признању једног од бивших министара просвјете, већ деценију и више, управо преко образовног система, „ствара“ у Црној Гори, и његов језик и све што се на том језику исказује. (Срећа за ту професорицу што је из Загреба, иначе, да је Српкиња из Црне Горе или да је из Београда, била би оптужена за покушај државно удара.)

[restrict]

ТУЂИ МОДЕЛИ – РИЗИЧАН ПОДУХВАТ Давно је казано: „Које очи чиниле, те и гледале.“ Јесте, власт је признала крађу, али кривицу не признаје. Умјесто да поднесе оставку, министар вели да ће „стати на пут преписивању“. Није, додуше, прецизирао на кога се то односи: на ђаке или на професоре, нити како ће то извести. Ако се сто и двадесет професора, колико их је било ангажовано на изради нових наставних програма, стручњака, најбољих у држави (да нијесу најбољи, ваљда им не би био повјерен тај посао), упустило у преписивање туђих радова, шта ли ће чинити њихове колеге, које сада „нит црне, нит бијеле“ што им, ти најбољи, узимају образ и срамоте професију? А тек ђаци? Шта ли ће сад, ти „бирани“ професори, рећи свом ученику када га затекну у преписивању писменог задатка? Неће ли бити као у оној јеванђељској причи о злом слуги, коме је господар опростио велики дуг, а он потом свог друга због ситнице бацио у тамницу.

Ипак, када би то што су црногорски стручњаци, приликом израде нових наставних програма, преписали са веб-сајта хрватског Министарства знаности и образовања макар имало неку вриједност и уколико би то помогло да се црногорско школство извади из понора у који се стровалило током посљедњих петнаестак година, некако би им се та срамота, ма колика била, и могла опростити. Међутим, буквалним преписивањем методолошких шаблона и дидактичких препорука, саображених туђим наставним садржајима и васпитно-образовним циљевима, они не само што нијесу нашли рјешење којим би унаприједили овдашњи систем образовања него су га још дубље гурнули у идеолошку провалију.

Преузимање туђих модела у образовању, чак и када се не ради, као у овом случају, о бруталној крађи, веома је ризичан подухват, најчешће са непоправљивим негативним посљедицама, у чему макар ми имамо довољно искуства. Све наше реформе образовања, почевши од оне Шуварове, фаталне, која је претходила распаду заједничке нам државе, заснивале су се на туђим моделима, и свака је била гора од претходне, јер је свака била идеолошка, недомишљена, саображена тренутним потребама врха актуелне власти, а непримјерена стварности и на штету оних због којих је, наводно, спровођена.

С друге стране, све то што је преписано из хрватског курикулума нема скоро никакву практичну вриједност за наставу у овдашњим школама. Тај дидактички инструментаријум књишких педагога-чиновника може бити само сметња креативности наставе и допринијети њеној стерилизацији (и каналисању), како би се настава претворила у дресуру, са очекиваним (и пожељним, али за кога?) „исходима“, што, у крајњем, и јесте његов смисао. Дидактика која наставнику прописује рецепте за интерпретацију наставне материје, и уређује (канонизује) циљеве и „исходе“ учења, претвара наставу у схоластику, а школе у моделарнице („равне душе и мртвих очију“), у које се на једна врата убацује сиров шестогодишњи материјал, а на друга излазе модели међусобно различити само по степену употребљивости. Наравно, иза таквих концепција увијек се крију идеолошке и тоталитаристичке претензије неког навигационог центра.

Суштину наставних програма, и наставе у цјелини, не чине методички модели и дидактичке апаратуре, макар то била и најбоља рјешења, него садржај наставне материје. Наравно, важно је наћи добар начин да се ученицима пренесу, односно да ученици што лакше усвоје понуђене им наставне садржаје, али ако се ради о лошим, неодговарајућим или идеолошки усмјереним садржајима, онда се дешава супротно: што су боље методе – гори су резултати.

Школа, која не почива на темељним начелима просвете: слободи, етичности и духовности, умјесто одгоја образованих личности, производи обезображене индивидуе. Фашисти су вјероватно имали веома ефикасну дидактику и дидактичаре чим су за веома кратко вријеме успјели да својом идеологијом фанатизују цјелокупну њемачку нацију, и наравно – да је увале у највећу катастрофу у њеној историји.

Наставни програми посебно су значајни документи, у рангу најважнијих закона, иза којих стоји држава у лику свог Национално савјета за образовање. Као „кровно образовно тијело“, Савјет усваја, односно одобрава програме, па је и одговоран за све што је у њима садржано, што би се рекло – до посљедње тачке и запете. Међутим, Савјет је, и поред тога, одобрио спорне програме, наводно, без увида у њихов квалитет и садржај, и без провјере да ли су они примјењиви у овдашњим школама, да ли су саображени овдашњој стварности, друштвеним потребама, материјалним и културним условима, образовном потенцијалу оних који ће их примјењивати, и на којима ће се примјењивати итд. Начин на који сада та институција покушава да оправда своје шарлатанство, тврдећи да је обманута од стране колега из Завода за школство, у које су, по ријечима њеног члана Станке Вукчевић, „имали потпуно повјерење“, односно да чланови Савјета „ни у једном тренутку нијесу имали информацију да су ти ’курикулуми’ преписани од хрватских колега“, цинизам је какав се ријетко може чути. Па због чега онда тај савјет постоји ако „нема информације“ о ономе о чему треба да одлучује? И коме они то причају, човјече?!

УДРУЖЕНИ ПРЕПИСИВАЧКИ ПОДУХВАТ Преузимање (преписивање), тј. кријумчарење хрватских програма урађено је плански и циљано. У питању је, заправо, удружени преписивачки подухват, изведен по налогу оних који су осмишљавали нову реформу образовања и с благословом врха црногорске просвјетне власти. Уосталом, није ли Радоје Нововић, начелник Одсјека за истраживање и развој образовног система у Заводу за школство, јавно признао како је: „непобитна чињеница да смо се унутар сопственог методолошког оквира ослањали на хрватски курикулум“, односно да су нови програми „верзија ранијих предметних програма и методолошких оквира, преоријентисаних на исходе“?

Па ипак, ствар ће се, по свему судећи, завршити, као и увијек када су у питању кријумчарски послови, ударањем на образ оних који су посљедњи у ланцу криваца – комисија задужених за израду програма. Први ће им скочити за врат (и већ су) они који су им, ко зна на основу којих критеријума, тако „несавјесним“, склоним да узму туђе без питања, повјерили тај одговоран посао, давали им задатке и смјернице за рад, и који су донијели одлуку да се програми раде на основу хрватског курикулума, без сагласности његових аутора.

Усмјеравање црногорског школства према хрватском васпитно-образовном моделу, духу и интересу, стратешки је циљ политичког и културног естаблишмента у Црној Гори, задуженог за спровођење кроатоцентричне идеологије на овим просторима, односно превођење Црне Горе у „нови цивилизацијски круг“, што је, по учењу бившег нам предсједника Владе, смисао њеног уласка у НАТО, или добровољног пристанка на окупацију. За то је потребно не само политичко него и духовно и културно опредјељење (и преумљење), и не само данашњих него и будућих генерација, а оно се може извести само преко образовног система, најприје потурањем школској омладини туђих наставних програма и „педагошких искустава“.

Стављањем у службу остваривања новоцрногорске идеологије, црногорско школство принуђено је, дакле, на неаутентичност, туђинство, конструкције и плагијате, а будући да је „курикулум“ те идеологије профилисан у Загребу, не треба се чудити што су наши просветари, држећи да је, самим тим, све што је хрватско, у ствари, и њихово, посегнули, без питања, и за школским „курикулумом“ написаним у Загребу.

Проблем је само у томе што је јавност сазнала да су програми преписани, а не у томе што су преписани. Ипак, то, по изјавама министра просвјете и предсједника Владе, неће омести њихову примјену. Напротив: биће то велики допринос напретку црногорског школства. Чему онда лов на преписиваче? Они су урадили како им је заповијеђено, али нијесу криви што нема савршеног преписивања.

НАСТАВА ПО СУСПЕНДОВАНИМ ПРОГРАМИМА У вртутми насталој након хрватске дојаве о крађи њиховог скупо плаћеног „курикулума“, остало је непримијећено нешто што је за грађане Црне Горе, који преферирају српски језички идентитет, неупоредиво важније од лова на плагијаторе из врха црногорског школства и градирања њихових интелектуалних домета и моралне доследности. У питању је програм за наставни предмет Црногорски-српски, босански и хрватски језик и књижевност, сачињен супротно Споразуму о називу наставног предмета за језик и књижевност, склопљеном између Владе и опозиције 2011. године. Тим споразумом Влада (коју је представљао њен тадашњи предсједник Игор Лукшић) и представници опозиције (А. Мандић, С. Милић и Н. Медојевић) обавезали су се да ће програме и уџбенике за тада именовани наставни предмет радити стручна комисија, паритетно састављена од представника обје стране. На основу тог споразума измијењен је и Закон о општем образовању у коме је на нов начин регулисано питање имена наставног језика у овдашњим школама, а потом формирана и комисија за израду наставних програма и уџбеника. Дочим, захваљујући опструкцији представника Владе, она није успјела да се усагласи ни о једном кључном питању, тако да програми нијесу урађени, а настава се шест година изводила незаконито, по суспендованим програмима и уџбеницима за такође укинути предмет Црногорски језик и књижевност.

Но пошто је на опозиционој страни за ту ствар јењало интересовање и отупила оштрица отпора, што би народ рекао: „Пошто је ствар довољно закрепала“, власт је у оквиру нове реформе образовног система приступила изради недостајућих програма, у складу са својом идеолошком концепцијом. Комисија, формирана без консултовања са опозицијом, проблем је ријешила једноставно, и једнострано, тако што је, с благословом Националног савјета за образовање, у нове методичке матрице, уклопила (тачније – преписала дословно) садржаје (избор текстова) из програма за Црногорски језик и књижевност. (Ради се о програму за основну школу. За гимназије и средње стручне школе програм још није урађен.)

Иако је четворочлано име предмета требало да оствари какву-такву уравнотеженост садржаја, односно заступљеност писаца чија дјела на најбољи начин одражавају четири језичка и национална идентитета, комисије су, остајући при избору писаца из програма за Црногорски језик и књижевност, урађеном, као што је већ познато, по изразито национално-политичком критеријуму, јасно прокламовале идеолошко-политичку намјеру наметања младим генерацијама новоцрногорског језичког и културног концепта.

Тврдња (у фуснотама) да су избори понуђених текстова урађени по естетском критеријуму заиста је неодржива. За било који такав избор може се тврдити да је сачињен на основу естетских критеријума, али може ли се то и потврдити? Низови имена локалних писаца, на које наилазимо у овим програмима, непознатих широј читалачкој јавности, чија дјела нијесу верификовале ни књижевна критика ни књижевна историја, с једне стране, и лако уочљиво одсуство несумњивих имена, попут Ј. Ј. Змаја, с друге стране, довољно говоре о томе колико су ови избори сачињени по естетском критеријуму. Да су ови избори рађени не по естетском него по изразито национално-идеолошком критеријуму, говоре нам чињенице да у њима нема текстова ниједног савременог писца из Црне Горе који себе види у контексту српске књижевности (рецимо Ранка Јововића, Илије Лакушића итд., добитника највећих књижевних признања на српском језичком простору, или недавно преминулих Миодрага Ћупића и Момира Војводића), али има, и те колико, њихових колега, савременика, чак и сасвим непознатих јавности, који су се негдје огласили уз једну или двије непримијећене књижице, али су се на вријеме легитимисали тамо гдје је требало, као заступници црногорске националне и језичке оријентације. Ствар је ту јасна: у питању је порука да у Црној Гори и нема српских писаца, па према томе ни српског језика! (То је несумњиво један од кључних васпитно-образовних „исхода“ овако конципираног наставног предмета.)

Разумије се, недопустив је сваки избор из српске књижевности без њеног зачетника Светог Саве, али поред њега у овим програмима нема ни дјела за која се везују најдубља колективна осјећања српског народа: нема пјесама из Косовског циклуса српских народних пјесама, нема Вишњића и његове пјесме Почетак буне на дахије, нема Плаве гробнице Милутина Бојића, нема Крваве бајке Десанке Максимовић итд., итд.

Доношењем оваквих тенденциозних и дискриминаторских наставних програма, апсолутно неприхватљивих за заступнике српског језичког идентитета, власт је не само прекршила поменути и још увијек формално важећи споразум са опозицијом него је у потпуности обесмислила назив најважнијег наставног предмета у образовању (проистекао из тога споразума), чиме је, преко Министарства просвјете и његових институција, извршила још један државни удар на српско језичко, културно и национално биће Црне Горе. Заправо, инсталирала је механизам којим се дјеци више од 40 одсто грађана Црне Горе ускраћује неприкосновено право на слободно учење свог језика, односно право на спознају, развијање и слободно испољавање својих националних вриједности, с циљем њиховог „преваспитавања“ и навођења на одустајање од свог културног, језичког и националног имена.             

[/restrict]