Почетна / Интервју / ЉУБАН КАРАН – НАТО више не сме да нас нападне

ЉУБАН КАРАН – НАТО више не сме да нас нападне

Фотографије Борислав станојевић

Мислим да нас опредељење за војну неутралност води ка поновном увођењу војног рока, како бисмо били способни сами да се одбранимо. Мале, професионалне војске довољне су само онима који су своју безбедност и одбрану поверили другима. Али тиме су им поверили и део свог суверенитета, да не кажем комплетан суверенитет

Када би у Србији постојала дубока држава, тајновита војно-бирократско-медијска структура која заправо управља политичким курсом земље уместо политичара променљивих на изборима, пензионисани потпуковник Љубан Каран, некадашњи контраобавештајац у Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани наше војске а данас војни аналитичар, могао би да буде сумњичен да припада тој дубокој држави. Нашом Србијом, нажалост, већ дуго управљају дубоке државе неких других држава, но то не значи да Каранове дијагнозе – али и прогнозе – треба прихватити само као речи добро упућеног посматрача са стране.

У интервјуу за „Печат“ Љубан Каран говори о реформама наше војске и њиховим последицама, о НАТО-у и српској неутралности, о укидању и повратку редовног служења војног рока.

Америчке дипломате су, у једној од депеша које је објавио „Викиликс“, навеле да „реформе њихове одбране“ – српске – „обезбеђују војну оријентацију и став који ће бити у нашем“ – америчком дакле – „интересу“. Како вам се чини та њихова оцена?

То је једина истина. Око тога нема никакве дилеме. Све реформе у Војсци Србије, и не само у Војсци Србије већ све реформе оружаних снага Србије уопште, вршене су тако да се наша војска прилагоди НАТО стандардима. И то је правдано тврдњама да је то модерно, савремено и прилагођено 21. веку…

Али то важи само за војске и државе које планирају да уђу у НАТО. Наша ситуација је другачија; ми, ако желимо војну неутралност, морамо сами да бринемо о својој одбрани и безбедности, и да не препуштамо то никоме другом.

Занемаримо за тренутак питање да ли ћемо у НАТО или не, занима ме да ли је применом ових НАТО стандарда наша војска постала ефикаснија и способнија да брани нашу земљу, што јој је и основна функција? Или је, напротив, њена способност за то умањена?

Реформа је вршена под паролом да ће се направити мања војска, али ефикаснија и модерно наоружана. Од свега тога они су направили само мању војску, и ништа више.

Зашто кажете да је наша војска сад мање ефикасна него што је била пре примене НАТО терапије?

НАТО има за циљ да на Балкану направи те мале, професионалне војске, које за њихову алијансу нису никакав проблем ако неку државу треба потчинити, дисциплиновати, подредити, ако треба остварити потпуну доминацију. То нису војске које могу да се супротставе НАТО-у.

С друге стране, постоји стратегија која је НАТО-у трн у оку, а то је стратегија наоружаног народа. За ту стратегију они немају решење. Они могу да заузму одређену државу и прогласе победу, али убрзо ће ту поново настати ратиште…

Дакле, ако нећемо да се вежемо ни за један војни блок, ми морамо да формирамо војску на другачијим основама. А највећи проблем направљен је укидањем редовног служења војног рока.

То је најопаснији конкретан потез који је начињен током ових реформи?

То јесте био најопаснији потез, из кога су проистекли и сви други проблеми и ситуације које су ослабиле војску и оружани систем Србије.

Редовно служење војног рока не значи само да у датом тренутку имамо више војника под оружјем него у тој ситуацији ми имамо обучено становништво, врло јак резервни састав. У таквој ситуацији активни састав Војске Србије има задатак само да прихвати први удар агресора, да направи временски простор да се изврши мобилизација и развој јединица на терену сачињених од резервног састава. Од кога ћемо ми данас правити резервни састав кад сваким даном имамо све мање резервиста који су обучени за војну службу? А свако ко је био на ратишту врло добро зна разлику између обученог и необученог војника, јер она представља разлику између живота и смрти. Необучени гину као снопље због тога што нису прошли кроз основну војну обуку…

Дакле, да резимирамо: захваљујући оваквој реформи Војска Србије је у далеко слабијој позицији него што је 1999. била Војска Југославије када се супротстављала НАТО агресији?

Далеко је слабија. И није чак проблем само у обуци већ и у обнављању знања, у позивању резервиста на вежбе. То све мора поново да почне да функционише, а тренутно не функционише или функционише веома слабо.

Морам да питам: зашто је све ово урађено? Из незнања или под притиском Запада?

Све је то рађено по налогу са Запада. Неке наше бивше владе извршавале су те налоге без поговора, не усуђујући се да било шта питају. Сви ми то знамо.

Страни инструктори и официри седели су у штабовима и држали предавања и лекције о томе шта треба да се ради.

… А постојала је политичка одлука са врха да се баш тако и уради…

Управо тако. Тим потезима ослабили су оружане снаге Србије. Кад то кажем, мислим и на професионализацију војске, и на смањивање њеног бројног стања, вештачко стварање вишкова оружја, преформацију војске којом су укинуте армије и корпуси и прешло се на бригадни систем војске у Србији. А сваки официр зна да тај бригадни систем није добар.

Зашто?

Зато што су армија и корпус јединице које могу да дејствују самостално. Дошло је до уситњавања војске на јединице које нису способне за самостално деловање.

То су пројекти који су нам уништили војску и способност одбране.

Они су од корпуса правили бригаде, од бригада батаљоне, од батаљона чете. А то подразумева и смањење бројног стања, и технике. Онда су се појавили огромни вишкови наоружања, створени вештачки. И те како је та количина оружја потребна овом народу.

… Али није потребна толико смањеној војсци.

Али шта ћемо са резервним саставом? О томе вам говорим – резервни састав чини оружане снаге. Војска је само део оружаних снага.

У оваквој ситуацији недостају нам и официри. Шта је са резервним официрима? Нико их не зове на вежбе. На ратиштима је, наиме, посебно битно функционисање штабова; садејство различитих јединица и родова војске је изузетно важан проблем приликом ратних дејстава. А оно се усавршава само штабним вежбама, увежбавањем официра. Ако координација изостане, долази до онога што се на Западу назива пријатељском ватром, дакле, до дејства по сопственим јединицама.

Извештај Међународне кризне групе за Балкан из 2003, недуго пошто је Борис Тадић постао министар одбране, хвали га због успостављања цивилне контроле над војском, конкретно због два потеза – ставио је Генералштаб под команду министра одбране, и војна обавештајна и контраобавештајна служба измештене су из Генералштаба и стављене у надлежност министра одбране. Какав је то ефекат произвело?

Катастрофалан, и о питању одбране, и о питању функционисања самих служби које су одвојене од остатка војске и постале су страно тело у том систему.

Такође, знам колико смо ми, обавештајни оперативци, некада водили случајева, предмета, а знам колико је – смешно мало – случајева остало да се води после ових реформи. Делом је томе узрок и тај погрешни став да ми више немамо непријатеља, немамо тајни, све је транспарентно… А која то држава нема тајни? И све те тајне се љубоморно чувају. Уосталом, да немамо тајни, не би толико по Србији вршљали страни шпијуни да овде још увек за њих нема тајни.

И обавештајне службе су, такорећи, биле уништене. Био сам запањен када сам сазнао да наше амбасаде у иностранству нису имале шифру. У време претходних влада једноставно је укинуто шифровање порука у амбасадама. Како ћете послати неки поверљив податак у своју земљу, а да то остане тајна?!

Једноставно, све је рађено у интересу Запада, а против интереса Србије. Све те реформе, иновације, модернизације, спроведене су са циљем да се ослаби одбрамбено-безбедносни систем Србије, због тога што се претпостављало да ће у неком наредном периоду Србија доћи на ред о питању некаквог преваспитавања и преусмеравања.

Какво је данас расположење официрског кадра према НАТО-у? Да ли је реформисано стање свести српских официра?

Покушај промене расположења у српском народу, када је НАТО у питању, траје непрестано. Имате сад и генерале који лобирају за НАТО…

У оквиру Демократске странке формиран је сад Одбор за одбрану и безбедност и ванредне ситуације. Они који су војску довели у стање о коме говоримо, сада се тобоже брину о њеном благостању.

Све то се ради у циљу вршења притиска на актуелну власт, за коју је процењено да Србију неће увести у НАТО. Њима се очигледно жури, рачунају да немају довољно времена и да морају да иду на промену власти која истрајава у војној неутралности Србије.

Али управо је у време ове власти потписан ИПАП споразум с НАТО-ом, чиме је сарадња Србије с НАТО-ом достигла још виши ниво. И премијерка Ана Брнабић недавно се на Бледу хвалила како је наша војна сарадња с НАТО-ом и са Америком на много вишем нивоу него с Русијом…

Да, али то је само сарадња. О томе се ради, што је то равноправна сарадња, каква истовремено постоји и са другим земљама које нису у НАТО-у.

Тврдите да је реч само о сарадњи, а не о припреми уласка Србије у НАТО?

Запад на Балкану не прихвата ништа што није потпуна победа. Њима не одговара сарадња, него потчињеност. Сарадњом се не задовољавају. Не желе договор већ беспоговорно извршавање налога.

А Запад и НАТО на Балкану имају само два крајње поуздана партнера. То су Хрватска и албански корпус који је расцепкан у више држава. То су стари савези који трају још од Другог светског рата.

Хтедох баш да приметим да су то савезници нацистичке Немачке из Другог светског рата…

Већ на самом завршетку рата очекивао се сукоб између Русије (Совјетског Савеза) и Запада. То више није тајна, објављена су документа која говоре о томе да су се на Западу од првог дана по окончању рата припремали за тај сукоб, тајним обавештајно-безбедносним операцијама; једна од њих звала се Гладио, она је и најпознатија, али било их је више. У тим операцијама били су окупљени припадници поражених војски за потребе борбе против комунистичких земаља. На нашу несрећу, у тај план америчких и енглеских служби најлакше су се уклопиле усташе и балисти… Касније су од тих формација настали политички покрети. Хрватско народно вијеће, које их је окупило, успоставило је потом договор с Фрањом Туђманом и ХДЗ-ом, у који су се масовно учланили и постали десно крило ХДЗ-а. Исто је и са албанским фактором, који још од Прве призренске лиге тежи стварању „Велике Албаније“. У Другом светском рату одржана је Друга призренска лига под покровитељством немачке војне обавештајне службе Абвера, а Трећа призренска лига одржана је у Америци. То је, дакле, тај континуитет о коме говоримо.

Заговорници уласка Србије у НАТО говоре да то морамо да учинимо, да је то у нашем интересу зато што смо окружени НАТО чланицама…

Да ли бисмо постигли нешто ако бисмо одједном пристали на све што од нас тражи Запад? Ако бисмо се потпуно потчинили, увели санкције Русији, ушли у НАТО… Да ли бисмо тада живели у благостању, да ли бисмо живели и развијали се безбрижно? Наравно да не. Баш због ових старих савеза са Америком и Западом уопште, који су углавном и склопљени на штету српског националног корпуса. Америка и Запад воле да дају обећања на туђи рачун. Ако испуне оно што су обећали Хрватској, и оно што су обећали Албанцима, то све иде на штету Срба. Ако се одрекнемо сопствене заштите, плашим се да бисмо упали у велику неприлику, јер онај на чију бисмо заштиту рачунали, НАТО, одавно има план да уради много тога на нашу штету, и то ће и урадити ако буде могао, а нама ће на крају рећи да ћутимо јер смо још и добро прошли.

Ми можемо да очувамо војну неутралност, која треба да буде суштина наше одбрамбене и спољне политике. Никако не смемо да изгубимо пријатељство и војну сарадњу и пословне везе са Русијом и са Кином, већ да их и даље јачамо. Геостратешки положај Србије се променио у односу на ранији период. Ми сада имамо моћне пријатеље, па, зашто не рећи, и заштитнике у појединим ситуацијама. Нисмо више у оној ситуацији када Русија није могла да нам помогне. Где год су Руси озбиљно залегли, тамо НАТО није остварио своје циљеве.

Што се наше одбране тиче, ми морамо да јачамо наше оружане снаге, и да се боље наоружамо. То се тренутно и предузима. Наша војска сада није она војска о којој сам малопре говорио.

Мислите да смо сада војно способнији него што смо били 2012?

Донација из Русије у великој ће мери појачати наше одбрамбене способности. Сада можемо да оформимо ескадрилу модерних ловаца миг-29 која је респектибилна за сваког потенцијалног агресора у нашем окружењу.

Ми не можемо да рачунамо да ћемо се одбранити од читавог НАТО-а ако би нас напао, али можемо да рачунамо да НАТО то више не сме да уради. Баш због тога што постоје и друге велике силе, које су наши пријатељи.

И док не предајемо нашу одбрану и безбедност, да о њима брине Запад, не треба да их предајемо ни Русији и Кини, него треба да о њима бринемо сами. Да направимо респектабилан систем који је могуће остварити поновним увођењем редовног служења војног рока.

Зашто то већ није урађено? Садашња власт је на тој позицији већ пет година…

Зато што је поновно увођење редовног служења војног рока сада вишеструки проблем. Да није укинуто, не бисмо о томе сада ни говорили.

Али онда не бисмо ни били толико критични према претходној власти…

Сада то захтева и значајна материјална издвајања, потресе у друштву, жестоке промене, почев од касарни које су остављене да пропадају, вишкови наоружања су остављани на лединама да труну и касније су продавани испод цене секундарних сировина иако су то и даље била убојита оружја… Ако би се то сада урадило, а мислим да ће морати да се уради, биће великог притиска са Запада, оптужби да се наоружавамо, да се припремамо за рат, да имамо офанзивне намере према суседним земљама… И додатно ће бити тешко надокнадити оно уништено оружје које је потребно за наоружавање резервног састава. Али мислим да то мора да буде наш зацртани пут, који ће се постепено остваривати. То мора да буде дугорочан план, нова стратегија која једина потпуно гарантује нашу безбедност и државну целовитост.

Да ли вам се чини да ствари иду у том смеру, или се наставља инерција уз све изговоре и разлоге које сте споменули?

Мислим да нас ово опредељење, за војну неутралност, хтели ми то или не, води ка поновном увођењу војног рока, како бисмо били способни сами да се одбранимо. Ове мале, професионалне војске довољне су само онима који су своју безбедност и одбрану поверили другима. Али тиме су им поверили и део свог суверенитета, да не кажем комплетан суверенитет.

Тако да мислим да ће ствари ићи у том правцу, иако ће отпора, и унутар државе и споља, бити много, и те притиске треба издржати.       

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *