Како су Словенци истерали Србина из кошаркаша Драгића

Уз негативне стереотипе о Србима и Србији које већ четврт века негује већина словеначких мејнстрим медија, није чудно што су се Драгић и остали -ићи из словеначке репрезентације којима се замера српска крв, по повратку из Истанбула изјаснили као – Словенци. И што сад тврде да им никада на памет није пало да обуку српски дрес

Срби су Србима узели злато. Златну медаљу нашим ривалима донео је нико други него Срби. Драгићу, Србине! Ето, нас Србе некако увек победе наши.

Ови наслови осванули су у српским медијима после победе противничког тима у финалу Евробаскета у Истанбулу. Све се вртело око „вена кроз које тече српска крв“ (за Дончића), „крви која није вода“ (за Кокошкова) и „крсти се као православац, отац му је Србин“ (за Драгића). Да је 2008. године тадашњи министар спољних послова Србије Вук Јеремић, тог 11. јануара током званичне посете Љубљани, држао језик за зубима уместо што је домаћинима захваљивао „јер је веома радостан што се српски језик већ други семестар учи у словеначким школама као изборни предмет“ – можда извештачи српских медија не би данас ширили обману која не може бити већа, нити би јавност у Србији сада била тако бедно заведена…

[restrict]

ЈЕРЕМИЋЕВА ИЗМИШЉОТИНА Наиме, браћа Драгић, Горан и Зоран, а и Лука Дончић, све да су и хтели, нису имали шансу да у школи уче српски језик, да упознају културу, историју, ни у првом, ни у другом, нити било којем семестру. Зашто? Зато што се ономад министар Јеремић, ничим изазван, додворио домаћинима измишљотином да се „српски језик учи у словеначким школама“ иако Словенија то није омогућила школарцима ни те 2008. године, ни пре, а ни после! Драгић, Дончић и њихови вршњаци, али и генерације пре и после њих, могли су једино да науче о Србима и Србији у словеначком образовном систему да су били „агресори на нејаку Словенију 1991. године“ и безмало крволочне звери, како произлази из аустроугарских плаката из доба Великог рата (репринтованих у уџбеницима историје), док су из уџбеника грађанског васпитања добили слику грозота српских злочина 90-их.

Уз негативне стереотипе о Србима и Србији које већ четврт века негује већина словеначких мејнстрим медија, није чудно што су се Драгић и остали -ићи из словеначке репрезентације којима се замера српска крв, по повратку из Истанбула изјаснили као – Словенци. И што сад тврде да им никада на памет није пало да обуку српски дрес. Зашто би то било необично ако знамо да је држава Србија, оличена у сваком министру спољних послова, оставила на цедилу бројну српску заједницу у Словенији која је према попису становништва из 2002. године (када су последњи пут пребројани припадници других народа, што је избачено из потоњих пописа) чинила 1,98 одсто укупне популације. Дакле најбројнију, али у Словенији и дан-данас непризнату и обесправљену народну мањину, за разлику од словеначким уставом заштићене мањине Мађара (0,32 одсто) и Италијана (0,11 одсто).

 

ХРВАТСКИ ДОМ И СРПСКА КУЋА Поменути српски министар је, уместо да се у време процвата међудржавних односа заузео да дијаспорин подмладак испод Алпа учи и научи српски језик, то заправо минирао. Он је усред Љубљане, не трепнувши, изрекао – лаж. И то у периоду када се амбасадор Хрватске у Словенији Марио Нобило срчано заузимао да власт у Љубљани призна мањинска и друга права не само припадницима хрватске него и српске и осталих непризнатих мањина из бивших југословенских република које живе у Словенији. Нобило је тада запретио словеначкој влади да ће, ако се оглуши о захтев Савеза културних друштава народа бивше СФРЈ за признавање статуса пуноправних мањина, алармирати европске институције. Савез је уједињавао 64 друштва припадника екс-ЈУ заједнице, а на списку захтева био је приступ медијима, укључење матерњег језика у образовање и веће учешће у култури јер „грађани пореклом из некадашње СФРЈ чине 11 одсто становништва а ’уживају’ положај ’непризнате мањине’, што је словеначки изум за асимилацију непожељних и неподобних народних група“.

У време Нобиловог захтева хрватска мањина у Словенији је (такође непризната) имала у центру Љубљане „Хрватски дом“, док српска друштва нису имала ни заједничку „српску кућу“. Разлика се убрзо одразила и у образовном систему, јер је Министарство просвете Словеније омогућило малишанима да уче у основним школама, између осталих, хрватски и албански језик. У образовну шему изборних предмета (уз немачки, француски, италијански…) није био укључен српски језик упркос обећањима која су словеначке власти после 2000. године давале званичницима из Србије, почевши од тадашњег премијера Јанше председнику Борису Тадићу током његовог првог боравка у Љубљани. Ни други представници српске државе нису се прославили о том питању – у целини је изостало разумевање за потребе сународника у дежели.

А ако је судити према нараштају оличеном у словеначкој кошаркашкој репрезентацији, Словенија нема више шта да брине, бар што се Срба тиче. Не због матице (која је ионако равнодушна) већ из простог разлога што је током протеклих 25 година асимилација учинила своје.

МИ, СЛОВЕНЦИ! Наслове с почетка текста и сличне, приметили су, јасно, и словеначки медији. Изостала је пословична великодушност победника, а уз то и трпељивост за српско својатање словеначких јунака. Нација се још уочи приземљења „словеначких хероја“ на Аеродрому Љубљана ујединила у ставу да је победа Словеније над Србијом најважнија после осамостаљења државе, и није тешко наслутити какво гнушање су изазвале вести које су допрле из Србије – да су Словенији победу заправо извојевали Срби у њеним редовима.

Емитоване су изјаве Драгића и Кокошкова да је управо капитен словеначке репрезентације заслужан за пораз Срба, подсећало се да је баш Драгић позвао земљаке да се сруче у Истанбул и бодре своју репрезентацију против Србије. Да, масовно су се одазвали; зато се из Истанбула и орило „Ми, Словенци!“. Навијати против Србије – то је био националистички зов коме се није одупрло ни старо ни младо. У Словенији, тврде аналитичари, није запамћена таква еуфорија патриотизма, као да је посреди рат, а не спорт.

 

ВЕЋИ ПАПА ОД ПАПЕ Иако су се српски медији упињали да пронађу српске претке словеначких играча, испало је да су жеље једно, а реалност нешто сасвим друго. Рецимо, тата Горана Драгића Маринко – давао је изјаве током шампионата у Турској на словеначком језику, одевен у зелени словеначки дрес или увијен у словеначку заставу. И Саша, отац Луке Дончића, распредао је на назалном словеначком по свим љубљанским ТВ и радио станицама о успесима свог малог. И, коначно, ту је селектор репрезентације Игор Кокошков; „рођени Београђанин“ у Словенији је проглашен – Американцем. А онда је у постпобедничком периоду пребројавања крвних зрнаца, по повратку из Истанбула, Кокошков сам себе прогласио – Словенцем. Портал СиОЛ (у власништву словеначког Телекома, значи – државе), у јављању са дочека репрезентације на љубљанском аеродрому, емитовао је изјаву Кокошкова да је „у финалу (против Србије) био највећи Словенац“ јер „нико није био већи Словенац од њега“. После тога му је опроштено што у свлачионици дели савете на српском, уместо да је научио словеначки.

 

ДРАГИЋЕВ ИНТЕРВЈУ Тако је почела мртва трка у којој су се чланови словеначке кошаркашке репрезентације утркивали ко је већи Словенац. Да не остане ни мрља сумње, постарала се љубљанска ПОП ТВ која је по повратку златних кошаркаша у Љубљану истерала на чистац и капитена словеначке репрезентације Горана Драгића, главом и брадом. Специјални интервју са њим је рекламиран под насловом: Зашто Горан Драгић осећа припадност Словенији, а не Србији.

Разговор је емитован у ударном термину, уз увод у коме је водитељ подсетио да је ово највећи успех од осамостаљења Словеније, још нарочито због епског финала у коме су победили Србе. Новинар се затим обраћа Драгићу речима: „После фантастичне победе над Србијом, Срби су хтели да вас присвоје и да себи олакшају болан пораз, у стилу ’ионако их је поразио Србин’. Али ви сте одговорили: ’То је за моју државу, државу која ми је дала све, где сам се родио и где сам одрастао. Задовољство ми је да сам бар нешто вратио словеначком народу. Хвала словеначком народу за све!’ (драмска пауза) То је заправо веома државотворан одговор.“

Горан Драгић, за кога су српски медији колико до јуче тврдили да је поносан на српско порекло, одговара спремно: „Па, да, то је све сува истина, сматрам се Словенцем, јесам православац по очевој страни, али сам Словенац, одрастао сам у Словенији…“ Затим, одлучно: „Дефинитивно себе сматрам Словенцем, и то је за целу државу.“

Следи наставак преиспитивања Гогијеве лојалности: „Где је извор ваше припадности Словенији?“ Драгић одговара: „Из кошарке, увек сам хтео да играм за Словенију и да представљам свој (словеначки) народ…“ Док говори, на екрану пише: „Победнички менталитет“. Не Драгићев већ словеначки. И кад се учинило да је завршено медијско истеривање Србина из Горана Драгића, следи финиш: „Господине Драгићу, учинили сте за подизање националног самопоштовања више него већина словеначких политичара, народ је после свих тих победа поносан што смо Словенци!“

„Истина је“, грца Драгић, „ми, Словенци, двомилионски народ, способни смо за велике ствари, само ако се сви заједно повежемо, ујединимо за добро нашег народа.“ Кад се све сабере, није јасно зашто се у Србији подгревало да је Драгић – Србин? Чему је то користило, ако не потпиривању мантре да ипак „нисмо изгубили већ победили“, јер су и на другој страни – Срби. Још једна у низу заблуда која Србе извргава руглу ван граница Србије, на страну патетика непресушне потребе да грађане нових држава насталих на тлу некадашње заједничке државе упорно сматрамо браћом. У Словенији тога нема. А што се тиче Драгића и Дончића, уз још хиљаде оних који су рођени у Словенији у последњих четврт века у мешовитим или „српским“ брачним заједницама, они су занавек изгубљени за Србију које се стиде, и која се ничим није потрудила да им се усади у срце.

АСИМИЛАЦИЈА

Вук Јеремић је 2008. године дезинформисао словеначку, српску и ширу јавност, јер се српски језик није учио ни у једној словеначкој школи. Словеначко министарство просвете је чак тврдило да „нема интересовања“. Испоставило се да је пресудан био маневар словеначке стране којим је српски језик „заобиђен“ и избачен из система словеначког основног школства, у два корака; понуда (за наставу српског) наводно је осванула „на сајту министарства просвете“, а онда се „заборавило“ на други корак, па је изостало обавештење директорима школа да деци и родитељима понуде учење српског језика као једног од три обавезна изборна предмета (о трошку словеначког буџета) у седмом, осмом и деветом разреду основног образовања. Вештачки произведен „изостанак интересовања“ омогућио је словеначким просветарима да закључе како „за учење српског нема заинтересованих“. Кровна организација српских културних друштава је због спорне изјаве српског шефа дипломатије протестовала код тадашњег словеначког министра просвете. Тадашњи председник Српске дијаспоре у Словенији Миленко Вакањац за „Печат“ каже да је Словенија игнорисала захтев за признање статуса мањине и школовање на српском језику: „А без признања статуса мањине, ниједна народна групација не може да захтева друга права, иако она улазе у корпус основних људских права. Греше они који мисле да је Словенија отворено, мултиетничко друштво. Истина је далеко од тога, јер демократичност државе се огледа и у томе какав статус ужива мањински народ, што зависи превасходно од воље и демократског осећаја већинског народа.“

[/restrict] срочный займ на карту заявка на займ онлайнзайм от 18 лет на картуглавный займ красноярск

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *